Kako da prevaziđem tremu

Sadržaj teksta

Trema ima spoljašnje i unutrašnje aspekte delovanja. Unutrašnji mogu biti skriveni za okolinu, a utiču na aktivnost, naročito kod perfekcionista. Zbog straha od neuspeha i jakog osećaja stida i neprijatnosti perfekcionisti se temeljno spremaju za događaj, što rezultuje uspehom pa samim tim učvršćuje takvo ponašanje. Ono postaje ego sintono, tj. u skladu sa ličnošću, pa se ne doživljava kao negativno.

Problem nastaje ako je perfekcionizam toliko jak da parališe, strah blokira aktivnost i zaista dolazi do neuspeha, a usled toga i do pada samopouzdanja.

Problem je i kad se jave opsesivno-kompulsivni simptomi, koji su u direktnoj vezi sa pojačanom napetošću. Da bi se osećaj inferiornosti kompenzovao, osoba postavlja nerealne ciljeve, koji su više u skladu sa idealnim ja, zbog nesigurnosti previše vremena troši na nepotrebne detalje koji zamagljuju sliku, nepravilno organizuje vreme i zato opet biva nezadovoljna. Osećaj nedekvatnosti dodatno pojačava tremu i tako u krug.

Nevidljiva trema

Unutrašnji, kognitivni aspekti treme ne moraju biti vidljivi, mnogi uspešni ljudi su najpre bili paralisani od straha, ali ih je to podsticalo da budu još bolji. Kad su počeli da doživljavaju uspehe, vremenom su naučili kako se trema kontroiše, čak i pretvori u saveznika. Oni se ne boje toliko unutrašnjeg aspekta treme koliko spoljašnjeg, vidljivog zbog straha od procene, u čijoj osnovi su projekcija i projektivna identifikacija. Zato se radi na kognitivnoj promeni obrade doživljaja.

Mnogi koji imaju tremu, kada dožive uspeh i kad ciljevi počinju da im se ostvaruju počinju da pate od tzv. Imposter sindroma, u čijoj osnovi je ekstremno jak osećaj inferiornosti, tad misle da je pitanje dana kad će drugi otkriti da su oni varalice, tj. da nisu stručnjaci za kojima ih smatraju. Tu ne pomaže razuveravanje, već psihoterapija. Sve ide iz perfekcionizma koji se okreće protiv njih.

Unutrašnji aspekt treme je uvek veći nego onaj koji je vidljiv, subjektivan je, zato na osnovu realne tehnike treba razuveriti tremaroša. Ako se na tome poradi na samom početku, ako se pojasni da svi manje-više imaju neku dozu neprijatnosti, te da svi gledaju šta će neko reći, a ne na koji način, trema može da se drži pod kontrolom.

Niz tehnika služi razvijanju takvog načina doživljavanja, npr. savetuje se da izaberete neku prijatnu osobu u okruženju u njoj pojašnjavate to što želite. Zatim bitno je da druge ne doživljavate kao lovce na vaše greške, već da shvatite da oni žele da im pojasnite nešto o određenoj temi, a ne da vam love greške. Zato je važno da druge doživljavate kao dobronamerne i autentično zainteresovane za ono što pričate, naravno kad ste sigurni u sadržaj koji izlažete. Treba se za početak držati svoje struke, a podpitanja doživeti kao razmenu dvoje prijatelja.

Ako neko npr. ima tahikardiju treba da shvati da je ona unutrašnji doživljaj (koliko god bila očigledna) i da se spolja ne vidi. Slično je sa crvenilom u početku, osobi se najpre čini da crveni, a tek ako se ustali kao reakcija uz jak osećaj neprijatnosti može postati vidljiva. Tremor ruku se takođe pojačava ako se obrati pažnja na njega. Najbolji način prevazilaženja telesnih reakcija su vežbe relaksacije koje sam opisala u tekstu „Kako da se opustim“. Suština je u postupnom izlaganju potencijalnom stresoru: najpre sve provežbajte sami, radite vežbe relaksacije, pa sa bliskom osobom proradite probu ponašanja, fokusirajte se na pozitivne aspekte izlaganja i tek onda suočite sa tim.

Strah od procene

Trema u svojoj osnovi je uvek strah od procene, tj. doživljaj negativno obojene procene. To može biti projekcija sopstvenih misli, kad nešto što ne možemo prihvatiti kod sebe projektujemo na druge. Ta procena je veoma povezana sa slikom o sebi koja se formira na osnovu iskustva sa najbližima u ranom detinjstvu. Jaču tremu obično imaju oni koji nisu navikli da budu u centru pažnje, kojima se zbog toga javlja osećaj stida, kao i oni koji su u detinjstvu dobijali razne epitete i opise sopstvenog ponašanja iako to nisu ni tražili niti želeli.

