Peckanje pri mokrenju, učestali odlasci u toalet i osećaj da mokraćna bešika nikada nije potpuno prazna razlozi su zbog kojih se svake godine milioni žena javljaju lekaru ili dolaze u apoteku po savet. Urinarne infekcije spadaju među najčešće bakterijske infekcije, a procenjuje se da će više od polovine žena bar jednom tokom života imati ovu tegobu. Kod nekih će se javiti samo jednom, dok će se kod drugih uporno vraćati i značajno narušavati kvalitet života.
Iako mnogi svako peckanje pri mokrenju nazivaju cistitisom, nisu sve urinarne tegobe iste. Nekada je zaista u pitanju infekcija mokraćne bešike, ali slične simptome mogu izazvati i preaktivna mokraćna bešika, vaginalne infekcije, menopauza, kamen u mokraćnim putevima ili druga oboljenja. Upravo zato je važno razlikovati stanja koja zahtevaju antibiotsku terapiju od onih kod kojih antibiotik neće pomoći.
Savremene smernice danas imaju dva podjednako važna cilja – da se bakterijska infekcija leči pravovremeno i efikasno, ali i da se izbegne nepotrebna upotreba antibiotika kada oni nisu potrebni.
Da li su urinarna infekcija i cistitis isto?
Ova dva pojma često se koriste kao sinonimi, ali između njih postoji razlika.
Urinarna infekcija je zajednički naziv za infekcije koje mogu zahvatiti različite delove urinarnog sistema – mokraćnu cev, mokraćnu bešiku ili bubrege.
Cistitis označava zapaljenje mokraćne bešike i predstavlja najčešći oblik urinarne infekcije.
Drugim rečima, svaki bakterijski cistitis jeste urinarna infekcija, ali nije svaka urinarna infekcija cistitis.
To je važno jer se infekcija ponekad može proširiti i na bubrege, kada bolest postaje ozbiljnija i zahteva drugačiji pristup lečenju.
Zašto su žene podložnije urinarnim infekcijama?
Jedan od glavnih razloga leži u anatomiji. Ženska mokraćna cev znatno je kraća od muške i nalazi se u neposrednoj blizini vagine i završnog dela debelog creva. Zbog toga bakterije koje normalno žive u crevima lakše dospevaju do mokraćne bešike.
U više od 80% slučajeva uzročnik je Escherichia coli, bakterija koja je normalan stanovnik creva, ali kada dospe u mokraćne puteve može izazvati infekciju.
Međutim, sama prisutnost bakterije nije dovoljna da bi se infekcija razvila. Na to utiču i brojni drugi faktori.
Na primer, seksualni odnosi mogu olakšati dospevanje bakterija u mokraćnu cev, zbog čega se kod pojedinih žena infekcije često javljaju upravo nakon odnosa. Tokom menopauze pad nivoa estrogena menja sastav vaginalne mikrobiote i smanjuje prirodnu zaštitu urinarnog sistema. Trudnoća, dijabetes, kamen u mokraćnim putevima ili otežano pražnjenje bešike takođe mogu povećati rizik od infekcije.
Važno je naglasiti da pojava urinarne infekcije nije znak loše higijene. Naprotiv, preterano korišćenje agresivnih sredstava za intimnu negu i vaginalna ispiranja mogu narušiti prirodnu ravnotežu mikroorganizama i povećati sklonost infekcijama.
Kako prepoznati da je u pitanju cistitis?
Većina žena veoma brzo prepozna prve simptome. Najčešće se javlja peckanje ili bol pri mokrenju, potreba da se u toalet odlazi mnogo češće nego inače i osećaj da mokraćna bešika nije potpuno ispražnjena. Karakteristično je da se mokri često, ali u vrlo malim količinama, dok osećaj hitnosti ostaje prisutan.
