Polazak u prvi razred veliki je događaj za dete, ali i za celu porodicu. Kupuju se ranac, sveske i olovke, bira mesto za učenje i zamišlja prvi susret sa učiteljicom. Uz uzbuđenje gotovo uvek dolaze i pitanja: Da li je dete dovoljno spremno? Hoće li moći da sedi na času? Da li će naučiti da čita? Kako će se snaći među drugom decom?
Želja roditelja da dete dobro započne školovanje prirodna je i važna. Problem nastaje kada podrška neprimetno preraste u pritisak, a prvi razred postane provera detetovih sposobnosti, roditeljskog uspeha ili porodičnih očekivanja.
Detetu na početku školovanja nije najpotrebnije da bude najbolje. Potrebno mu je da oseti da ima pravo da uči, greši, pita, bude sporije u nečemu i pronađe svoje mesto u novoj sredini.
Prvi razred nije samo učenje čitanja i pisanja
Za dete polazak u školu znači mnogo više od sedenja u klupi i savladavanja slova i brojeva. Ono ulazi u veću grupu, upoznaje nova pravila, treba da prati zajednička uputstva, sačeka red, brine o svojim stvarima i obavi zadatak čak i kada bi radije nastavilo da se igra.
Istovremeno uči da zatraži pomoć, podnese malu frustraciju, prihvati da nešto ne ume iz prvog pokušaja i rešava nesuglasice sa vršnjacima. Potrebno je da se odvoji od roditelja i postepeno izgradi odnos poverenja sa učiteljicom.
Zato spremnost za školu nije isto što i poznavanje slova. Dete može već da čita, a da teško podnosi grešku ili ne može da sačeka red. Drugo dete možda još ne čita, ali ume da sluša, sarađuje, postavi pitanje i istraje kada mu zadatak ne uspe odmah.
Sve su to važne osnove za učenje. Savremeni pristupi spremnosti za školu zato posmatraju dete u celini — njegove jezičke, misaone, emocionalne, socijalne i praktične veštine, a ne samo ono što već zna da napiše ili izračuna.
Čija su zapravo očekivanja?
Roditelji u školovanje deteta često unose i sopstvena iskustva. Neko želi da dete bude uspešno jer je i sam bio odličan učenik. Neko želi da ga zaštiti od teškoća koje je doživljavao u školi. Nekome su dobre ocene važne zato što ih povezuje sa sigurnom budućnošću, a neko se plaši procene rodbine, drugih roditelja ili učitelja.
Očekivanja zato nisu uvek zasnovana samo na mogućnostima i potrebama konkretnog deteta. Ponekad govore i o roditeljskim strahovima, neostvarenim željama ili predstavi o tome kakvo bi „dobro dete” trebalo da bude.
Korisno je da roditelj pre polaska u školu zastane i zapita se:
- Da li očekujem da moje dete voli i ume isto što sam voleo i umeo ja?
- Da li me više brine kako se dete oseća ili kako će izgledati njegov rezultat?
- Da li bih bio podjednako zadovoljan njegovim trudom ako nije među najboljima?
- Da li dete iz mojih reči može zaključiti da će me razočarati ako pogreši?
Visoka očekivanja sama po sebi nisu nužno loša. Ona mogu pokazati detetu da roditelj veruje u njegove sposobnosti. Međutim, istraživanja ukazuju da korist prestaje kada roditeljske težnje znatno premaše realne mogućnosti deteta. Tada očekivanje više ne podstiče razvoj, već može potkopati samopouzdanje i školsko postignuće.
Kako dobronamerna podrška postaje pritisak?
Pritisak nije uvek otvorena pretnja ili kazna zbog loše ocene. Često se krije u naizgled bezazlenim pitanjima i poređenjima:
„Kako svi drugi mogu, a ti ne možeš?”
„Tvoja sestra je već čitala kada je krenula u školu.”
„Moraš da budeš najbolji.”
„Nemoj da nas obrukaš.”
„To je lako, samo se malo potrudi.”
„Šta je dobio Marko?”
Dete iz takvih poruka ne čuje samo da treba više da radi. Može čuti da njegova vrednost zavisi od rezultata, da greška nije bezbedna i da ga roditelj prihvata kada ispunjava očekivanja.
Pritisak se može stvarati i preteranim vežbanjem pre škole, svakodnevnim proveravanjem znanja, ispravljanjem svake sitnice ili najavljivanjem škole kao mesta na kojem „više nema igranja”. Ako odrasli mesecima govore: „Videćeš ti kada kreneš u školu”, dete teško može školu doživeti kao prostor radoznalosti, prijateljstva i odrastanja.
Da li dete treba da zna da čita pre škole?
