Nepažnja kod deteta. Dete ne prepisuje sve sa table, preskače redove dok čita, ne prati uputstva i često pita: „Šta?” Učiteljica primećuje da mu pažnja odluta, roditelj misli da je nezainteresovano, a dete možda govori da mu je na času dosadno.
Takvo ponašanje može imati mnogo uzroka. Dete može biti umorno, zabrinuto ili nedovoljno motivisano, može imati teškoće sa pažnjom ili učenjem, ali ponekad problem nije u tome što ne želi da prati nastavu – već u tome što ne vidi ili ne čuje dovoljno dobro.
Deca često ne umeju da objasne da im je slika mutna, da ne čuju deo rečenice ili da ih čitanje zamara. Ako tako vide ili čuju već duže vreme, mogu verovati da je isto i svima ostalima. Zato prve znake neretko uočavaju roditelji i učitelji, posmatrajući kako se dete ponaša u svakodnevnim situacijama.
Kako problem sa vidom može izgledati kao nepažnja?
Da bi pratilo nastavu, dete neprestano prebacuje pogled sa table na svesku, prati redove teksta, razlikuje sitne znakove i održava fokus tokom čitanja i pisanja. Kada mu je to teško, može brzo izgubiti interesovanje, izbegavati zadatak ili praviti greške koje izgledaju kao posledica nepažnje.
Dete koje ne vidi jasno šta piše na tabli može da prepisuje od druga, čeka da učiteljica izgovori napisano ili jednostavno odustane. Ponekad žmirka, približava se tabli, traži da sedi u prvoj klupi ili govori da učiteljica piše suviše sitno. Kod kuće može sedeti blizu televizora ili slabije prepoznavati ljude i natpise na većoj udaljenosti.
Kada je problem izraženiji pri čitanju i pisanju, dete približava glavu svesci, udaljava knjigu, naginje glavu ili zatvara jedno oko. Može preskakati redove, gubiti mesto u tekstu, trljati oči i žaliti se na glavobolju ili bol oko očiju nakon rada na blizinu. Neka deca kažu da se slova pomeraju, udvajaju ili zamagljuju, dok druga samo počnu da izbegavaju domaći zadatak.
Roditelj tada može pomisliti: „Može ono kada hoće.” Dete zaista može dugo da gleda crtani film ili se igra, a da mu školski zadatak brzo dosadi. Međutim, gledanje velike slike na ekranu i praćenje sitnog teksta nisu isti vidni zahtevi. To što dete uživa u jednoj aktivnosti ne dokazuje da pri čitanju nema teškoću.
Neka od ovih ponašanja mogu se videti i kod deteta koje tek uči da čita. Jedan povremeni znak zato nije dovoljan za zaključak, ali ponavljanje više znakova predstavlja razlog za proveru vida.
Jedno oko može videti slabije, a da dete to ne primeti
Ako jedno oko vidi dobro, dete se može oslanjati na njega i dugo ne pokazivati očigledne teškoće. To je jedan od razloga zbog kojih se ambliopija, poznata kao slabovidost, ne može pouzdano prepoznati samo posmatranjem.
Slabovidost nastaje kada se vid na jednom, ređe na oba oka, ne razvije pravilno u ranom detinjstvu. Uzrok može biti razlika u dioptriji, razrokost ili drugo stanje koje ometa stvaranje jasne slike. Dete često ne zna da jednim okom vidi slabije jer nema iskustvo sa kojim bi to uporedilo.
Pravovremeno otkrivanje je važno zato što se vidni sistem razvija tokom detinjstva, a mogućnosti lečenja nisu iste u svakom uzrastu. Pregled zato ne treba odlagati čekajući da se dete samo požali.
Da li ekrani „kvare vid”?
Dug rad pred ekranom može izazvati zamor očiju, suvoću, peckanje, prolazno zamućenje vida i glavobolju. Dete pred ekranom ređe trepće, dugo gleda na istoj udaljenosti i često sedi u neprikladnom položaju.
To ne znači da je svaki problem sa vidom nastao zbog telefona ili računara. Ipak, mnogo vremena provedenog u radu na blizinu, uz malo boravka napolju, povezuje se sa većim rizikom od razvoja i napredovanja kratkovidosti kod dece.
Korisno je praviti redovne pauze, povremeno gledati u daljinu i svakodnevno provoditi vreme napolju. Međutim, smanjenje vremena pred ekranom nije zamena za pregled ako dete pokazuje znake da ne vidi dobro.
Kako problem sa sluhom može izgledati kao neposlušnost?