Neke žene opisuju i pritisak ili nelagodnost u donjem delu stomaka, neposredno iznad stidne kosti, a mokraća može postati zamućena ili se u njoj mogu pojaviti tragovi krvi. Iako to često izaziva strah, manja količina krvi u mokraći može biti prisutna kod akutnog cistitisa zbog upale sluzokože mokraćne bešike. Ipak, svaki slučaj krvi u mokraći zahteva pregled lekara kako bi se isključili drugi mogući uzroci.
Važno je znati da neprijatan miris mokraće sam po sebi nije pouzdan znak urinarne infekcije. Na miris mogu uticati nedovoljan unos tečnosti, određene namirnice, vitamini i pojedini lekovi. Slično tome, učestalo mokrenje bez peckanja ne mora značiti da je prisutna bakterijska infekcija, već može biti posledica preaktivne mokraćne bešike, trudnoće, dijabetesa ili drugih stanja.
Jedan od korisnih pokazatelja jeste i prisustvo vaginalnih simptoma. Ako se uz peckanje pri mokrenju jave pojačan vaginalni sekret, svrab ili neprijatan miris, veća je verovatnoća da je u pitanju vaginalna infekcija ili drugo ginekološko oboljenje, a ne cistitis. U takvim situacijama nije dobro na svoju ruku započinjati antibiotsku terapiju namenjenu urinarnim infekcijama.
Kada urinarna infekcija više nije „običan cistitis“?
Kod većine žena infekcija ostaje ograničena na mokraćnu bešiku. Međutim, ukoliko se bakterije prošire uz mokraćovode do bubrega, može nastati pijelonefritis – ozbiljniji oblik urinarne infekcije koji zahteva hitnu medicinsku procenu.
Za razliku od cistitisa, koji uglavnom izaziva lokalne tegobe prilikom mokrenja, infekcija bubrega utiče na ceo organizam. Najčešće se javlja visoka temperatura, drhtavica ili jeza, bol u predelu slabina, mučnina i povraćanje, uz izražen osećaj malaksalosti. Neke osobe imaju utisak da ih je „slomio grip“, a tek kasnije primete peckanje pri mokrenju ili druge urinarne simptome.
U ovakvoj situaciji nije dovoljno povećati unos tečnosti ili sačekati da simptomi prođu sami od sebe. Pijelonefritis može dovesti do ozbiljnih komplikacija, posebno kod trudnica, starijih osoba, dijabetičara i pacijenata sa oslabljenim imunitetom. Zato je potrebno što pre javiti se lekaru, koji će proceniti da li je potrebno bolničko lečenje i intravenska antibiotska terapija.
Da li svako peckanje pri mokrenju znači da imate urinarnu infekciju?
Iako su peckanje i učestalo mokrenje najčešći simptomi cistitisa, oni nisu specifični samo za bakterijske infekcije. Slične tegobe mogu se javiti kod vaginalnih gljivičnih infekcija, bakterijske vaginoze, polno prenosivih infekcija, kamena u mokraćnim putevima, preaktivne mokraćne bešike, pa čak i kod žena u menopauzi zbog smanjenog nivoa estrogena.
Upravo zato se ženama koje imaju česte ili neuobičajene simptome savetuje da se ne leče svaki put na svoju ruku. Ako se tegobe ponavljaju, ako antibiotik ne dovodi do poboljšanja ili se simptomi ubrzo vraćaju, potrebno je utvrditi pravi uzrok problema, umesto više puta uzimati različite antibiotike.
Danas se zna da značajan broj žena koje mesecima misle da imaju „stalne urinarne infekcije“ zapravo boluje od nekog drugog stanja koje zahteva potpuno drugačije lečenje.
Kako lekar potvrđuje da je zaista u pitanju urinarna infekcija?
Kod mlade, zdrave žene koja prvi put dobije tipične simptome – peckanje pri mokrenju, učestale odlaske u toalet i iznenadnu potrebu za mokrenjem – lekar često već na osnovu razgovora može sa velikom verovatnoćom da posumnja na akutni cistitis.
