Omaglica, „zacrnjivanje pred očima“, slabost u nogama i osećaj da ćemo se onesvestiti relativno su česte tegobe. Najčešće iza njih ne stoji ozbiljna bolest, ali ponekad mogu biti upozorenje da je potreban pregled. Mnogo toga o uzroku može nam reći upravo situacija u kojoj su se simptomi pojavili.
Gotovo svako zna kako izgleda onaj neprijatan trenutak kada nam se iznenada „smrači pred očima“, osetimo slabost u nogama, mučninu ili hladan znoj i pomislimo da ćemo se onesvestiti. Nekome se to dogodi kada naglo ustane iz kreveta, nekome tokom vađenja krvi, posle dugog stajanja u zagušljivoj prostoriji, na velikoj vrućini ili kada je gladan i iscrpljen.
Takve epizode su česte i najčešće nisu znak ozbiljne bolesti. Ipak, nije svaka nesvestica ista. Ponekad iza nje stoje pad krvnog pritiska, dehidracija ili dejstvo leka, a ponekad poremećaj srčanog ritma ili drugo stanje koje zahteva pregled.
Zato je važno prvo razjasniti šta zapravo podrazumevamo kada kažemo: „Bilo mi je loše, samo što se nisam onesvestio.“
Nesvestica, omaglica ili pravi gubitak svesti?
U svakodnevnom govoru nesvesticom nazivamo različite senzacije: omaglicu, „zacrnjivanje pred očima“, slabost, nestabilnost ili osećaj da ćemo svakog trenutka izgubiti svest.
U medicini je korisno napraviti razliku.
Presinkopa je osećaj pretećeg gubitka svesti. Osoba može da pobledi, preznoji se, oseti mučninu, slabost, zujanje u ušima ili zamagljenje vida, ali svest ne izgubi.
Sinkopa podrazumeva stvarni, kratkotrajni gubitak svesti. Nastaje kada se dotok krvi u mozak privremeno smanji, a karakteristično je da se osoba spontano i relativno brzo oporavi.
Vertigo, odnosno prava vrtoglavica, nešto je drugo. Tada postoji osećaj da se osoba ili prostor oko nje okreću. Može biti praćen mučninom i nestabilnošću i čoveku zaista može delovati kao da će se onesvestiti, ali vertigo i sinkopa nisu isti poremećaj.
Upravo opis onoga što se dogodilo – šta je osoba radila, šta je neposredno pre toga osetila i da li je zaista izgubila svest – često je prvi i veoma važan korak ka otkrivanju uzroka.
Zašto nam se „smrači pred očima“?
Da bi mozak normalno funkcionisao, potreban mu je neprekidan dotok krvi i kiseonika. Kada se taj dotok nakratko smanji, možemo osetiti slabost, omaglicu i zamagljenje vida, a ako smanjenje potraje, može doći i do gubitka svesti.
Razloga za osećaj nesvestice ima mnogo. Nekada je dovoljno da naglo ustanemo, budemo dehidrirani ili dugo stojimo na vrućini. Tegobe se mogu javiti kod anemije ili hipoglikemije, mogu biti povezane sa uzimanjem određenih lekova, ali i sa anksioznošću. Kod manjeg broja ljudi pravi gubitak svesti može biti posledica poremećaja rada srca.
Lekovi mogu biti jedan od uzroka
Kada se pojave omaglice ili osećaj da ćemo se onesvestiti, važno je razmisliti i o terapiji koju uzimamo, naročito ako su tegobe počele nakon uvođenja novog leka ili promene doze.
Određeni lekovi za snižavanje krvnog pritiska, diuretici, vazodilatatori i pojedini lekovi koji deluju na centralni nervni sistem mogu doprineti padu krvnog pritiska, pospanosti ili nestabilnosti. Rizik je posebno važan kod starijih osoba koje istovremeno koriste više lekova.
Terapiju, međutim, ne treba samoinicijativno prekidati. Ako se tegobe pojave nakon uvođenja ili promene doze leka, treba razgovarati sa lekarom ili farmaceutom kako bi se procenilo da li terapija može imati ulogu.
Anksioznost takođe može izazvati osećaj nesvestice
Osećaj pretećeg gubitka svesti može pratiti anksiozne poremećaje, uključujući panični poremećaj, agorafobiju i neke specifične fobije.
U napadu panike osoba može imati ubrzano disanje, lupanje srca, preznojavanje, drhtanje, omaglicu i veoma snažan osećaj da će izgubiti svest ili kontrolu. Iako je taj osećaj vrlo stvaran i zastrašujući, pravi gubitak svesti tokom paničnog napada nije tipičan.