Dete koje ne čuje deo govora može izgledati kao da ne sluša. Ne odaziva se kada mu se roditelj obrati iz druge prostorije, ne izvršava složeniji nalog ili uradi samo prvi deo zadatka. Odrasli ponavlja uputstvo, dete odgovara: „Nisam znao”, a situacija se tumači kao nepažnja ili odbijanje saradnje.
U učionici je slušanje znatno zahtevnije nego u tihoj sobi. Glas učiteljice meša se sa razgovorom druge dece, pomeranjem stolica i zvukovima iz hodnika. Dete sa blagim ili jednostranim oštećenjem sluha može dobro razgovarati licem u lice, a ipak propuštati delove objašnjenja u bučnoj učionici.
Može često tražiti da se rečeno ponovi, pogrešno razumeti slične reči ili dati odgovor koji ne odgovara postavljenom pitanju. Neka deca pojačavaju televizor, ne odazivaju se kada ne vide osobu koja ih zove ili okreću glavu kako bi jedno uho usmerila prema govorniku. Druga pažljivo posmatraju lice i usne sagovornika, kopiraju šta rade ostali učenici i čekaju da neko drugi prvi započne zadatak.
Kako dan odmiče, napor potreban za slušanje može dovesti do umora, razdražljivosti i povlačenja iz grupnih razgovora. Kod mlađe dece problem se ponekad odražava i na razvoj govora i jezika.
Dete može čuti neke glasove i frekvencije, a druge slabije. Zato činjenica da je čulo tiho otvaranje kesice sa grickalicama ne dokazuje da podjednako dobro razume govor učiteljice u bučnoj učionici.
Uredan test sluha po rođenju nije garancija za ceo život
Skrining sluha kod novorođenčeta veoma je važan, ali predstavlja procenu sluha u tom trenutku. Neka oštećenja mogu nastati kasnije ili se postepeno razvijati.
Na sluh mogu uticati nasledni faktori, pojedine infekcije, povrede, jaka buka i određeni lekovi. Kod školske dece čest uzrok privremeno oslabljenog sluha može biti i tečnost u srednjem uhu. Ona se ponekad zadržava nakon infekcije čak i kada dete nema jak bol ni povišenu temperaturu.
Zvuk tada može biti prigušen, kao da dete sluša kroz zatvorena vrata. Problem može varirati iz dana u dan i zahvatiti jedno ili oba uha. Roditelj može primetiti da dete posle upale pojačava televizor, govori glasnije ili slabije reaguje kada mu se neko obraća.
Neće svako dete koje je imalo upalu uha razviti teškoće sa govorom ili učenjem. Ipak, ako slabije čuje nedeljama ili mesecima, naročito u periodu razvoja jezika ili na početku školovanja, može propuštati delove govora i uputstava. Pregled je posebno važan kada se infekcije ponavljaju ili dete ima osećaj zapušenog uha, slabije čuje, nejasno govori ili počinje da zaostaje u praćenju nastave.
Vid, sluh i ADHD nisu isto
Problemi sa vidom ili sluhom ne uzrokuju ADHD. Dete može istovremeno imati dioptriju, oštećenje sluha, specifičnu teškoću u učenju ili poremećaj pažnje – jedno ne isključuje drugo.
Ipak, dete koje ne prima jasne informacije može postati nemirno, prestati da prati, posmatrati drugu decu ili izbegavati zadatke. Spolja to može podsećati na nepažnju.
Zato procena problema sa pažnjom ne treba da se zasniva samo na tome što dete „ne sluša na času”. Važno je proveriti vid i sluh, ali i san, emocionalno stanje, razvoj jezika, teškoće u učenju i školske zahteve. Treba posmatrati i da li se problem javlja u različitim situacijama.
Ako dete dobro prati razgovor licem u lice u tihoj prostoriji, ali se „isključuje” u buci, treba razmotriti mogućnost da slabije čuje. Ako prvenstveno izbegava čitanje i prepisivanje, žmirka ili dobija glavobolju, treba proveriti vid. To nisu dijagnostička pravila, već tragovi koji mogu usmeriti dalju procenu.
Šta učitelj može da primeti pre roditelja?
Učitelj vidi dete u okolnostima koje kod kuće ne postoje: dok sa udaljenosti prati tablu, sluša govor u grupi, prepisuje, čita naglas i prelazi sa jednog zadatka na drugi.
Može primetiti da dete bolje radi kada sedi napred, da stalno proverava šta su drugi zapisali ili da ne reaguje na usmeno uputstvo, ali započne zadatak kada vidi primer. Nekada više greši pri prepisivanju nego pri samostalnom pisanju, gubi red tokom čitanja ili deluje odsutno u bučnim aktivnostima.