Međutim, kada simptomi nisu karakteristični, kada se infekcije često ponavljaju ili postoji sumnja da su zahvaćeni bubrezi, potrebno je uraditi dodatne analize. Njihov cilj nije samo da potvrde prisustvo bakterija, već i da pokažu koja je bakterija izazvala infekciju i na koje antibiotike je osetljiva.
To je posebno važno danas, kada otpornost bakterija na antibiotike postaje jedan od najvećih izazova savremene medicine.
Analiza urina ili urinokultura – u čemu je razlika?
Mnogi smatraju da su analiza urina i urinokultura isto, ali one daju različite informacije.
Analiza urina pokazuje da li postoje znaci zapaljenja, poput povećanog broja leukocita ili prisustva nitrita, krvi ili proteina. Ona može ukazati da postoji sumnja na infekciju, ali ne može sa sigurnošću pokazati koja je bakterija uzročnik.
Urinokultura predstavlja mikrobiološku analizu kojom se bakterije iz uzorka urina uzgajaju u laboratoriji. Na taj način može se utvrditi koja bakterija izaziva infekciju, kao i koji antibiotici će najverovatnije biti efikasni.
Zbog toga se urinokultura posebno preporučuje kod trudnica, muškaraca, osoba sa ponavljanim infekcijama, sumnjom na infekciju bubrega ili kada prethodna terapija nije dala očekivani rezultat.
Zašto je važno pravilno uzeti uzorak urina?
Rezultat urinokulture može biti nepouzdan ako uzorak nije pravilno uzet.
Najčešće se preporučuje uzimanje srednjeg mlaza urina u sterilnu posudu, nakon pranja spoljašnje genitalne regije vodom. Prvi mlaz se pušta u toalet, srednji se sakuplja u posudu, a ostatak ponovo u toalet.
Na taj način smanjuje se mogućnost da bakterije koje se normalno nalaze na koži ili u okolini dospeju u uzorak i daju lažno pozitivan rezultat.
Ako uzorak ne može odmah da se odnese u laboratoriju, potrebno ga je čuvati u skladu sa uputstvom laboratorije, jer se bakterije tokom stajanja mogu razmnožavati i promeniti nalaz.
Da li svaka bakterija u urinu znači da morate piti antibiotik?
Ovo je jedna od najvećih promena u savremenim preporukama za lečenje urinarnih infekcija.
Kod nekih ljudi bakterije mogu biti prisutne u mokraći, a da pritom ne izazivaju nikakve simptome. Ovo stanje naziva se asimptomatska bakteriurija.
Ako osoba nema peckanje pri mokrenju, učestalo mokrenje, bol ili druge tegobe, u većini slučajeva nije potrebno lečenje antibioticima, čak i kada urinokultura pokaže prisustvo bakterija.
Razlog je jednostavan – brojna istraživanja pokazala su da lečenje u takvim situacijama ne donosi korist, ali povećava rizik od razvoja bakterijske rezistencije i neželjenih efekata antibiotika.
Najvažniji izuzeci su trudnice i osobe koje se pripremaju za određene urološke intervencije, kod kojih prisustvo bakterija može povećati rizik od komplikacija.
Zato se rezultat urinokulture nikada ne tumači samostalno. On uvek mora da se posmatra zajedno sa simptomima i kliničkom slikom.
Zašto se antibiotici danas koriste mnogo opreznije?
Pre samo nekoliko decenija antibiotici su se često propisivali već pri prvim simptomima, ponekad i bez dodatnih analiza.
Danas znamo da takav pristup ima svoju cenu. Što se antibiotici češće i nepotrebno koriste, veća je verovatnoća da će bakterije razviti otpornost. Kada se to dogodi, lekovi koji su nekada bili veoma efikasni više ne deluju ili deluju znatno slabije.
To ne znači da antibiotike treba izbegavati kada postoji potvrđena bakterijska infekcija. Naprotiv, oni su i dalje osnov lečenja akutnog cistitisa i drugih bakterijskih infekcija urinarnog sistema. Međutim, jednako je važno da se primene pravi antibiotik, u odgovarajućoj dozi i dovoljno dugo, ali ne duže nego što je potrebno.
