Test opterećenja glukozom i insulinska rezistencija

Sadržaj teksta

Oralni test opterećenja glukozom je test kojim se procenjuje odgovor organizma na oralno (na usta) unetu glukozu i dobar je dijagnostički pokazatelj osetljivosti odnosno insulinske rezistencije.

autor: mr ph. Mirjana Balać, specijalista medicinske biohemije


Ugljeni hidrati su glavni izvor energije za organizam, polazni su materijal za sintezu drugih biomolekula i sastavni su deo molekula nekih biološki značajnih jedinjenja. Posle obroka ugljeni hidrati iz hrane, u procesu varenja u digestivnom traktu, prevode se u glukozu i druge monosaharide, a u periodu gladovanja organizam koristi glukozu iz endogenih izvora.

Glukoza koja se unese putem hrane ili se sintetiše u organizmu može da se uključi u nekoliko metaboličkih puteva, zavisno od trenutnih potreba organizma: skladišti se u obliku glikogena, oksiduje se ukoliko postoji potreba za energijom, prevodi se u masti, druge ugljene hidrate ili aminokiseline.

Regulacija metabolizma ugljenih hidrata a time i održavanje stalne koncentracije glukoze postiže se dejstvom nekoliko hormona. Insulin, s jedne strane, snižava koncentraciju glukoze, a nekoliko hormona koji deluju suprotno insulinu, povećavaju njenu koncentraciju u krvi.

dijagnoza dijabetesa

Dijabetes melitus predstavlja heterogenu grupu metaboličkih bolesti a karakteriše se povišenom koncentracijom glukoze u krvi (hiperglikemija). Nastaje zbog poremećenog lučenja insulina ili oštećenja u njegovom dejstvu, odnosno usled postojanja oba ova poremećaja. U nekim tipovima ove bolesti postoji apsolutni deficit insulina, u nekim je molekul insulina izmenjen, a u nekim oblicima dijabetesa smanjena je osetljivost perifernih tkiva na insulin. Dijabetes melitus i drugi poremećaji tolerancije glukoze podeljeni su u nekoliko osnovnih tipova: Tip I (insulin-zavisni dijabetes), Tip II (insulin-nezavisni dijabetes), malnutricijski dijabetes i drugi tipovi dijabetesa povezani sa određenim stanjima i sindromima.

Značaj testa opterećenja glukozom u postavljanju dijagnoze dijabetesa

Dijagnoza dijabetesa se postavlja isključivo određivanjem koncentracije glukoze u krvi. Ranije je Oralni test opterećenja glukozom (OGTT) bio primarna dijagnostička metoda. Svetska zdravstvena organizacija i dalje preporučuje ovaj test kao dijagnostičku metodu kod svih osoba kod kojih je glukoza našte od 6,1-7,0mmol/l, dok Američka asocijacija za dijabetes ograničava korišćenje testa samo za dijagnozu gestacijskog dijabetesa.

U poslednje vreme test se koristi i za procenu insulinske rezistencije (pored glukoze, nakon opterećenja, određuje se i insulin).

Kako se izvodi test opterećenja glukozom

Oralni test opterećenja glukozom je test kojim se procenjuje odgovor organizma na oralno (na usta) unetu glukozu.

Priprema za izvođenje testa opterećenja glukozom

Odvija se u nekoliko faza, u laboratoriji, ujutru i potrebna je priprema pacijenta. Tačnije, minimum tri dana pre izvođenja testa pacijent treba da bude na uobičajenoj ishrani, da unosi najmanje 150g ugljenih hidrata na dan i da se bavi uobičajenim fizičkim aktivnostima.

Veče pre izvođenja testa podrazumeva obrok sa prihvatljivom količinom ugljenih hidrata (30-50g), posle čega sledi gladovanje u trajanju od 8-14 sati u toku koga je dozvoljeno da se pije voda.

Uzimanje krvi za test opterećenja glukozom 

test opterećenja glukozom

 

Pacijentu se prvo uzme krv i odredi koncentracija glukoze i insulina našte. Ukoliko je koncentracija glukoze u tom uzorku krvi niža od 7,0mmol/l test se nastavlja.

Krv se uzima iz vene. Kako bi se izbeglo višestruko bockanje u venu se plasira braunila.

Pacijentu se zatim da da popije 75g anhidrovane glukoze, deci 1,75g/kg telesne mase maksimalno 75g, a trudnicama obično 100g glukoze rastvorene u 250-300ml vode, u toku 5 minuta. Rastvor koji se pije je jako sladak. Slatkoća se može uporediti sa sirupom za sokove. Samo ispijanje rastvora može izazvati male neugodnosti u vidu mučnine, što je i očekivano ako se uzme u obzir da pre testa pacijent 8-14 sati nije jeo. Najveći broj pacijenata nema ovaj osećaj a kod onih kod kojih se pojavi, brzo nestane i u najvećem broju slučajeva nije razlog za brigu.

Početak testa se računa od momenta početka uzimanja tečnosti. Nakon toga pacijent mora da miruje (ne sme se izlagati fizičkoj aktivnosti), nije dozvoljeno uzimanje hrane, pića, cigara, kafe u toku testa, naredna 2-3 sata, u zavisnosti od toga za šta se koriste rezultati testa.

Dinamiku uzorkovanja krvi i trajanje testa određuje lekar koji je pacijenta uputio u laboratoriju.

Ukoliko test služi za postavljanje dijagnoze dijabetesa/poremećaja tolerancije glukoze, krv se uzima još jednom, dva sata (120min) od početka testa. Ukoliko test služi za procenu insulinske rezistencije, krv se uzorkuje na svakih 30min do dva sata (0,30,60,90,120min) i u svakom uzorku se određuje glukoza i insulin.

