Tek što prestane da kašlje i vrati se u vrtić, nos ponovo počne da curi. Posle nekoliko dana dobije temperaturu, zatim se razboli i neko drugi u porodici, a roditelj stiče utisak da dete više vremena provodi kod kuće nego u kolektivu.
Učestale infekcije naročito su česte tokom prve godine boravka u vrtiću. Dete se odjednom nalazi u grupi vršnjaka, u zatvorenom prostoru, deli igračke i svakodnevno dolazi u kontakt sa brojnim virusima koje njegov organizam ranije nije upoznao.
To najčešće ne znači da dete ima „slab imunitet”. Ipak, nije svako često razboljevanje bezazleno. Važno je posmatrati ne samo koliko puta je dete bolesno već i koliko su infekcije teške, kako se završavaju i da li između njih normalno raste, jede, igra se i vraća svojim uobičajenim aktivnostima.
Zašto se dete po polasku u vrtić češće razboljeva?
Mala deca dodiruju lice, stavljaju igračke i prste u usta, još uče da pravilno kašlju i kijaju i teško mogu dosledno da održavaju higijenu ruku. Istovremeno, neki virusi mogu da se prenose i pre nego što se kod obolelog deteta pojave jasni simptomi.
Zato se infekcije u kolektivu ne mogu potpuno sprečiti čak ni kada vrtić primenjuje dobre higijenske mere i bolesna deca ostaju kod kuće.
Polazak u vrtić za mnogu decu predstavlja i emocionalni stres. Tokom prvih nedelja mogu biti uznemirena, da lošije spavaju ili imaju promenjen apetit. Kratkotrajna tuga pri odvajanju neće detetu „oslabiti imunitet”, ali dugotrajan i intenzivan stres može preko sna, apetita i hormonskih reakcija imati uticaj. Ipak, glavni razlog učestalih infekcija po polasku u vrtić ostaje naglo povećana izloženost velikom broju virusa.
Najčešće su respiratorne infekcije praćene curenjem ili zapušenošću nosa, kašljem, bolom u grlu i povišenom temperaturom. U kolektivima se lakše šire i infekcije praćene povraćanjem i dijarejom, konjunktivitis, ovčije boginje, bolest šaka, stopala i usta i druge zarazne bolesti karakteristične za dečji uzrast.
Kod male dece respiratornoj infekciji može se pridružiti i zapaljenje srednjeg uha. To nije posledica „neočišćenog nosa”, već uzrasta i građe Eustahijeve tube, uz otok i nakupljanje sekreta tokom prehlade.
Koliko infekcija godišnje može biti očekivano?
Zdravo malo dete može imati više virusnih infekcija tokom godine, a u prvim godinama života i do približno deset ili dvanaest. Broj nije čvrsta granica: zavisi od uzrasta, sezone, prisustva starije braće i sestara i vremena koje dete provodi u kolektivu.
Većina respiratornih infekcija češća je tokom jeseni i zime. Ako svaka traje sedam do deset dana, a kašalj ili curenje nosa potraju i duže, nekoliko uzastopnih infekcija može izgledati kao jedna bolest koja nikako ne prolazi. Dete se ponekad zarazi novim virusom pre nego što su se simptomi prethodne infekcije sasvim povukli.
Važnije od samog broja jeste kako infekcije protiču. Kod zdravog deteta one su uglavnom blage, završavaju se bez ozbiljnih komplikacija, a između njih dete je dobrog opšteg stanja, napreduje i ponaša se uobičajeno.
Sa odrastanjem i sticanjem imunskog iskustva učestalost obolevanja najčešće se smanjuje. To ipak ne znači da dete mora da bude bolesno kako bi mu se imunitet „ojačao” niti da infekcije treba namerno ignorisati ili dete prerano vraćati u kolektiv.
Da li česte prehlade znače da dete ima slab imunitet?
U najvećem broju slučajeva – ne. Učestalost infekcija u vrtiću najčešće je posledica velike izloženosti različitim virusima, a ne poremećaja imunskog sistema.
Roditelji često čuju da se dete „prokužava” ili da tako „gradi imunitet”. Organizam zaista nakon kontakta sa određenim uzročnikom razvija imunsko pamćenje, ali postoji veliki broj različitih virusa i njihovih tipova. Preležana prehlada zato ne sprečava da dete ubrzo dobije novu, izazvanu drugim virusom.
Sumnju ne treba zasnivati samo na tome koliko puta detetu curi nos. Mnogo više pažnje zahtevaju neuobičajeno teške, uporne, komplikovane ili neobične infekcije.
Kako razlikovati virusnu od bakterijske infekcije?