Zbog toga se danas sve više govori o racionalnoj upotrebi antibiotika – pristupu koji istovremeno štiti i pacijenta i efikasnost ovih lekova za buduće generacije.
Šta zaista pomaže u sprečavanju urinarnih infekcija?
Ovo je jedno od najčešćih pitanja koje žene postavljaju lekarima i farmaceutima. Na internetu se mogu pronaći brojni saveti – od ispijanja velikih količina vode do brusnice, D-manoze, probiotika i različitih biljnih preparata.
Međutim, nisu sve preporuke podjednako dobro naučno potvrđene.
U nastavku pogledajmo šta o tome kažu savremene smernice i klinička istraživanja.
Urinarne infekcije – Da li treba piti što više vode?
Dovoljan unos tečnosti jedan je od najjednostavnijih načina da se smanji rizik od ponavljanih infekcija, posebno kod osoba koje inače unose malo tečnosti.
Veća količina urina doprinosi češćem ispiranju mokraćnih puteva i može otežati zadržavanje bakterija u mokraćnoj bešici. Međutim, to ne znači da treba na silu piti četiri ili pet litara vode dnevno. Cilj je održavati dobru hidrataciju, prilagođenu uzrastu, fizičkoj aktivnosti i opštem zdravstvenom stanju.
Osobe koje imaju srčanu ili bubrežnu insuficijenciju treba da se pridržavaju preporuka svog lekara o unosu tečnosti.
Da li brusnica pomaže?
Brusnica je verovatno najpoznatiji prirodni preparat za prevenciju urinarnih infekcija.
Danas se smatra da određeni ekstrakti američke brusnice mogu smanjiti rizik od ponavljanih infekcija kod pojedinih žena, jer sadrže proantocijanidine tipa A – jedinjenja koja mogu otežati vezivanje bakterije Escherichia coli za sluzokožu mokraćne bešike.
Važno je, međutim, znati da nisu svi proizvodi od brusnice isti. Sokovi, čajevi i suplementi mogu se značajno razlikovati po sadržaju aktivnih sastojaka, pa se rezultati kliničkih studija ne mogu automatski primeniti na svaki proizvod koji se nalazi na tržištu.
Brusnica nije lek za akutnu urinarnu infekciju i ne može zameniti antibiotsku terapiju kada je ona potrebna. Njena uloga, ukoliko postoji, odnosi se prvenstveno na prevenciju ponavljanih infekcija.
Šta je D-manoza i da li deluje?
D-manoza je prirodni šećer koji se poslednjih godina često preporučuje ženama sa učestalim urinarnim infekcijama.
Pretpostavlja se da može sprečiti vezivanje pojedinih sojeva bakterije E. coli za sluzokožu mokraćne bešike, čime se olakšava njihovo izbacivanje mokraćom.
Iako su prva manja istraživanja bila ohrabrujuća, novije i kvalitetnije kliničke studije nisu potvrdile da D-manoza pouzdano sprečava ponavljanje infekcija kod svih žena.
Zbog toga se danas smatra da su dokazi još uvek nedovoljni da bi se D-manoza preporučila kao standardna preventivna mera.
Mogu li probiotici da zaštite mokraćne puteve?
Poslednjih godina sve više pažnje posvećuje se ulozi vaginalne mikrobiote u očuvanju zdravlja mokraćnih puteva.
Poznato je da određene vrste laktobacila predstavljaju prirodnu zaštitu od razvoja patogenih bakterija. Zbog toga se ispituje da li oralni i vaginalni probiotici mogu doprineti smanjenju učestalosti urinarnih infekcija.
Dosadašnja istraživanja pokazuju da pojedini probiotski sojevi mogu biti korisni kod određenih žena, ali rezultati nisu dovoljno ujednačeni da bi se probiotici preporučili kao rutinska terapija ili univerzalna preventiva.