Uloga testa opterećenja glukozom u postavljanju dijagnoze gestacionog dijabetesa

Po preporukama Američke asocijacije za dijabetes za postavljanje dijagnoze gestacijskog dijabetesa pacijentkinje se dele u tri grupe: sa niskim, srednjim i visokim rizikom za pojavu gestacijskog dijabetesa.

Pacijentkinje sa srednjim rizikom testiraju se između 24. i 28. nedelje trudnoće, dok se one sa visokim rizikom testiraju odmah.

OGTT za dijagnozu gestacijskog dijabetesa izvodi se sa 100g glukoze, a krv za određivanje koncentracije glukoze se uzorkuje pre testa i nakon1, 2, i 3 sata od početka testa.

Tumačenje rezultata testa opterećenja glukozom

Rezultate tumači lekar koji je pacijenta uputio u laboratoriju po nekom od preporučenih kriterijuma.

Po kriterijumima Američke asocijacije za dijabetes:

  • povišena glukoza našte je koncentracija glukoze našte ≥ 6,1 ≤ 7,0mmol/l;
  • smanjena tolerancija glukoze je koncentracija glukoze 2h nakon OGTT ≥ 7,8 ≤ 11,1mmol/l;
  • dijabetes je prisutan ukoliko je koncentracija glukoze našte ≥ 7,0mmol/l ili dva sata nakon OGTT ≥ 11,1mmol/l.

Po kriterijumima Svetske zdravstvene organizacije:

  • povišena glukoza našte je koncentracija glukoze našte ≥ 6,1 ≤ 7,0mmol/l i 2h OGTT < 7,8mmol/l;
  • smanjena tolerancija glukoze je koncentracija glukoze našte < 7,0mmol/l i 2h nakon OGTT ≥ 7,8 ≤ 11,1mmol/l;
  • dijabetes je prisutan ukoliko je koncentracija glukoze našte ≥ 7,0mmol/l ili 2h posle opterećenja ≥ 11,1mmol/l.

Dijagnoza gestacijskog dijabetesa potvrđuje se ako je koncentracija glukoze posle 1h ≥ 10,0mmol/l, posle 2h ≥ 8,6mmol/l, odnosno posle 3h ≥7,8mmol/l.

Šta je nsulinska rezistencija a šta insulinska osetljivost

Insulinska osetljivost (SI) je sposobnost insulina da snizi glukozu u krvi stimulisanjem apsorpcije glukoze i sprečavanjem njenog stvaranja.

Insulinska rezistencija (IR) je recipročna insulinskoj osetljivosti. Insulinska rezistencija predstavlja neosetljivost perifernih tkiva (mišići, jetra, masno tkivo) na dejstvo insulina.

Kako je insulinska rezistencija povezana sa razvojem dijabetesa

Da bi se održala homeostaza glukoze u organizmu, ćelije pankreasa, kao kompenzatorni mehanizam, povećavaju sekreciju insulina, što dovodi do hronične hiperinsulinemije odnosno hronično povećanog nivoa insulina u krvi.

U tom pokušaju, da postignu adekvatnu sekreciju insulina, beta ćelije pankreasa progresivno propadaju što se smatra glavnim uzrokom nastanka dijabetesa tipa II. Odnosno, dijabetes Tip II je hronično progresivno stanje disfunkcije beta ćelija koje karakteriše hiperglikemija i insulinska rezistencija.

Postoji nekoliko definicija insulinske rezistencije:

1. Stanje smanjene osetljivosti ciljnih tkiva na normalne koncentracije insulina u cirkulaciji

2. Smanjeno insulin zavisno preuzimanje glukoze od strane insulin zavisnih tkiva i povećano stvaranje glukoze u jetri

3. Smanjena sposobnost insulina da snižava koncentraciju glukoze u krvi.

Iz OGTT se za procenu insulinske rezistencije izračunavaju različiti tzv. surogat indeksi pomoću različitih matematičkih modela.

Moguće je izračunati:

Insulinogeni indeks (IGI) koji predstavlja odnos porasta insulina i glukoze tokom prvih 30 minuta testa i omogućava procenu insulinske sekrecije,

Dispozicioni indeks (DI) koji je rezultat odnosa insulinske rezistencije i funkcije beta ćelija, odnosno procenjuje insulinsku sekreciju u odnosu na insulinsku rezistenciju, kao i HOMA indeks.

Preporučene vrednosti insulina koje predstavljaju cut-off za hiperinsulinizam tokom oralnog testa opterećenja glukozom su:

Insulin u 120-om minutu > 75µU/ml, maksimalni nivo insulina iznad 150µU/ml, suma insulina iznad 300µU/ml.

Faktori koji mogu uticati na neuspešnost testa

Faktori koji mogu negativno uticati na rezultate test su: starost preko 50 godina, fizička aktivnost tokom testa, trudnoća, prethodno smanjeno unošenje ugljenih hidrata manje od 150g dnevno, uzimanje dijabetogenih lekova, stresovi, infekcije, sistemska oboljenja jetre, uremija i hipokalijemija, kao i preterano i dugotrajno uzimanje alkohola.

Utvrđena je insulinska rezistencija koje su terapijske opcije pročitajte: Insulinska rezistencija

specijalista medicinske biohemije. Mirjana je član Komore medicinskih biohemičara. Svoja stručna znanja unapređuje na edukacijama u zemlji i inostranstvu.
NAJNOVIJI TEKSTOVI
slika1-1024x2048
INSTA-2-696x696
02-predijabetes-1-696x696