Ako neko nosi u sebi poruke tipa „pogledaj se, svi će ti se smejati“, „glup si, nemaš pojma“ itd., obično će ili razviti narcizam da svima pokaže kako to nije tako ili će krajnje fobično poverovati u tu sliku o sebi. U psihoterapiji treba raščlaniti šta je zaista vaše, a šta poruke iz prošlosti.

Trema i roditeljstvo

Postoje npr. roditelji koji se ceo život takmiče sa sopstvenom decom, a postoje i oni koji narcističke grandiozne želje (koje potiču iz inferiornog i krhkog ja) projektuju na narcistički produžetak sebe, a to su njihova deca. To se vidi još u ranom detinjstvu na osnovu bazičnih poruka koje im šalju, koje se ne zasnivaju na trudu, već podstiču nerealan (u stvarnosti neutemeljen) doživljaj superiornosti („ti si mamin najpametniji sin, bolji si od svih“ , „najbolji si, niko nije kao ti“ itd.). Takva deca rastu sa velikim opterećenjem da moraju uspeti, to je emocionalna ucena, kao da zaslužuju ljubav samo ako su najbolji. Još veći problem je ako se cilj superiornosti nameće onima koji su prosečnih kognitivnih potencijala. Pokušavajući da kompenzuju prosečnost, oni se obično ponašaju protivno moralnim normama, sve zarad kvazi-popularnosti.

Naš školski sistem je pogodan za podsticanje treme jer su predavanja ex catedra, veliki je jaz između profesora i dece, nema team buildinga unutar škole (idealno bi bilo da profesori i đaci zajednički rade na projektima koji se ne ocenjuju ali podstiču timski duh). Problem je i jer se traži samo jedan tačan odgovor, za sve ostalo se dobija nula poena (približni odgovori i pokušaji se ne uzimaju u obzir što je loše utiče na kreativnost).

Sloboda je izvor spontanosti

Da bi neko bio spontan, bez treme treba da ima jak doživljaj slobode, da pusti slobodno dete u sebi. Treba decu davati na hobi sportsko-umetničkog tipa, gde nema takmičenja, već se samo uživa u kreativnosti. Da biste to podstakli nije neophodno da ih upišete na neku takvu aktivnost van kuće, bitnije je da veći deo dana odrastaju u zabavnoj atmosferi (ples, pevanje, crtanje, vajanje, čitanje, gluma i sl.), da uče kroz igru, pogotovo kad su mali. Te aktivnosti prati glas „da se od toga ne živi“, roditelji guše ispoljenu kreativnost da bi se deca bavila nečim konkretnim „ od čega će da žive“. A hobi je najbolji stub samopouzdanja, lek protiv treme. To su mnoge firme shvatile pa u CV-u gledaju koji su hobiji. Ako život shvatite kao igru, ako vam je važnije putovanje do cilja nego cilj, posredno ćete i postići taj cilj.

Zato, kad sledeći put deca krenu da „gackaju po baricama“, da se prljaju dok slikaju i slično, podržite ih i igrajte zajedno sa njima, pustite to slobodno dete iz sebe, pevajte, igrajte, uživajte. Strah i trema se najbolje leče kreativnošću i radošću.

Pravo na grešku oslobađa

Kad niste opterećeni uspehom i efektom, niti savršenstvom (jer niko nije savršen), uživate u svemu „sada i ovde“, što smanjuje anksioznost i proizvodi zadovoljstvo. Zato se i kaže da bilo koji sport počinje vežbama padanja, jer pravo na grešku oslobađa. Ako već ne radite to što volite, onda volite to što radite.

Život je samo jedan i treba u njemu maksimalno uživati. Za početak radite ono u čemu ste uživali u detinjstvu, to je najpametnije utrošeno vreme koje će vam se višestruko isplatiti, jer ćete tako napuniti baterije za sve ono što se mora. Da biste do toga došli, oslušnite najpre sebe i vidite šta želite da radite, koliko god bilo „neprikladno“ vašim godinama. Zato se u mnogim IT firmama sve češće prave posebni prostori za igru i zabavu, što smanjuje stres i podstiče kreativnost.

Ne čekajte posebne prilike, počnite već danas sa zabavnim igrama u svom domu i negde u prirodi, uživajte u trenutku. Tako ćete ubrzan puls i crvenilo doživeti kao odraz radosti, a ne treme i straha od negativne procene. Carpe diem.

Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut-psihodijagnostičar, sertifikovani individualni i grupni psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, kao supervizor pomogla reosnivanje Mense BiH. Jedini psiholog Mense Srbije, ovlašćena od strane Mense International od 2003. do danas, takođe predsednik ispitne komisije i koordinacinog tela za testiranje, voditelj testiranja i edukator. Zaposlena u zdravstvu kao klinički psiholog, radi sa odraslima, mladima i decom. Ovlašćeni je psihoterapeut nekoliko psihoterapijskih škola, sa svakodnevnim višedecenijskim iskustvom u državnoj i privatnoj praksi. Stručni saradnik časopisa PharmaMedica preko 15 godina.
NAJNOVIJI TEKSTOVI
Please select listing to show.