Važno je naglasiti da nije svaki probiotik isti. Efekat zavisi od konkretnog soja, njegove doze i namene proizvoda, pa se ne može očekivati da svaki preparat namenjen crevnoj flori istovremeno štiti i mokraćne puteve.
Zašto se urinarne infekcije stalno vraćaju?
Kod nekih žena urinarna infekcija ostane neprijatno iskustvo koje se više nikada ne ponovi. Kod drugih se vraća nekoliko puta godišnje.
Ponavljane infekcije mogu biti povezane sa seksualnom aktivnošću, menopauzom, nepotpunim pražnjenjem mokraćne bešike, dijabetesom, kamenom u mokraćnim putevima ili drugim zdravstvenim problemima. Ponekad se iza „stalnog cistitisa“ zapravo krije neko drugo stanje koje daje slične simptome.
Zbog toga nije cilj samo izlečiti jednu epizodu infekcije, već otkriti zbog čega se ona vraća i, kada je moguće, ukloniti ili ublažiti faktore koji povećavaju rizik.
Kod žena koje imaju dve ili više potvrđenih infekcija u roku od šest meseci ili tri i više tokom godinu dana, potrebno je razgovarati sa lekarom o dodatnoj dijagnostici i mogućnostima dugoročne prevencije.
Posebnu pažnju zahtevaju trudnice, muškarci i starije osobe
Iako se najveći broj urinarnih infekcija javlja kod zdravih žena, postoje situacije u kojima one zahtevaju drugačiji pristup i pažljivije lečenje.
Tokom trudnoće hormonske promene i pritisak uvećane materice usporavaju protok mokraće, što pogoduje razmnožavanju bakterija. Zbog toga se kod trudnica leči čak i prisustvo bakterija u mokraći kada nema nikakvih simptoma, jer nelečena infekcija može povećati rizik od komplikacija za majku i bebu.
Kod muškaraca su urinarne infekcije znatno ređe nego kod žena. Kada se ipak jave, često su povezane sa otežanim pražnjenjem mokraćne bešike zbog uvećane prostate, kamenom u mokraćnim putevima ili drugim urološkim problemima. Zbog toga muškarci sa simptomima urinarne infekcije ne bi trebalo sami da započinju antibiotsku terapiju, već da se jave lekaru kako bi se utvrdio uzrok.
Poseban oprez potreban je i kod starijih osoba, dijabetičara, pacijenata sa oslabljenim imunitetom i osoba koje nose urinarni kateter. Kod njih simptomi mogu biti manje izraženi, dok je rizik od komplikacija veći nego kod mlađih i zdravih osoba.
Kada se obavezno javiti lekaru?
Kod blagih simptoma cistitisa mnoge žene će se prvo obratiti svom farmaceutu ili izabranom lekaru. Međutim, postoje situacije u kojima pregled ne treba odlagati.
Lekarsku pomoć treba potražiti ukoliko se uz peckanje pri mokrenju jave visoka temperatura, drhtavica ili bol u predelu slabina, jer to može ukazivati na infekciju bubrega. Pregled je neophodan i ako se u mokraći pojavi veća količina krvi, ako simptomi ne prolaze nakon započete terapije ili se ubrzo ponovo vrate.
Trudnice, muškarci, deca i osobe sa hroničnim bolestima treba da se jave lekaru već pri prvim simptomima urinarne infekcije, jer kod njih lečenje često zahteva drugačiji pristup.
Šta kaže nauka?
Poslednjih godina pristup urinarnim infekcijama značajno se promenio. Nekada je cilj bio što pre započeti antibiotsku terapiju, dok se danas podjednaka pažnja posvećuje i očuvanju efikasnosti antibiotika.