Dragoceno je i zapažanje da dete okreće isto uho prema učiteljici, često traži dodatno objašnjenje ili pred kraj nastave postaje izrazito umorno i razdražljivo.
Takva zapažanja ne postavljaju dijagnozu, ali mogu pomoći da se problem jasnije opiše. Roditelj treba da pita kada se ponašanje javlja, tokom kojih zadataka je najizraženije i da li se menja kada dete promeni mesto u učionici.
Zašto sistematski pregled nije uvek kraj procene?
Skrining vida i sluha služi da izdvoji decu kojoj je potrebna detaljnija procena. On nije isto što i kompletan oftalmološki ili audiološki pregled.
Dete može proći jednostavan skrining, a zatim razviti novu teškoću. Pojedini problemi mogu biti povremeni, vezani za jedno oko ili uho, rad na određenoj udaljenosti ili razumevanje govora u buci, pa ih osnovni test ne mora uvek otkriti.
Ako roditelj ili učitelj i dalje primećuju jasne znake, uredan raniji nalaz nije razlog da se problem zanemari. Lekaru treba konkretno opisati na kojoj udaljenosti dete ne vidi, u kojim situacijama ne čuje, koliko dugo teškoće traju i da li se pogoršavaju.
Kome se obratiti?
Kod sumnje na problem sa vidom polazna tačka može biti pedijatar, a detaljnu procenu obavlja oftalmolog, po mogućnosti sa iskustvom u radu sa decom. Pregled može uključiti proveru vidne oštrine svakog oka zasebno, određivanje refrakcije, procenu položaja i pokretljivosti očiju i druge testove prema nalazu.
Kod sumnje na problem sa sluhom dete se upućuje na ORL pregled i audiološku procenu. Audiometrija se prilagođava uzrastu, a prema potrebi se procenjuju stanje srednjeg uha i pokretljivost bubne opne.
Pregled ne treba predstavljati kao kaznu niti detetu govoriti: „Vodiću te lekaru jer nikada ne slušaš.” Bolje je objasniti da želimo da proverimo da li su mu slika i zvuk dovoljno jasni i da li mu nešto nepotrebno otežava školu.
Kada pregled ne treba odlagati?
Hitnu ili brzu procenu zahtevaju:
- nagli gubitak ili primetno pogoršanje vida ili sluha;
- jak bol ili povreda oka;
- iznenadna pojava duplih slika, bleskova ili „zavese” pred okom;
- naglo nastala razrokost;
- beličast ili neuobičajen odsjaj zenice, naročito kada se ponavlja na fotografijama;
- iznenadno slabljenje sluha, posebno uz zujanje, vrtoglavicu, povredu glave ili druge neurološke simptome.
Strano telo u oku ili uhu ne treba vaditi improvizovanim predmetima kod kuće.
Kako pomoći detetu dok čeka pregled?
Privremene prilagodbe ne zamenjuju pregled, ali mogu olakšati praćenje nastave. Dete može sedeti bliže tabli i učiteljici, na mestu sa manje pozadinske buke i dobrim osvetljenjem.
Pre davanja uputstva korisno je privući detetovu pažnju, okrenuti se licem prema njemu i govoriti jasno, bez vikanja. Složene zadatke treba podeliti u kraće korake, a važne informacije, kada je moguće, dati i usmeno i pisano.
Ako dete nije razumelo, nije dovoljno samo ponoviti iste reči glasnije. Ponekad je bolje rečenicu izgovoriti drugačije i proveriti šta je čulo i razumelo.
Dete ne treba kritikovati zbog približavanja knjizi, okretanja glave ili traženja da se nešto ponovi. To mogu biti njegovi načini da nadoknadi teškoću koju još ne ume da objasni.
Nije svaka nepažnja problem sa čulima – ali čula treba proveriti
Dete koje ne prati nastavu nije nužno lenjo, neposlušno ili nezainteresovano. Ponekad mu nedostaje san, opterećeno je brigom, ne razume gradivo ili mu je potrebna podrška zbog razvojne teškoće. A ponekad jednostavno ne dobija dovoljno jasnu sliku ili zvuk.
Provera vida i sluha neće objasniti svaku teškoću sa pažnjom i učenjem. Ipak, ona je važan i često jednostavan korak koji sprečava da dete mesecima bude opominjano zbog nečega što ne može samo da popravi.
Najkorisnije pitanje zato nije odmah: „Zašto nećeš da slušaš?”, već: „Da li postoji nešto zbog čega ti je teško da pratiš?” Kada odrasli promene pitanje, često počinju da primećuju i znake koji su do tada izgledali kao loša navika.