Postoji još jedan zanimljiv mehanizam. Nekada je prvi napad omaglice ili nesvestice zaista imao telesni uzrok – na primer pad krvnog pritiska ili dehidraciju. Uzrok prođe, ali ostane strah: Šta ako mi se ponovo dogodi?
Osoba počinje da osluškuje svaki telesni signal, izbegava gužvu, vožnju, zatvorene prostore ili mesta na kojima misli da ne bi mogla brzo da dobije pomoć. Tako anksioznost može nastaviti da održava ili pojačava tegobe i nakon što prvobitni telesni uzrok više nije prisutan.
U takvim situacijama važno je prepoznati i lečiti anksioznost, a ne iznova tražiti telesnu bolest koja je prethodno isključena.
A šta je sa vrtoglavicom?
Vertigo može biti veoma neprijatan i praćen mučninom, preznojavanjem i nestabilnošću, zbog čega ga ljudi često opisuju kao „nesvesticu“.
Jedan od najčešćih uzroka vertiga je benigni paroksizmalni pozicioni vertigo (BPPV), kod kojeg se kratkotrajni napadi osećaja okretanja javljaju pri određenim pokretima glave – na primer pri okretanju u krevetu, zabacivanju glave ili ustajanju.
Vertigo se može javiti i kod Menijerove bolesti, vestibularne migrene i drugih poremećaja vestibularnog sistema.
Međutim, važno je naglasiti: vertigo sam po sebi nije sinkopa i obično ne dovodi do gubitka svesti.
Anemija – kada umor i malaksalost nisu jedini simptomi
Anemija može biti praćena umorom, slabošću, bledilom, zadihanošću pri naporu, lupanjem srca, glavoboljom i omaglicom. Ako je izraženija, osoba može imati i osećaj da će se onesvestiti, naročito pri naporu ili naglom ustajanju.
Nedostatak gvožđa jeste čest uzrok anemije, ali nije jedini, pa nije dobro započinjati suplementaciju gvožđem bez potvrđenog nedostatka i utvrđivanja razloga zbog kojeg je nastao.
Hipoglikemija – kada nivo šećera u krvi previše padne
Nizak nivo glukoze u krvi može izazvati preznojavanje, drhtavicu, glad, lupanje srca, slabost, omaglicu i konfuziju. Ako je hipoglikemija teška, može doći i do gubitka svesti.
Najčešće se javlja kod osoba sa dijabetesom koje koriste insulin ili određene lekove koji mogu sniziti glikemiju. Kod osoba koje ne koriste takvu terapiju ponavljane epizode koje liče na hipoglikemiju zahtevaju procenu uzroka, umesto pretpostavke da je „pao šećer“.
Kada je uzrok nagli pad krvnog pritiska?
Mnogima je poznat osećaj da im se nakon naglog ustajanja na trenutak „smrači pred očima“.
Pri prelasku iz ležećeg ili sedećeg u uspravan položaj deo krvi se pod dejstvom gravitacije zadržava u donjim delovima tela. Organizam normalno veoma brzo reaguje kako bi održao dovoljan krvni pritisak i dotok krvi u mozak.
Ako ta reakcija izostane ili nije dovoljno brza, dolazi do ortostatske hipotenzije.
Tada se mogu javiti omaglica, slabost, zamagljenje vida, nestabilnost, a ponekad i gubitak svesti.
Dehidracija, duže ležanje, starije životno doba i određeni lekovi mogu povećati sklonost ka ovakvim tegobama.
Zato ljudima koji imaju ovakve epizode često pomaže jednostavna navika: ne ustajati naglo. Prvo sesti na ivicu kreveta, sačekati nekoliko trenutaka, pa tek onda ustati.
Kada telo reaguje na strah, bol ili pogled na krv
Jedan od najčešćih oblika pravog kratkotrajnog gubitka svesti je vazovagalna, odnosno refleksna sinkopa.
Okidač može biti jak strah, bol, pogled na krv, vađenje krvi, dugo stajanje ili boravak u toploj i zagušljivoj prostoriji.
Pre nego što izgubi svest, osoba često ima dovoljno upozorenja: javljaju se mučnina, osećaj toplote, preznojavanje, bledilo, slabost i suženje ili zamagljenje vidnog polja.
Dolazi do refleksnog pada krvnog pritiska, a kod nekih ljudi i usporavanja srčanog rada. Dotok krvi u mozak nakratko se smanjuje i osoba može izgubiti svest.
Iako ovakva epizoda može izgledati veoma dramatično, tipična vazovagalna sinkopa kod osobe bez srčane bolesti najčešće nije opasna.
Kada nesvestica može biti povezana sa srcem?
Na srčani uzrok posebno treba obratiti pažnju jer, iako je ređi, može biti ozbiljniji.