Savremene smernice naglašavaju da nije potrebno lečiti svaki pozitivan nalaz urinokulture, niti svako peckanje pri mokrenju znači da je u pitanju bakterijska infekcija. Pravilno postavljena dijagnoza omogućava da antibiotike dobiju oni kojima su zaista potrebni, dok se kod ostalih izbegava nepotrebna terapija i smanjuje rizik od razvoja rezistentnih bakterija.
Kada je reč o prevenciji, dokazi su najubedljiviji za odgovarajući unos tečnosti kod osoba koje malo piju, kao i za lokalnu estrogensku terapiju kod žena u postmenopauzi koje imaju ponavljane infekcije. Brusnica može biti korisna kod pojedinih žena sa rekurentnim infekcijama, dok su rezultati istraživanja za D-manozu i probiotike još uvek nedovoljno ujednačeni da bi se preporučili kao standardna preventivna terapija za sve.
Urinarne infekcije – Zaključak
Urinarne infekcije spadaju među najčešće bakterijske infekcije, ali njihovo lečenje nije uvek jednostavno niti isto za svakoga. Važno je razlikovati običan cistitis od ozbiljnijih infekcija koje mogu zahvatiti bubrege, ali i od drugih stanja koja daju slične simptome.
Pravovremena dijagnoza, racionalna primena antibiotika i prepoznavanje faktora koji dovode do ponavljanja infekcija predstavljaju osnov savremenog lečenja. Istovremeno, zdrave životne navike, adekvatan unos tečnosti i pažljivo odabrane preventivne mere mogu kod mnogih osoba značajno smanjiti rizik od novih epizoda.
Ako se infekcije često vraćaju, nemojte prihvatiti da je to „normalno“. Ponavljane urinarne infekcije gotovo uvek zahtevaju detaljniju procenu kako bi se pronašao uzrok i izabrao najefikasniji način prevencije.
Zapamtite
✔ Ne znači svako peckanje pri mokrenju da imate urinarnu infekciju. Slične tegobe mogu izazvati i vaginalne infekcije, preaktivna mokraćna bešika ili druga oboljenja.
✔ Cistitis je najčešći, ali nije jedini oblik urinarne infekcije. Ako se infekcija proširi na bubrege, potrebno je hitno lečenje.
✔ Ne uzimajte antibiotike na svoju ruku. Izbor antibiotika treba da bude zasnovan na simptomima, a po potrebi i na nalazu urinokulture.
✔ Brusnica, D-manoza i probiotici nisu zamena za antibiotike. Njihova moguća uloga odnosi se prvenstveno na prevenciju kod pojedinih osoba.
✔ Ako se urinarne infekcije često vraćaju, potrebno je potražiti uzrok. Ponavljanje iste terapije bez dodatne dijagnostike nije dugoročno rešenje.
Reference
- Bonkat G, Bartoletti R, Bruyère F, et al. EAU Guidelines on Urological Infections. European Association of Urology. 2026.
- Kranz J, Bartoletti R, Bruyère F, et al. European Association of Urology Guidelines on Urological Infections: Summary of the 2024 Guidelines. European Urology. 2024;86(1):27–41.
- Nicolle LE, Gupta K, Bradley SF, et al. Clinical Practice Guideline for the Management of Asymptomatic Bacteriuria. Clinical Infectious Diseases. 2019;68(10):e83–e110.
- Anger JT, Lee U, Ackerman AL, et al. Recurrent Uncomplicated Urinary Tract Infections in Women: AUA/CUA/SUFU Guideline. Journal of Urology. 2019;202(2):282–289. (važeće ažurirane preporuke)
- Williams G, Hahn D, Stephens JH, et al. Cranberries for preventing urinary tract infections. Cochrane Database of Systematic Reviews. 2023;(11):CD001321.
- Hayward G, Mort S, Hay AD, et al. D-Mannose for Prevention of Recurrent Urinary Tract Infection Among Women. JAMA Internal Medicine. 2024;184(6):619–628.
- Grigoryan L, Trautner BW, Gupta K. Diagnosis and Management of Urinary Tract Infections in the Outpatient Setting. JAMA. 2024.