Ne treba požurivati dete da savlada školsko gradivo samo da bi imalo prednost u odnosu na druge. Ako spontano pokazuje interesovanje za slova, brojeve i čitanje, tu radoznalost treba podržati. Međutim, nema potrebe pretvarati leto pred školu u ubrzani kurs prvog razreda.
Mnogo je korisnije zajedno čitati priče, razgovarati o pročitanom, opisivati događaje, crtati, slagati slagalice, prepoznavati brojeve u svakodnevnim situacijama i igrati igre koje traže pažnju i praćenje pravila. Na taj način dete razvija govor, razumevanje, finu motoriku, pamćenje i sposobnost rešavanja problema bez osećaja da je već na proveri znanja.
Za samostalnost je važno i da ume da ode u toalet, opere ruke, obuče se, otvori kutiju sa užinom, spakuje svoje stvari i kaže odrasloj osobi kada mu je potrebna pomoć. Takve veštine možda ne izgledaju kao „priprema za učenje”, ali detetu pružaju sigurnost i olakšavaju svakodnevni boravak u školi.
Šta ako je dete već naprednije od vršnjaka?
Neka deca polaze u školu čitajući, pišući ili računajući. To jeste njihova prednost u određenoj oblasti, ali ne znači da će im svaki deo prilagođavanja biti lak. Dete koje brzo rešava zadatke može teško prihvatati čekanje, saradnju, neuspeh ili činjenicu da nije najbolje u svemu.
Znanje ne treba umanjivati niti od deteta tražiti da ga skriva. Ipak, nije korisno pred njim naglašavati da je „ispred ostalih” ili da će mu škola biti dosadna. Time se može stvoriti očekivanje da sve mora da mu ide lako. Kada se kasnije pojavi prvi ozbiljniji izazov, dete može zaključiti da više nije pametno zato što mora da se potrudi.
Ako dete duže vreme nema dovoljno podsticaja, roditelj razgovara sa učiteljicom o načinu na koji se njegove sposobnosti mogu dalje razvijati, bez pretvaranja razreda u takmičenje.
Prvi dan ne predviđa celo školovanje
Jedno dete će prvog dana samouvereno ući u učionicu, a drugo će se čvrsto držati za roditelja. Neko će se odmah sprijateljiti, dok će drugom biti potrebno nekoliko nedelja da zapamti imena i pronađe svoje mesto u grupi.
Početna nesigurnost ne znači da dete nije spremno za školu. Prilagođavanje nije trenutak, već proces. Dete upoznaje prostor, učiteljicu, vršnjake, ritam časova i očekivanja koja se razlikuju od onih u vrtiću i porodici.
Roditelj može priznati detetovo osećanje bez pojačavanja straha:
„Razumem da ti je sve novo.”
„Nije neobično da si malo uzbuđen i zabrinut.”
„Ne moraš sve da znaš prvog dana.”
„Učiteljica je tu da vam pokaže kako stvari funkcionišu.”
Nije potrebno uveravati dete da će sve sigurno biti savršeno. Ako mu je prvi dan težak, moglo bi zaključiti da se dogodilo nešto što nije smelo. Realnija poruka je da nov početak može biti i lep i pomalo težak — i da će vremenom postati poznatiji.
„Kako je bilo u školi?” često ne daje pravi odgovor
Kada se dete vrati kući, roditelj želi da sazna sve: gde je sedelo, šta je radilo, sa kim se igralo, šta je učiteljica rekla i da li je bilo uspešno. Dete, međutim, posle nekoliko sati novih utisaka često nema snage da odmah prepriča dan.
Na široko pitanje „Kako je bilo?” zato najčešće odgovori: „Dobro”, „Ne znam” ili „Ništa”.
Razgovor je lakši kada nema prizvuk ispitivanja. Kasnije, kada se dete odmori, roditelj može pitati šta mu je bilo zanimljivo, šta mu je bilo teško, pored koga je sedelo ili šta ga je nasmejalo. Nije potrebno svakodnevno tražiti izveštaj o svemu što se dogodilo.
Ponekad je najbolji početak razgovora samo: „Hajde prvo malo da se odmorimo.” Dete će često početi da priča tek kada oseti da nije na još jednom ispitu.
Pohvaliti trud – ali ne pretvoriti svaku obavezu u predstavu
Dobro je primetiti trud, upornost, samostalnost i napredak. Međutim, ni pohvala ne treba da postane stalna procena deteta.
Umesto opšteg: „Ti si najpametniji”, korisnije je reći:
„Video sam da nisi odustao kada ti nije odmah uspelo.”
„Danas si se sam setio da spakuješ svesku.”
„Lepo si objasnio kako si došao do rešenja.”
Takva povratna informacija pokazuje detetu šta je konkretno uradilo i pomaže mu da uspeh poveže sa postupkom, a ne sa etiketom „pametan” ili „talentovan”.
