autor: dr Tijana Mirović, Psihološko savetovalište Mozaik
Svako od nas ima nešto čime je nezadovoljan i što bi želeo da promeni. Kada nezadovoljstvo poraste, odlučimo da to promenimo, postavimo sebi ciljeve, krenemo da ih ostvarujemo, osećamo elan i entuzijazam, trudimo se i onda počinjemo da shvatamo da to uopšte nije lako.
Počinju da se pojavljuju razne unutrašnje i spoljašnje prepreke koje koče, vuku nazad, pa i zaustavljaju. Šta se tu desi? Kako nastane problem? Šta uraditi kako bi nastavili dalje? U traženju odgovora na ova pitanja osvetlićemo probleme koji nastaju usled neadekvatne motivacije, loše postavljenih ciljeva, kao i misli i emocija koje odvode od cilja i otežavaju.
Problem sa motivacijom
Prvo pitanje koje sebi moramo da postavimo je da li smo ZAISTA motivisani. Mnogi ljudi greše jer misle da je želeti da nešto uradiš isto što i biti motivisan. Želja može da postoji i bez aktivnosti, a motiv po definiciji predstavlja pokretačku snagu koja izaziva aktivnost i dalje usmerava i upravlja njome. Drugo važno pitanje u vezi sa motivacijom je i zašto smo motivisani, odnosno da sa li su ti razlozi zaista naši i zaista pravi. Često, mi odlučimo da nešto promenimo ili uradimo samo zato što nas drugi pritiskaju, pa u promenu ulazimo motivisani osećanjem krivice i izbegavanjem osude ili kazne. U većini slučajeva ovaj vid motivaciji traje onoliko koliko traje i pritisak spolja ili prestaje da deluje kada naiđemo na teškoće.
Tada svesno ili nesvesno, zaključujemo da zadovoljavanje drugih nije vredno „mučenja“ koje je potrebno da bi došli do cilja. Na odricanja i tolerisanje neprijatnosti zarad ostvarenja cilja lakše pristajemo ako je motivacija unutrašnja i autentično naša. U skladu sa tim, korisno je da se zapitamo zašto to radimo, šta ćemo sve dobiti ako uspemo i da li je naša motivacija dovoljno jaka da savlada pritisak da odustanemo i izbegnemo neprijatnosti koje put ka promeni nosi.
Veoma je važno da razumemo i to da sama motivacija nije dovoljna, jer „bez akcije nema ni reakcije“. Pričajući o promenama koje žele da naprave, mnogi ljudi kažu „ja se toliko dugo time bavim, pokušavam, sve sam probao i sl.“. Ipak, kada se uđe u malo dublju analizu postaje jasno da oni mešaju misli i akciju i da to „bavim se tim“ zapravo znači mislim, maštam, planiram, čitam knjige o tome i sl. Sve ovo mogu biti korisne stvari i neki vid pripreme, ali samo ponašanje nešto stvarno i radi i samo promena ponašanje dovodi do željenih rezultata. U tom smislu, nisu mnogo korisne ni pozitivne afirmacije bez akcije. Ako govorimo sebi da ćemo uspeti i da će sve biti dobro i da će se rešiti i sl., a ništa ne radimo da se to stvarno i desi, teško da će biti uspeha. Mi ćemo se možda osećati dobro, ali promene neće biti. Zato se u literaturi ovaj fenomen i tretira kao „sindrom lažne nade”.
Problem sa ciljevima
Kao i motivacija i ciljevi treba da budu u skladu sa našim životnim vrednostima i (unutrašnjim) motivima, a ne nešto što treba da se uradi jer „tako treba“. Veoma je važno i da postavljeni ciljevi budu realni. To zvuči kao nešto što ne treba naglašavati jer se podrazumeva, ali iskustvo pokazuje da ljudi često postavljaju nerealne ciljeve usled precenjivanja ili potcenjivanja sposobnosti, kao i vremena i truda koje treba uložiti. Kako bi bili sigurni da su naši ciljevi realni, dobro je da oni budu vrlo specifični i postavljeni tako da bude merljivo i jasno kada će i kako oni biti ostvareni. To na primer znači da je bolje da cilj bude “igrati se sa decom posle posla“ neko „biti više posvećen deci“.