Samo na osnovu boje sekreta iz nosa, visine temperature ili broja dana bolesti nije moguće pouzdano zaključiti da li je infekcija virusna ili bakterijska.
Žut ili zelen sekret ne znači automatski da je detetu potreban antibiotik. Tokom virusne infekcije sekret često postaje gušći i menja boju zbog imunskih ćelija i dužeg zadržavanja u nosu.
Ni porast temperature posle dva ili tri dana sam po sebi ne dokazuje bakterijsku infekciju. Važni su celokupno stanje deteta, tok bolesti i nalaz na pregledu. Ponekad se bakterijska komplikacija može javiti nakon virusne infekcije, ali tu odluku donosi lekar na osnovu simptoma, pregleda i, kada je potrebno, dodatnih analiza.
Antibiotici ne deluju na viruse, ne skraćuju virusnu prehladu i ne sprečavaju da se ona „spusti na pluća”. Nepotrebna primena može izazvati neželjena dejstva i doprineti razvoju otpornosti bakterija.
Zašto kašalj i curenje nosa tako dugo traju?
Curenje nosa i zapušenost obično se postepeno smanjuju, ali kašalj može trajati duže od ostalih simptoma. Sluznica disajnih puteva ostaje osetljiva i nakon što je akutna faza infekcije prošla, a sekret koji se sliva niz ždrelo dodatno podstiče kašalj, posebno noću.
Dugotrajan kašalj ne znači automatski da je detetu potreban antibiotik. Ipak, pregled je potreban ako kašalj postaje jači umesto slabiji, remeti disanje ili san, praćen je ponovnom temperaturom, bolom u grudima, zviždanjem u grudima ili izraženom malaksalošću.
Ako se kašalj često javlja noću ili tokom trčanja, ako dete ima epizode otežanog disanja ili „sviranja” u grudima, treba razmotriti i mogućnost astme. Uporno zapušen nos, kijanje i svrab očiju bez temperature mogu ukazivati na alergiju, a ne na novu infekciju.
Kada dete treba da ostane kod kuće?
Dete ne treba da ide u vrtić ako ima temperaturu, povraća, ima učestalu dijareju, otežano diše ili je toliko malaksalo i razdražljivo da ne može da učestvuje u uobičajenim aktivnostima.
Ostaje kod kuće i kada zahteva više nege nego što osoblje vrtića može da mu pruži bez ugrožavanja brige o drugoj deci. Kod pojedinih zaraznih bolesti važe posebna pravila povratka, pa treba slediti savet pedijatra i pravila ustanove.
Samo blago curenje nosa ili povremeni kašalj kod deteta koje nema temperaturu, dobro se oseća i normalno jede i igra se ne moraju uvek biti razlog za izostanak. Kada bi dete ostajalo kod kuće dok ne nestane svaki trag sekreta ili kašlja, odsustvo bi moglo trajati nedeljama.
Odluku ipak treba prilagoditi konkretnom detetu, uzročniku bolesti i pravilima vrtića.
Kada dete može ponovo u vrtić?
Dete je obično spremno za povratak kada najmanje 24 sata nema temperaturu bez lekova za njeno snižavanje, kada se simptomi ukupno popravljaju i kada ima dovoljno energije da učestvuje u aktivnostima.
Posle povraćanja i dijareje treba sačekati da dete ponovo može da zadržava tečnost i hranu i da se stolice jasno prorede. Kod male dece koja nose pelene ili još ne kontrolišu stolicu posebno je važno da dijareja prestane, jer se uzročnici veoma lako šire.
Nije dobro vraćati dete u vrtić samo zato što je tog jutra dobilo lek za temperaturu i trenutno deluje bolje. Lek ublažava simptom, ali ne znači da se dete oporavilo niti da više nije zarazno.
Šta roditelji mogu da urade?
Ne postoji mera koja će sprečiti svaku infekciju, ali se rizik i težina pojedinih bolesti mogu smanjiti.
Redovna vakcinacija štiti dete od brojnih ozbiljnih zaraznih bolesti. U zavisnosti od uzrasta, zdravstvenog stanja i preporuka pedijatra, može se razmotriti i vakcinacija protiv gripa.
Pranje ruku po dolasku iz vrtića i pre jela korisnije je od pokušaja da se neprestano dezinfikuju igračke, garderoba i svaki predmet koji je dete dodirnulo. Dete treba postepeno učiti da kašlje i kija u pregib lakta, da koristi maramicu i da ne deli flašice, čaše i pribor za jelo.
Dovoljno sna, raznovrsna ishrana, svakodnevno kretanje i boravak napolju podržavaju normalno funkcionisanje organizma. Posebno je važno da dete ne bude izloženo duvanskom dimu, jer pasivno pušenje povećava rizik od respiratornih tegoba i zapaljenja srednjeg uha.
