Prema drugom stanovištu, reč je o zavisnosti tj. opsesivnim mislima i/ili kompulzivnim radnjama kod 5-10% korisnika interneta. Teško je jasno povući granicu između internet zavisnosti i opsesivnih misli, kompulzivnih radnji i neuspelog pokušaja izlaženja na kraj sa depresijom. Manje je važno treba li je posmatrati kao deo neke već postojeće dijagnostičke kategorije ili poseban poremećaj, bitno je da je sve češća i sa sve većim posledicama na svakodnevni život.
Kao i kod drugih oblika zavisnosti, „navlačenje“ je postepeno i u samom početku praćeno doživljajem potpune kontrole („samo još jednom, nije strašno, mogu bilo kada da prekinem“). Uzroci su brojni (pokušaj izlaska na kraj sa depresijom, anksioznošću, sopstvenim kompleksima ali i radoznalošću, bekstvom od monotonije, proširivanjem socijalne mreže i sl), mada se kao glavni razlozi za traženje partnera putem interneta najčešće navode stidljivost, nedostatak vremena i priroda posla kojom se osoba bavi. Vrlo brzo se prijatnost usled glorifikacije sopstvenih osobina od strane nepoznatih uslovljavanjem vezuje za sam medij, pa je, kao kod narkotika, potrebna sve jača doza da bi se proizvelo isto uzbuđenje. Mnogi vremenom postaju tzv. profesionalni online date-ri koji su nalik promiskuitetnim osobama u realnosti: vezama pristupaju površno, istovremeno „ozbiljno“ komuniciraju sa nekoliko potencijalnih partnera a lako odustaju od nove veze jer im je to lakše nego da ulože trud u produbljivanje postojeće. Sve ovo dovodi do disocijacije, gubitka osećaja za vreme, trenutnog i privremenog zadovoljstva, stanja nalik zaljubljenosti. Osoba se oseća kao da lebdi, zanemaruje uobičajne poslovne i privatne aktivnosti, ne može da se odvoji jer internet postaje izvor zadovoljstva nasuprot stresogenoj svakodnevici, pa se sve više produbljuje jaz između ponašanja u realnoj i virtuelnoj oblasti života.
Projekcija i projektivna identifikacija su psihološki mehanizmi koji su u osnovi zavisnosti od chat-ovanja (ćaskanja) bilo u chat-room-ovima (npr. Badoo) ili na Facebook-u, My space-u ili Twitteru. Projekcijom osoba svoje najskrivenije želje, osobine, htenja i osećanja pripisuje drugoj osobi kao da su njene, drugu osobu doživljava kao drugu polovinu iste jabuke, svoj alter ego (drugo ja), što vodi osećanju u suštini lažne bliskosti. Što je sagovornik manje poznat, veća je mogućnost projekcije, pripisivanja nepostojećih osobina drugom. Slično je kod zaljubljivanja, gde se osoba ne vidi realno, već idealizuje. Facebook ili chat „prijatelj“ postaje osoba koja pruža naizgled bezrezervno prihvatanje, veću podršku od partnera u realnosti. Postojanje velikog broja facebook i chat „prijatelja“ kreira pogrešan utisak lakšeg nalaženja potencijalnih partnera, što vodi sniženoj toleranciji na frustracije u vezama, koje se prekidaju čim se naiđe na prvu veću prepreku.
Mogu se projektovati i sopstvene neprihvatljive, nepoželjne osobine ali ređe jer se takva osoba može „blokirati“ jednostavnim pritiskom na dugme, mnogo lakše i brže nego u realnosti, kao i bez velikog osećanja krivice. Agresija se lakše ispoljava jer je osoba nevidljiva za druge, može bez posledica otvarati lažne profile, komentarisati, kreirati javno mnjenje, slati poruke osobama kojima u realnosti ne sme prići, uticati na živote drugih ljudi (proganjanje bivših partnera) i sl. Mnogi virtuelno vrlo aktivni u iskazivanju lascivnih sadržaja su u realnosti potpuno inhibirani.
Otuđenost, brz tempo života, sve duže provođenje vremena na poslu i manjak slobodnog vremena sužavaju mogućnost izbora novih poznanika i potencijalnih partnera. Najlakše je osuđivati, treba razumeti potrebu za četovanjem nekoga ko je sam i ko nema puno prilika za upoznavanje (samohrana majka, muškarac koji se bavi tipičnim muškim zanimanjem i sl.). Naravno, kontakt uživo je nezamenljiv prvenstveno zbog smanjenja mogućnosti projekcije i idealizacije, kao i potpunijeg utiska koji podrazumeva procenu neverbalnog ponašanja, iskrenosti i paralingvičkih sredstava (načina pričanja).