Poremećaji srčanog ritma – veoma spor, veoma brz ili nepravilan rad srca – mogu dovesti do toga da srce u određenom trenutku ne uspeva da obezbedi dovoljan protok krvi. Slično se može dogoditi kod nekih strukturnih bolesti srca.
Posebno je važno obratiti pažnju ako se gubitak svesti dogodi tokom fizičkog napora, u ležećem položaju, bez prethodnih upozoravajućih simptoma ili uz lupanje srca, bol u grudima ili otežano disanje.
Važan podatak za lekara je i postojanje poznate bolesti srca ili iznenadne srčane smrti u porodici, naročito u mlađem životnom dobu.
Alkohol, psihoaktivne supstance, iscrpljenost…
Alkohol i psihoaktivne supstance mogu na različite načine izazvati omaglicu, nestabilnost ili poremećaj svesti – preko uticaja na centralni nervni sistem, krvni pritisak, srčani ritam, nivo glukoze ili dehidraciju.
Slične tegobe mogu se javiti i nakon intenzivnog fizičkog napora, naročito ako ga prate iscrpljenost, nedovoljan unos hrane i tečnosti ili visoka temperatura okoline.
Jak i dugotrajan kašalj kod nekih ljudi takođe može biti okidač refleksne sinkope.
Pregrevanje i dehidracija
Kada tokom toplog vremena ili intenzivne fizičke aktivnosti ne nadoknađujemo dovoljno tečnosti, smanjuje se volumen krvi i raste verovatnoća pada krvnog pritiska.
Mogu se javiti žeđ, slabost, glavobolja, omaglica i osećaj da ćemo se onesvestiti.
Važno je, međutim, razlikovati običnu dehidraciju i iscrpljenost od toplotnog udara, koji je hitno stanje. Poremećaj svesti kod osobe izložene velikoj vrućini, naročito uz veoma visoku telesnu temperaturu i neurološke simptome, zahteva hitnu medicinsku pomoć.
Šta uraditi kada osetimo da ćemo se onesvestiti?
Najvažnije je reagovati pre pada.
Ako osetite slabost, mučninu, preznojavanje ili „mrak pred očima“, sedite ili lezite. Ako možete, lezite na leđa i podignite noge.
Ako nije moguće leći, zatezanje velikih mišićnih grupa – na primer ukrštanje nogu uz snažno stezanje mišića nogu i stomaka ili snažno stiskanje šaka – nekim ljudima može pomoći da povise krvni pritisak i spreče gubitak svesti.
Nemojte pokušavati da „izdržite“ stojeći.
Ako se simptomi jave tokom vožnje, potrebno je bezbedno zaustaviti vozilo i ne nastavljati vožnju dok tegobe potpuno ne prođu.
Šta ako se neko pored nas onesvesti?
Ako osoba izgubi svest, položite je na leđa i proverite da li normalno diše. Ako nema povrede koja bi to onemogućila, noge se mogu blago podići.
Osobu koja dolazi sebi ne treba odmah podizati na noge. Takođe joj ne treba davati hranu, piće ili lekove dok nije potpuno budna.
Ako osoba ne dolazi brzo sebi ili ne diše normalno, potrebno je odmah pozvati hitnu pomoć i postupiti prema uputstvima dispečera.
Kada nesvesticu ne treba ignorisati?
Povremeni osećaj omaglice nakon naglog ustajanja nije isto što i iznenadni gubitak svesti tokom trčanja. Upravo zato okolnosti u kojima se epizoda dogodila mnogo znače.
Hitnu ili brzu medicinsku procenu posebno zahtevaju:
- gubitak svesti tokom fizičkog napora ili u ležećem položaju,
- nesvestica bez prethodnih upozoravajućih simptoma,
- bol u grudima, otežano disanje ili izraženo lupanje srca,
- poznata bolest srca,
- iznenadna srčana smrt u porodici,
- novi poremećaj govora, slabost ili utrnulost jedne strane tela i drugi neurološki simptomi,
- ozbiljna povreda prilikom pada,
- značajno krvarenje,
- ponavljanje epizoda bez jasnog razloga,
- spor ili nepotpun oporavak nakon gubitka svesti.
Ako se gubitak svesti dogodio nakon povrede glave, takođe je potrebna medicinska procena.
Kako se otkriva uzrok?
Ne postoji jedan test koji može da odgovori na pitanje zašto se neko onesvestio.
Često upravo razgovor sa pacijentom daje najvažnije tragove. Lekara zanima šta je osoba radila neposredno pre epizode, da li je stajala, naglo ustala ili vežbala, da li je bilo straha ili bola, šta je osetila pre gubitka svesti, koliko je epizoda trajala i kako se osećala nakon nje.
Ako je neko prisustvovao događaju, njegov opis može biti veoma koristan.
Kod pravog gubitka svesti početna procena obično uključuje klinički pregled, merenje krvnog pritiska i pulsa u različitim položajima tela i EKG.
Dalja ispitivanja biraju se prema onome što početna procena pokaže. Nekome će biti potrebno produženo praćenje srčanog ritma ili ehokardiografija, nekome laboratorijske analize, a u određenim situacijama i tilt-test, neurološki ili drugi specijalistički pregled.
To znači da CT ili magnetna rezonanca mozga, EEG, ultrazvuk krvnih sudova vrata i veliki broj laboratorijskih analiza nisu automatski potrebni svakoj osobi koja se onesvestila. Ispitivanje treba usmeriti prema simptomima i nalazu pregleda.
Ako se tegobe ponavljaju – nekoliko praktičnih saveta
Ako znate da ste skloni omaglicama ili presinkopi, naučite da prepoznate prve simptome i reagujete pre nego što padnete.
Ustajte postepeno, naročito iz kreveta. Vodite računa o dovoljnom unosu tečnosti, posebno tokom toplih dana i fizičke aktivnosti. Redovni obroci i dovoljno sna takođe mogu biti važni kod osoba kod kojih glad i iscrpljenost provociraju tegobe.
Ako imate problema sa ravnotežom ili česte epizode, razmislite i o bezbednosti u kući: pričvrstite klizave tepihe, uklonite prepreke o koje možete da se sapletete, obezbedite dobro noćno osvetljenje i koristite neklizajuću podlogu u kupatilu.
Alkohol može pogoršati omaglicu, dehidraciju i nestabilnost, a u kombinaciji sa određenim lekovima dodatno povećati rizik od pada.
Najvažnije je ipak ne navikavati se na ponavljane simptome uz objašnjenje „meni je pritisak takav“ ili „meni se to često dešava“. Ako su tegobe nove, učestale, promenile su karakter ili je došlo do pravog gubitka svesti, uzrok treba proceniti.
Šta kaže nauka?
Savremeni pristup sinkopi mnogo manje počiva na „uradimo sve analize“, a mnogo više na dobrom opisu događaja.
Način na koji je epizoda počela, položaj tela, mogući okidač, simptomi koji su joj prethodili, brzina oporavka, postojeće bolesti i terapija često omogućavaju lekaru da već na početku proceni da li je verovatnije reč o bezazlenoj refleksnoj reakciji ili stanju koje zahteva dodatno ispitivanje.
Kod pravog gubitka svesti anamneza, klinički pregled, ortostatsko merenje krvnog pritiska i EKG predstavljaju osnovu početne procene. Dodatne analize i snimanja imaju smisla kada za njih postoji konkretna sumnja.
Većina refleksnih i ortostatskih sinkopa ima dobru prognozu. Posebnu pažnju, međutim, zahtevaju epizode koje mogu ukazivati na srčani uzrok.
Zato nesvestica nije dijagnoza već simptom. Najvažnije pitanje nije samo „Da li sam se onesvestio?“, već i „Šta se događalo neposredno pre toga i zašto?“
Reference:
- Brignole M, Moya A, de Lange FJ, Deharo JC, Elliott PM, Fanciulli A, et al. 2018 ESC Guidelines for the diagnosis and management of syncope. Eur Heart J. 2018;39(21):1883-1948. doi:10.1093/eurheartj/ehy037.
- Shen WK, Sheldon RS, Benditt DG, Cohen MI, Forman DE, Goldberger ZD, et al. 2017 ACC/AHA/HRS Guideline for the Evaluation and Management of Patients With Syncope. Circulation. 2017;136(5):e60-e122. doi:10.1161/CIR.0000000000000499.
- Thiruganasambandamoorthy V, Kwong K, Wells GA, Sivilotti MLA, Mukarram M, Rowe BH, et al. Development of the Canadian Syncope Risk Score to predict serious adverse events after emergency department assessment of syncope. CMAJ. 2016;188(12):E289-E298. doi:10.1503/cmaj.151469.
- Sutton R. Reflex syncope: diagnosis and treatment. J Arrhythm. 2017;33(6):545-552. doi:10.1016/j.joa.2017.03.007.
- Freeman R, Abuzinadah AR, Gibbons C, Jones P, Miglis MG, Sinn DI. Orthostatic hypotension: JACC state-of-the-art review. J Am Coll Cardiol. 2018;72(11):1294-1309. doi:10.1016/j.jacc.2018.05.079.
- Peeters SYG, Hoek AE, Mollink SM, Huff JS. Syncope: Evaluation and Differential Diagnosis. Am Fam Physician. 2023;108(5):454-463.
Napomena redakcije: Tekst je prvobitno objavljen 2014. godine. Sadržaj je ažuriran 2026. godine u skladu sa savremenim stručnim preporukama, uz očuvanje originalnog autorskog koncepta.
