Oni koji idu linijom manjeg otpora mogu veoma lako da podlegnu zamkama neverstva na letnjem odmoru, umesto da porade na razlozima koji su doveli do međusobnog udaljavanja. Ako neko hoće nekog da prevari, može to učiniti i u pauzi za kafu, ne samo leti već tokom cele godine, čime ne uviđa da time vara pre svega samog sebe jer u svoj doživljaj uvodi nepoverenje koje se proteže na sve buduće veze. Strah od sopstvenog neverstva je obično maskiran povećanom posesivnošću a sve to usled sopstvene nesigurnosti. Instant rešenja nema, važno je na poboljšanju doživljaja sebe raditi tokom cele godine. Osoba koja je u skladu sa samom sobom odoleva iskušenjima. Oni koji se dvoume trebalo bi da se jave na psihoterapiju u cilju preispitivanja veze u kojoj su, da jasnije sagledaju vezu između sadašnjih doživljaja i ranijih emocionalnih iskustava. Važno je osvetliti sve važnije aspekte veze, sticanjem uvida povećava se razumevanje, prihvatanjem sebe više se prihvataju i drugi.
Ako se neslaganje sa partnerovim stavom ili ponašanjem ne prikaže kao vrednovanje istog, već sopstveni doživljaj, može se otvoreno pričati o svemu. (Jedno je kada se kaže „grub si uopšte nisi romantičan“ a drugo „kada mi priđeš direktno kao da se malo stegnem i uplašim, kao da mi treba više vremena, više bih volela kada bi prilazio bez očekivanja, polako“). Dakle, prvo navedete situaciju koja vam ne prija bez vrednovanja, zatim govorite o svom doživljaju te situacije i na kraju nudite model ponašanja koji vam više prija.
Iz perspektive porodice, vreme odmora je dodatni udar na kućni budžet što može dovesti do hroničnog nezadovoljstva, a time do snižene frustracione tolerancije i negativnog doživljaja sebe („Nisam dovoljno vredan i sposoban jer ne mogu da priuštim letovanje za svoju porodicu“). Važno je da roditelji uvide da su dali maksimum, da tokom cele godine prave analizu troškova i plan uštede (eto dodatne motivacije za npr. odvikavanje od pušenja) i da sa decom otvoreno popričaju o realnoj situaciji. To može da bude korisno za sve, nalik davanju odgovora na pitanje da li je na duže staze korisnije nekome svakog dana loviti ribu ili ga naučiti da peca.
Iz perspektive roditelja, često se postavlja pitanje kada prvi put pustiti decu da odu sama na letovanje. Iako se obično navodi uzrast od 16, 17 godina, takva odluka zavisi od niza faktora. U osnovi je poverenje koje se stiče godinama time što se dete postepeno priprema za samostalan život. U stvari, ceo proces vaspitanja treba razumeti kao pomaganje detetu da se osamostali, uz davanje poruke da se na roditelja uvek može osloniti.
U našoj kulturi se deci od samog početka prečesto upućuju reči „nemoj“ i „pazi“. Sve krajnje naivno počinje sa „pazi pašćeš“, čime roditelji sputavaju i pasiviziraju dete, iako iz najbolje namere. Za najraniji uzrast je važno da se dete ne sputava motorno, da se slobodno vrti, da skače, jednom rečju uživa, što je neophodno za bazično samopouzdanje i samostalnost. Naravno, važno je detetu dosledno postaviti granice da ne radi ono što može da bude opasno po zdravlje, uz prethodni dogovor oba roditelja, a dalju podršku familije. Prečestim ponavljanjem, zabrane se istroše i nisu efektne.
Ako se dete od samog početka podiže samostalno, ono to doživljava kao „verujem da možeš, imam poverenja u tebe“ i biće srećno da to poverenje opravda. Ako ima dozvolu da kaže šta mu ne odgovara, ako ne krije ocene jer nema potrebu za tim (za kečeve ne dobija batine isto kao što ne dobija bicikl za peticu, jer uči za znanje a ne ocenu i za sebe a ne za familiju), ako od samog početka ima zadatke shodno svom uzrastu (skupljanje igračaka, pa pomoć u kuhinji i kupovini, pa domaći zadaci, sport i slično), znači da je uspostavljena dobra komunikacija između roditelja i deteta, pa se može pričati o svemu, pa i o samostalnom odlasku na raspust sa društvom.
Ako je tinejdžer već imao iskustva odvajanja odlaskom kod bake i deke ili sa sportskim klubom, biće mnogo lakše. Umesto zabrana tipa „nemoj“, važnije je u najkraćim crtama, uz jasna i kratka uputstva, popričati o zamkama letnjeg odmora i načinima prevazilaženja tih situacija (šta ako se drugar napije a hoće na plažu, ako se ostane bez para pre kraja odmora, ako ga pokradu, ako bude u središtu tuče, ako ga nepoznati pozovu u kola ili na čamac i slično). Ne treba trošiti reči i razvodnjavati priču savetima o zdravom sunčanju i slično, to već zna. Važno je podvući prioritete: bez dovođenja u opasnost sebe i društva sa kojim ide. Bitno je precizirati dogovor o javljanju („sve OK“ je minimum, a po potrebi i duže). Važno je da roditelj proceni da li je zrelost u skladu sa godinama, prvo veće odvajanje je za sve stres, ali je za tinejdžera i uživanje.
Za razliku od tzv. primarne scene u kojoj je dete posmatrač i na svoj specifičan način obrađuje eksplicitno ispoljavanje strasti roditelja, skovala sam termin „sekundarna scena“ u kojoj se roditelj suočava sa odrastanjem deteta i njegovom seksualnošću, što može aktivirati razne kontratransfere. Inače, privremenim odvajanjem od dece tokom odmora mnogi roditelji doživljavaju kao „sindrom praznog gnezda“, posle početnog tugovanja mogu sagledati prednosti takvih aranžmana (imaće više vremena za sebe, jer nisu samo roditelji već i supružnici).
Najvažnije je smanjiti očekivanja od godišnjeg odmora, može se uživati i u tišini. Može se sa bilo kim pričati, ali se ne može sa bilo kim ćutati. Postoje dve vrste tišine: jedna u kojoj se oseća tenzija i neprijatnost pa se popunjava preteranom pričom i druga u kojoj ste toliko bliski sa nekim, da osećate povezanost i u tim trenucima. Ako niste još uvek našli sa kim ćete moći i da kvalitetno ćutite, možda je leto pravo vreme za nov početa.