Manje je čudno kad četuje neko ko je sam, zanimljivije je pojasniti zašto to čine oni koji su u vezi, utvrditi od čega iz realnog života beže i zašto baš sada. Iza mnoštva racionalizacija (monotonija, usamljenost, „samo“ druženje, osveta partneru i sl.) krije se nezadovoljstvo sadašnjom vezom. Čak i ako nikada nije viđen, virtuelni partner je treća strana trougla jer postoji u psihološkom prostoru. On postaje neko ko razume, bezrezervno prihvata, pogodan za projekciju i idealizaciju, ispunjenje romantičnih želja nasuprot partneru u realnosti koji je životniji i samim tim manje privlačan. Takvo koketiranje sa četovanjem postaje živo blato, početna kontrola ustupa mesto prodirućim potisnutim sadržajima. Ovo naročito praktikuju oni sa narcističkom strukturom ličnosti koji traže stalan izvor obožavanja od strane drugih da bi nahranili svoje lažno, prividno samozadovoljno, a u osnovi nesigurno ja. Umesto da popričaju sa partnerom o konfliktu ili tome šta im u vezi nedostaje, beže u svet virtuelnog. Kada veza funkcioniše, kada je komunikacija otvorena i kada je par motivisan da vezu sačuva, treći tu nema šta da traži. Oni hrabriji se bave vezom i nastoje da nađu kompromis, dok idući linijom manjeg otpora uvek se može naći razlog za razmimoilaženje, prebacivanje odgovornosti na partnera koji nije dovoljno nežan i sl. Većina na početku virtuelnih, a kasnije u stvarnosti započetih veza ne traje predugo zbog ljubomore i posesivnosti („ko zna sa kime sada četuje, ako je mogao jednom, moći će opet“ i sl.). Vremenom upravo ono što je spajalo dojučerašnje neznance počinje da ih razdvaja.
Sve češći povod za razvod braka je internet-neverstvo koje može, ali ne mora rezultovati fizičkom prevarom, već ostati „samo“ na nivou mentalne. Broj razvoda ukazuje da su online flertovi mnogo više od puke zabave, da je teško kontrolisati emocije koje ne poznaju fizičke prepreke koje inače nameće realnost. Online avanture mogu početi kao razgovor nepoznatih ili kao nastavak druženja sa nekim sa kime je davno izgubljen kontakt. Koliko god ovakve avanture delovale privlačno, pravo rešenje je ne bežati od problema, već nastojati da se sa partnerom prevaziđu problemi u vezi. Iz više razloga prednost treba dati kontaktu uživo, zato sam pre nekoliko godina skovala poseban termin: facelook. Dakle, ako neko želi autentičnu ljudsku komunikaciju, pravu razmenu sa što manje projekcija, treba da izađe među ljude i umesto na facebook ide na facelook •
Prema istraživanjima u anglosaksonskim zemljama ranije su najčešći korisnici bili mlađi obrazovani muškarci a prema novijim sredovečne žene. Kod nas bi početna hipoteza bila nešto drugačija obzirom na slabiju kompjutersku pismenost određenih uzrasnih grupa. Kako god, ranije se smatralo da su na internetu samo čudaci koji beže od prave komunikacije, međutim vreme je pokazalo da među njima ima i normalnih ljudi koji su retko u prilici da sklapaju nova poznanstva (naročito samohrane majke, muškarci tipično muških zanimanja, povučenije osobe i sl.).
Prema Oksford Internet Institutu, samo nekoliko procenata ispitanika toleriše da se njihov-a partner-ka zaljubi u nekog drugog putem interneta (3%), vodi intimne razgovore koji manje ili više uključuju eksplicitne seksualne izraze (7%), priča o njihovim bračnim problemima (10%) ili flertuje (15%). Naravno, dešava se da se partneri uspešno povežu na ovaj način, pa je upoznavanje putem interneta rezultovalo brakom kod 6%. Ovakvi internet-parovi se više razlikuju po stepenu obrazovanja i starosti (kod 40% parova je razlika veća od 6 godina). Internet se tu pojavljuje kao sredstvo komunikacije koje briše očigledne razlike u godinama, statusu, izgledu i obrazovanju a potencira zajednička interesovanja.
Stvaranjem lažnih profila osoba ulazi u ulogu drugog, stavlja masku, a kada počne da dobija komplimente, posle početnog ushićenja, tone sve više u depresiju jer zna da nije realno takva, već da drugi reaguju na fiktivni lik, da je prevelika razlika između idealnog i realnog ja. Mnogo se može zaključiti na osnovu osobina profila, fotografija i uloge koju neko preuzima u sajber prostoru, kao i razloga posećivanja određenih sajtova. Davanje lažnih fotografija može biti racionalizacija neprihvatanja svog fizičkog izgleda. Često menjanje fotografije ukazuje na važnost ostavljanja utiska na druge, a igranje određene uloge u chat-room-ovima najčešće ukazuje na potisnute delove ličnosti koji se guše u realnom životu. Tako „smerna čistunica“ postaje zavodnica i nimfomanka, povučeni mladić postaje mačo, siromašni činovnik postaje bogati vlasnik privatne firme, udata žena i majka postaje devojka bez obaveza i sl. Čak i ako neko nije sklon virtuelnom svetu dobro je da odgovori na sledeća pitanja: kada bi bio glumac, koji žanr bi mu najviše odgovarao, kakve uloge bi najviše voleo da igra; koje bi izbegavao jer ih ne voli. Odgovor na ta pitanja ukazuje na idealno ja i osobine ličnosti kojima se osoba prezentuje nasuprot onima koje negira da ima jer su neprihvatljive.
napisala: Jasna Bulajić-Stepanović psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs
