Bolovi u stomaku pred važan sastanak, dijareja u stresnoj situaciji ili zatvor tokom dužeg perioda napetosti nisu slučajnost. Mozak i creva neprekidno razmenjuju informacije, pa emocionalno stanje može uticati na varenje, baš kao što dugotrajne digestivne tegobe mogu pojačati napetost i zabrinutost.
Kod sindroma iritabilnog creva ova komunikacija može postati poremećena. To ne znači da osoba umišlja simptome niti da je stres jedini uzrok bolesti. Bol, nadimanje i promene stolice su stvarni, a u njihovom nastanku učestvuju nervni sistem, pokretljivost creva, pojačana osetljivost na nadražaje i način na koji mozak obrađuje signale iz digestivnog trakta.
Kako su povezani mozak i creva?
Creva imaju sopstvenu mrežu nervnih ćelija, poznatu kao enterički nervni sistem. Ona reguliše pokretljivost digestivnog trakta, lučenje sokova, protok krvi i brojne procese potrebne za varenje.
Enterički i centralni nervni sistem povezani su nervnim, hormonskim i imunskim putevima. U ovoj komunikaciji učestvuju autonomni nervni sistem, hormoni stresa, imunske ćelije i supstance koje stvaraju crevne bakterije. Informacije se kreću u oba smera: mozak utiče na rad creva, a signali iz creva utiču na raspoloženje, pažnju i doživljaj bola.
Zbog toga se sindrom iritabilnog creva danas svrstava u poremećaje interakcije creva i mozga. Ovaj naziv preciznije opisuje problem od nekadašnjeg izraza „funkcionalni poremećaj”, koji je često pogrešno tumačen kao stanje bez stvarne biološke osnove.
Šta se događa sa varenjem kada smo pod stresom?
Kada mozak proceni da postoji opasnost ili veliki zahtev, telo aktivira odgovor na stres. Ubrzavaju se rad srca i disanje, raste napetost mišića, a energija se preusmerava ka sistemima potrebnim za brzu reakciju.
Istovremeno se menja rad digestivnog sistema. Kod nekih ljudi pokretljivost creva postaje ubrzana, pa se javljaju grčevi, dijareja i hitna potreba za pražnjenjem. Kod drugih se usporava, što može doprineti zatvoru. Stres može promeniti i lučenje tečnosti u crevima, osećaj nadimanja i način na koji osoba doživljava uobičajene procese varenja.
Ovakva reakcija može se javiti i kod ljudi koji nemaju IBS. Razlika je u tome što kod osoba sa iritabilnim crevima digestivni sistem često reaguje intenzivnije, a simptomi duže traju ili se lakše ponavljaju.
Zašto normalni procesi varenja mogu postati bolni?
Jedan od važnih mehanizama IBS-a jeste visceralna preosetljivost. To znači da nervi u crevima i mozak snažnije reaguju na rastezanje, gasove ili kretanje sadržaja kroz creva.
Količina gasa koja jednoj osobi izaziva samo osećaj punoće kod druge može izazvati bol i grčeve. Problem, dakle, nije uvek u tome što se stvara neuobičajeno mnogo gasova, već i u tome kako nervni sistem registruje i obrađuje taj nadražaj.
Dugotrajan stres može dodatno smanjiti prag osetljivosti. Mozak postaje pažljiviji prema signalima iz stomaka, a očekivanje simptoma pojačava njihovo praćenje. Ovakav proces ne odvija se namerno i osoba ga ne može jednostavno zaustaviti odlukom da „ne misli o tome”.
Kako nastaje krug simptoma i straha?
Osoba koja je nekoliko puta dobila dijareju van kuće može početi da razmišlja gde se nalazi najbliži toalet. Pre izlaska proverava put, izbegava javni prevoz, preskače obroke ili odustaje od putovanja i druženja.
Takvo ponašanje je razumljivo, jer pokušava da spreči neprijatnu situaciju. Međutim, stalno iščekivanje simptoma održava telo u stanju pripravnosti. Napetost može dodatno ubrzati rad creva, a svaki osećaj u stomaku doživljava se kao znak da će se problem ponoviti.
Sličan krug može nastati i kod bola ili zatvora. Što se više prati i očekuje simptom, to mu mozak daje veći značaj. Zbog toga tegobe utiču na raspoloženje i svakodnevni život, dok zabrinutost i ograničavanje aktivnosti dodatno pojačavaju problem.
Ovaj krug nije dokaz da je bolest psihička. On pokazuje da se biološki simptomi, pažnja, prethodno iskustvo i ponašanje međusobno pojačavaju.
Da li stres izaziva IBS?
Stres se ne smatra jedinim uzrokom sindroma iritabilnog creva. Neke osobe povezuju početak tegoba sa veoma stresnim periodom, dok se kod drugih IBS javio posle crevne infekcije ili bez jasnog povoda.
U nastanku poremećaja mogu učestvovati promenjena pokretljivost creva, visceralna preosetljivost, imunološki mehanizmi, prethodna infekcija, nasledna sklonost i promene u crevnoj mikrobioti. Stres može biti jedan od faktora koji pokreću ili pojačavaju simptome, ali nije dovoljno objašnjenje za sve pacijente.
Takođe, ne treba pretpostaviti da svaka osoba sa IBS-om ima anksioznost ili depresiju. Ovi poremećaji jesu češći kod osoba sa izraženim digestivnim tegobama, ali mogu biti posledica, uzrok pogoršanja ili nezavisan problem. Veza je dvosmerna i razlikuje se od osobe do osobe.
Kako prepoznati da stres pogoršava simptome?
Povezanost često postaje jasnija kada osoba prati ne samo hranu i stolicu već i san, obaveze, raspoloženje, menstrualni ciklus i važne događaje.
Simptomi se mogu pojačavati pred ispit, poslovni sastanak, putovanje ili porodični događaj. Kod nekih ljudi pogoršanje ne nastaje tokom samog stresnog perioda, već tek kada napetost popusti. Zato uzrok nije uvek lako uočiti.
Dnevnik simptoma može pomoći da se prepozna obrazac, ali ne treba da preraste u neprekidno kontrolisanje svakog obroka i osećaja u stomaku. Cilj je uočavanje širih pravilnosti, a ne traženje krivca za svaku pojedinačnu tegobu.
Šta može pomoći kada stres pojačava IBS?
Poruka „samo smanjite stres” uglavnom nije korisna. Mnoge stresne okolnosti ne mogu se jednostavno ukloniti, a pokušaj da se osoba na silu opusti može stvoriti još veći pritisak.
Korisnije je raditi na tome kako nervni sistem reaguje na stres i signale iz creva. Redovan san, fizička aktivnost, predvidiv ritam obroka i tehnike sporog disanja mogu doprineti smanjenju opšte napetosti. One nisu zamena za lečenje, ali mogu biti deo šireg plana.
Kod izraženijih i dugotrajnijih simptoma mogu se primeniti terapije posebno usmerene na komunikaciju između creva i mozga. Najviše dokaza postoji za kognitivno-bihejvioralnu terapiju prilagođenu IBS-u i hipnoterapiju usmerenu na creva.
Kako kognitivno-bihejvioralna terapija pomaže kod IBS-a?
Kognitivno-bihejvioralna terapija ne pokušava da dokaže da simptomi ne postoje. Ona pomaže osobi da prepozna misli, očekivanja i ponašanja koja održavaju krug straha i simptoma.
Na primer, osoba može postepeno da smanji izbegavanje putovanja, preskakanje obroka ili stalno proveravanje dostupnosti toaleta. Uči kako da drugačije reaguje na prve signale iz stomaka i da smanji katastrofična očekivanja.
Terapija može uključivati rad na veštinama suočavanja sa stresom, opuštanju, usmeravanju pažnje i postepenom vraćanju aktivnostima koje je osoba izbegavala zbog IBS-a. Cilj nije da se ignorišu simptomi, već da oni manje upravljaju svakodnevnim životom.
Šta je hipnoterapija usmerena na creva?
Hipnoterapija usmerena na creva koristi stanje duboke usredsređenosti i vođene sugestije kako bi se uticalo na doživljaj bola, motilitet i odgovor nervnog sistema na signale iz digestivnog trakta.
Ona se razlikuje od scenske hipnoze i ne podrazumeva gubitak kontrole. Osoba je svesna, čuje terapeuta i može da prekine postupak. Terapiju treba da vodi stručno osposobljen terapeut koji poznaje primenu ove metode kod digestivnih poremećaja.
Istraživanja pokazuju da hipnoterapija usmerena na creva može smanjiti ukupne simptome IBS-a i bol kod dela pacijenata. Ipak, nije dostupna svuda i ne reaguje svaka osoba jednako.
Kada treba potražiti psihološku podršku?
Psihološka ili psihoterapijska podrška može biti korisna kada strah od simptoma ograničava kretanje, posao, putovanja, odnose ili način ishrane. Potrebna je i kada osoba stalno iščekuje pogoršanje, ima napade panike, teško spava ili oseća da više ne može samostalno da se izbori sa problemom.
Takva podrška ne isključuje gastroenterološko lečenje. Najbolji rezultati često se postižu povezivanjem odgovarajuće ishrane, lekova prema dominantnim simptomima i terapije usmerene na osu creva–mozak.
Ako se pojave krv u stolici, neobjašnjiv gubitak telesne mase, anemija, temperatura, progresivno pogoršanje ili uporna noćna dijareja, potrebno je ponovo se javiti lekaru. Ovi simptomi se ne smeju pripisati stresu bez odgovarajuće procene.
Simptomi su stvarni, ali na njih možemo uticati
Veza između stresa i iritabilnih creva nije dokaz da je bolest „u glavi”. Ona pokazuje da su mozak i digestivni sistem delovi istog povezanog sistema.
Stres može promeniti pokretljivost creva, pojačati osetljivost na bol i povećati pažnju usmerenu na simptome. Istovremeno, nepredvidive digestivne tegobe mogu izazvati strah, ograničavanje aktivnosti i dodatnu napetost.
Razumevanje ovog kruga ne umanjuje ozbiljnost simptoma. Naprotiv, otvara dodatne mogućnosti lečenja. Cilj nije potpuno uklanjanje svakog stresnog događaja, već smanjivanje njegove moći da upravlja radom creva i svakodnevnim životom.