Tokom bolesti najvažniji su odmor, dovoljno tečnosti, prohodnost nosa i ublažavanje temperature ili bola kada detetu smetaju. Terapiju treba prilagoditi uzrastu i savetu pedijatra ili farmaceuta.
Da li preparati za imunitet sprečavaju razboljevanje?
Roditelji često posežu za vitaminima, mineralima, probioticima, biljnim sirupima i različitim preparatima koji obećavaju „jači imunitet”. Međutim, nijedan dodatak ne može pouzdano sprečiti veliki broj virusnih infekcija kojima je dete izloženo u kolektivu.
Vitamini i minerali važni su za normalno funkcionisanje imunskog sistema, ali dodatne količine ne donose automatski veću zaštitu ako dete nema njihov nedostatak. Suplementacija ima smisla kada postoji potvrđen ili verovatan deficit, povećana potreba ili jasna preporuka pedijatra.
Za pojedine probiotike postoje istraživanja o mogućem uticaju na učestalost ili trajanje respiratornih infekcija, ali rezultati zavise od konkretnog soja i nisu dovoljno ujednačeni da bi svaki probiotik mogao da se preporuči svakom detetu kao zaštita od razboljevanja.
Ni oznaka „prirodno” ne znači da je proizvod obavezno delotvoran i bezbedan za svaki uzrast. Preparat za dete treba birati prema njegovom sastavu, dozi, uzrastu i stvarnoj potrebi – ne prema obećanju da će „podignuti imunitet”.
Kada se treba javiti pedijatru?
Pregled je potreban kada roditelj nije siguran u stanje deteta, a posebno ako ono otežano ili ubrzano diše, uvlači prostor između rebara, ima plavičaste usne, teško se budi, odbija tečnost ili pokazuje znake dehidratacije – suva usta, izostanak suza i znatno ređe mokrenje.
Pedijatru se treba obratiti i kada:
- visoka temperatura traje ili se ponovo javi nakon poboljšanja;
- dete ima jak bol u uhu, grudima ili stomaku;
- uporno povraća ili ima krv u stolici;
- pojavi se osip uz temperaturu i loše opšte stanje;
- kašalj postaje sve jači ili dugo ne prolazi;
- dete je mlađe od tri meseca i ima temperaturu;
- roditelj primećuje da bolest protiče drugačije ili teže nego ranije.
Kod malog deteta opšte stanje često govori više od samog broja na toplomeru. Dete koje ima temperaturu, ali pije, komunicira i povremeno se igra, razlikuje se od deteta koje je klonulo, teško se budi ili odbija svaki unos tečnosti.
Kada česte infekcije zahtevaju dodatno ispitivanje?
Česte blage prehlade kod deteta koje lepo raste i potpuno se oporavlja između epizoda uglavnom nisu znak poremećaja imuniteta.
Dodatna procena je potrebna ako su infekcije neuobičajeno teške, dugo traju, slabo odgovaraju na standardnu terapiju ili se često komplikuju. Pažnju zahtevaju ponavljane upale pluća, duboke infekcije i apscesi, potreba za intravenskim antibioticima, infekcije retkim uzročnicima, uporne gljivične infekcije, veoma često zapaljenje uha ili sinusa, kao i porodična istorija imunodeficijencije.
Važni znaci su i slabo napredovanje, gubitak telesne mase, hronična dijareja, izrazito uvećani limfni čvorovi, stalna malaksalost ili činjenica da se dete između infekcija nikada potpuno ne oporavi.
Takvi simptomi ne dokazuju da dete ima imunodeficijenciju, ali predstavljaju razlog da pedijatar sagleda celokupan tok bolesti i odluči da li su potrebne laboratorijske analize ili pregled odgovarajućeg specijaliste.
Vrtić nije test roditeljske izdržljivosti
Prva godina u kolektivu može biti iscrpljujuća za celu porodicu. Potrebno je organizovati negu bolesnog deteta, izostajati sa posla i iznova procenjivati da li je reč o još jednoj prolaznoj prehladi ili bolesti koja zahteva pregled.
Većina dece koja često imaju blage infekcije nema slab imunitet. Njihov organizam se jednostavno susreće sa velikim brojem novih uzročnika, a učestalost razboljevanja se sa odrastanjem najčešće smanjuje.
Cilj zato nije pronaći sirup koji će zaustaviti svaku prehladu, već pomoći detetu da se odmori i oporavi, izbeći nepotrebne antibiotike, pratiti znake koji zahtevaju pregled i prihvatiti da je poneki izostanak iz vrtića sastavni deo prvih godina u kolektivu.