Vidimo dakle, da je dobro da ciljevi budu osmišljeni i vremenski određeni, odnosno da definišemo kako (ići ćemo u igraonicu, pravićemo lego i sl.) i kada (kog dana, u koliko sati i sl.) ćemo tačno to raditi. Ovo može delovati previše specifično ili „usitnjeno“ ali ta specifičnost povećava verovatnoću da to bude i urađeno. Takođe, dobar cilj i podrazumeva rad na promena specifičnih stvari, a ne promenu života. Iz istog razloga, važno je i da ne postavljamo mnogo ciljeva odjednom. Nekada u želji da zdravije žive, ljudi krenu na telesne vežbe i djetu, prestane da puše i piju sve odjednom. Onda, to postane jako velika frustracija i brzo odustanu. Korisno je da se krene sa jednom (obično za nas lakšom) stvari, pa polako jer ciljevi i treba da budu postepeni. Dobro je dakle, da postavimo i neposredne, i kratkoročne i srednjeročne i dugoročne ciljeve. Time, mi pojačavamo i motivaciju jer u raznim tačkama procenjujemo i vidimo napredak. Ako gledamo samo u dugoročan cilj on nam se može učiniti kao predalek i samim tim neostvariv. Mnogi uspešni programi za promenu navika koriste filozofiju „dan za dan“ i nagrađuju periodične napretke. Tako npr. ako ne pijete alkohol određeni broj dana dobijete žeton koji vas podseća da ste uspeli i došli do te tačke, posle nekog vremena dobijate drugi žeton i sl.
Tako sami pratite progres i imate uz sebe stalni podsetnik na to koliko ste uspeli i kako ako prekršite idete opet na početak. U ovakvim programima se često ni ne postavlja finalni cilj, odnosno cilj koji bi bio definisan tako da nikada više nešto ne radimo. Polazeći od toga da loša navika uvek može da se vrati, a da je reći „nikada više neću“ za mnoge ljude suviše pritiskajuće i frustrirajuće ciljevi se postavljaju realnije. Ljudi uče da su i manji ciljevi i manji napretci važni i značajni, a da je ljudski da se ponekad zastane ili vrati korak unazad. Ovo u celu priču ubacuje i element humanosti, jer ljudi nisu mašine i nije realno očekivati da tako funkcionišu. Pored toga, veoma je važno da i sami ciljevi budu humani, zdravi i adaptivni. Dobro postavljen cilj treba da vodi u pravom pravcu i donosi ono što nam treba i što zaista poboljšava život. Kako bi povećali šanse za uspeh, važno je i da se poveća stepen zadovoljstva u procesu. Preterana restriktivnost (npr. ješću 2g salate) povećava frustraciju, pritisak i nezadovoljstvo, pa samim tim i šanse da odustanemo. S druge stane npr. ako nađemo načina da umesto ta 2g salate jedemo nešto niskokalorično, zdravo i ukusno, šanse da istrajemo postaju znatno veće.
Konkretni saveti u vezi sa ciljevima mogu se dakle, svesti na sledeće: 1) Ako vam za ostvarenje ciljeva nedostaju znanja ili veština, postavite kao cilj da steknete te veština i znanja; 2) Ako je cilj prevelik, razbite ga na manje, lakše ostvarive ciljeve; 3) Ako vam nedostaju resursi za ostvarivanje cilja, sedite i napravite „brainstorming“ (nabacajte ideje) oko tog kako da te resurse nabavite; 4) Ako vam nedostaje vremena da se posvetite cilju, razmislite čega ste voljni da se odreknete kako bi našli vreme i 5) Ako je cilj zaista neostvariv, postavite drugi, ostvarljiviji cilj!