Ali nije potrebno ni da svaki nacrtani znak, urađen zadatak ili spakovana olovka izazovu veliko slavlje. Dete postepeno treba da razvija i unutrašnje zadovoljstvo učenjem, a ne da svaki put čeka potvrdu odraslih.
Greška nije znak da dete ne zna
Dete koje se plaši greške može izbegavati teže zadatke, prepisivati, skrivati šta nije razumelo ili se rasplakati čim odgovor nije tačan. Ako kod kuće vidi da se greška doživljava kao katastrofa, teško će razviti hrabrost potrebnu za učenje.
Roditelj može pokazati da greška nije sramota već informacija: nešto još nije savladano i potrebno je pokušati drugačije ili zatražiti pomoć.
To ne znači da treba hvaliti netačan odgovor ili se praviti da rezultat nije važan. Važno je odvojiti postupak od ličnosti deteta:
„Ovaj zadatak nije tačno urađen” nije isto što i „Ti ništa ne znaš.”
„Zaboravio si svesku” nije isto što i „Neodgovoran si.”
Dete ne treba štititi od svake neprijatnosti, ali mu treba pomoći da podnese razočaranje i iz njega nešto nauči.
Koliko roditelj treba da pomaže?
Na početku prvog razreda detetu je potrebna pomoć da uspostavi rutinu. Roditelj može da ga podseti da pogleda raspored, pripremi pribor i pronađe mirno mesto za rad. Cilj, međutim, nije da roditelj postane učenik umesto deteta.
Ako odrasli svaki dan pakuje torbu, prepravlja zadatak, briše ono što nije dovoljno lepo ili stalno sedi pored deteta, kratkoročno će možda sve izgledati urednije. Dugoročno dete ne dobija priliku da razvije odgovornost i veru da nešto može samo.
Pomoć treba postepeno smanjivati. Umesto „Daj, ja ću”, može se reći:
„Šta ti je prvi korak?”
„Pročitaj još jednom šta se traži.”
„Pokušaj sam, a ja sam tu ako zapneš.”
Zadatak koji je uradilo dete, sa ponekom nesavršenom linijom, vredniji je od besprekornog rada u kojem se prepoznaje ruka roditelja.
Učiteljica i roditelj nisu suprotstavljene strane
Detetu koristi kada vidi da odrasli koji o njemu brinu međusobno sarađuju. Ako postoji problem, treba ga razjasniti direktno sa učiteljicom, bez rasprave pred detetom i bez zaključivanja na osnovu jedne njegove rečenice.
To ne znači da roditelj treba bez pitanja prihvatiti sve što škola kaže. Njegova je uloga da zaštiti dete, ukaže na teškoću i zatraži objašnjenje kada je potrebno. Ali ni učiteljicu ne treba posmatrati kao protivnika koji detetu neprekidno traži mane.
Detetov doživljaj treba saslušati ozbiljno i mirno. Zatim treba proveriti širu sliku: šta se dogodilo pre sporne situacije, kako ju je učiteljica videla, da li se ponašanje ponavlja i šta zajednički može da se uradi.
Posebno je važno da se dete ne stavlja u ulogu glasnika između odraslih.
Poređenje sa drugima ne pokazuje celu sliku
U prvim nedeljama roditelji brzo saznaju ko već čita, ko najlepše piše, ko dobija pohvale i ko je krenuo na dodatne aktivnosti. Takva poređenja retko pomažu.
Deca se ne razvijaju ravnomerno. Jedno može biti napredno u govoru, drugo u motorici, treće u socijalnim veštinama. Brzina kojom je dete naučilo slova ne određuje unapred njegov kasniji školski uspeh, kao što ni početna nesigurnost ne znači da se neće lepo prilagoditi.
Najkorisnije poređenje jeste ono sa samim detetom: šta danas može bolje nego pre mesec dana, gde mu je još potrebna podrška i u čemu pokazuje interesovanje.
Kada želja za uspehom počinje da opterećuje dete?
Dete često ne ume da kaže: „Plašim se da neću ispuniti vaša očekivanja.” Pritisak može pokazivati kroz ponašanje i telesne tegobe.
Treba obratiti pažnju ako se pred školu uporno javljaju bol u stomaku, mučnina ili glavobolja, a pregled ne pokazuje jasan telesni uzrok. Dete može teško zaspivati, često se buditi, biti razdražljivo, plakati zbog sitnih grešaka ili stalno tražiti potvrdu da je nešto uradilo dovoljno dobro.
Zabrinjava i kada govori da je „glupo”, odbija da pokuša ono u čemu nije sigurno, krije zadatke, panično reaguje na ispravku ili pokazuje snažan i dugotrajan otpor prema odlasku u školu.
Takve reakcije ne treba proglašavati lenjošću ili manipulacijom. Najpre treba razgovarati sa detetom i učiteljicom, proveriti šta mu je teško i smanjiti nepotreban pritisak. Ako strah traje, pojačava se ili ozbiljno remeti san, apetit, igru i odlazak u školu, korisno je obratiti se školskom psihologu, pedijatru ili stručnjaku za mentalno zdravlje dece.
Strah od škole i odbijanje odlaska zahtevaju pažljiviju procenu i nisu isto što i povremeno negodovanje zbog ranog ustajanja ili domaćeg zadatka.
Roditelj ne mora da bude potpuno miran
I roditelj može biti uznemiren zbog polaska deteta u školu. Predaje deo brige drugoj odrasloj osobi, više ne zna sve što se tokom dana događa i suočava se sa činjenicom da dete postaje samostalnije.
Problem nije u tome što roditelj oseća brigu, već ako dete dobije zadatak da ga umiruje. Česta upozorenja, proveravanje, dugo opraštanje ili pitanja izgovorena zabrinutim tonom mogu detetu poslati poruku da škola nije bezbedno mesto.
Roditelj ne mora da glumi ravnodušnost. Dovoljno je da svoja osećanja prepozna i podeli ih sa drugom odraslom osobom, a detetu ponudi mirnu i pouzdanu poruku: „Novo je i tebi i meni, ali verujem da ćemo se snaći.”
Šta je detetu zaista potrebno pred prvi razred?
Nije mu potreban savršeno opremljen radni sto niti leto ispunjeno radnim listovima. Potrebni su mu predvidiv ritam dana, dovoljno sna, kretanje, vreme za igru i odrasla osoba kojoj može da kaže da se raduje, plaši ili nešto ne razume.
Potrebno mu je da zna ko ga vodi i preuzima iz škole, gde ostavlja svoje stvari i kome se obraća ako mu zatreba pomoć. Korisno je da pre početka vidi školsku zgradu i put do nje, ali nema potrebe da se svaki detalj unapred uvežba.
Najvažnije je da iz porodice ponese osećaj da škola nije mesto na kojem mora da dokaže koliko vredi. Ona je mesto na kojem će tek učiti — ne samo slova i brojeve, već i kako da bude deo grupe, organizuje se, zatraži pomoć, podnese grešku i ponovo pokuša.
Prvak ne mora da bude mali odlikaš
Prvi razred nije početak trke koja mora odmah da se povede. On je prelazak iz jednog načina života i učenja u drugi. Nekoj deci taj korak ide lako, drugoj je potrebno više vremena, podrške i ponavljanja.
Roditeljska očekivanja najviše pomažu kada poručuju: „Verujem da možeš da napreduješ i biću uz tebe dok učiš.” Postaju teret kada dete iz njih čuje: „Moraš da uspeš da bih bio zadovoljan tobom.”
Dete neće iz prvog razreda pamtiti samo slova koja je naučilo. Pamtiće i kako su odrasli reagovali kada je pogrešilo, da li je smelo da kaže da nešto ne ume i da li je, pored svih novih obaveza, i dalje imalo pravo da bude dete.
Reference
- Morawska A, Mitchell AE, Etel E, Armstrong R, McAuliffe T, Ma T, et al. A systematic review of parents’ experiences during their child’s transition to school. Early Child Educ J. 2026;54:1–12. doi: 10.1007/s10643-024-01780-z
- Ricciardi C, Manfra L, Hartman S, Bleiker C, Dineheart L, Winsler A. School readiness skills at age four predict academic achievement through 5th grade. Early Child Res Q. 2021;57:110–120. doi: 10.1016/j.ecresq.2021.05.006
- Donaldson C, Moore G, Hawkins J. A systematic review of school transition interventions to improve mental health and wellbeing outcomes in children and young people. Sch Ment Health. 2023;15:19–35. doi: 10.1007/s12310-022-09539-w
- Murayama K, Pekrun R, Suzuki M, Marsh HW, Lichtenfeld S. Don’t aim too high for your kids: parental overaspiration undermines students’ learning in mathematics. J Pers Soc Psychol. 2016;111(5):766–779. doi: 10.1037/pspp0000079
- Díez M, Jiménez-Iglesias A, Paniagua C, García-Moya I. The role of perfectionism and parental expectations in the school stress and health complaints of secondary school students. Youth Soc. 2024;56(5). doi: 10.1177/0044118X231205929
- American Academy of Pediatrics. Back-to-school tips for families. HealthyChildren.org. Updated August 5, 2024. Available from: HealthyChildren.org
- National Association for the Education of Young Children. Transitioning to kindergarten. Available from: NAEYC
