Pasivna agresija je indirektno pokazivanje negativnih osećanja. Skriva ljutnju, nesigurnost i tugu (čega osoba može ali ne mora biti svesna).
Kako prepoznati pasivnog agresora?
Pasivni agresori retko javno iznose stav, ignorišu, osvetoljubivi su, tračare, beže od odgovornosti kad problem nastane: ne rešavaju ga već pridikuju (generali posle bitke), optužuju druge, izigravaju žrtvu, kasne i odlažu nadajući se odustajanju druge strane, sabotiraju i izbegavaju da izvrše što su obećali, umesto da odmah direktno kažu.
Ljudi skloni pasivnoj agresiji negiraju sopstvene loše namere i čude se što ih drugi ne vole. Ljudi skloni pasivnoj agresiji izbegavaju otvorene sukobe, peckaju, glume dobronamernost, a u stvari vole da se porede, da su iznad drugih.
Istorijski ih najbolje prikazuje izreka „ne veruj Danajcima (Grcima) ni kada darove nose“, dakle ne treba biti naivan i verovati u dobronamernost preterano ljubaznih osoba, naprotiv.
Možete ih prepoznati po osećaju u stomaku kada sa njima komunicirate. Usiljeni su, glume žrtvu i dobre namere, kao da su slučajno nagazili vašu slabu tačku. Teško podnose tuđi uspeh i pozitivne emocije, lažna su podrška u teškim životnim fazama. Verbalno su uz nekoga, a izostaje konkretna pomoć. Kada ih psihoterapeut suoči sa ponašanjem, smišljaju izgovore, prepričavaju dela kad su bili žrtve. Hrane se tuđom nesrećom da bi kompenzovali nekompetentnost. Prikazuju se da vole čovečanstvo i brinu za sve, a u stvari ne vole ni ljude kraj sebe.
Primeri pasivne agresije su npr. kad vam neko ponudi pomoć pa to „zaboravi“ ili prekasno počne da se angažuje (jak otpor da se zaista pomogne), odlaganje, kašnjenje, cinizam itd.
Šta je latentna pasivna agresija?
Latentna pasivna agresija je još skrivenija i teže uočljivija, prepoznaju je samo pravi znalci ljudske duše. To su situacije kada se preslišavate da li ste izveli prebrz zaključak, muči vas osećanje krivice što ste uopšte tako pomislili. Latentna pasivna agresija je maskirana jer je na dubljem nesvesnom nivou, često neosvešćena i kod onog ko je proizvodi i kod onog ko je prima.
Latentna pasivna agresija se npr. uočava kod neadekvatnih poklona. Tačno je da je važna samo pažnja, ali ovde je reč o poklonima koji povređuju.
Primeri: kupovina preuske garderobe (pogotovo nekom ko ima hormonalni poremećaj); poklanjanje slatkiša dijabetičaru, kozmetike kojoj je istekao rok trajanja i sl.;
Njihova životna filozofija je da više dobijaju nego što daju, a ne daju skoro ništa, sem ako od toga imaju korist.
Ne mora biti u pitanju konkretan poklon, može se odnositi i na neki gest pažnje koji to nije: npr. kad prosleđuju konkurse za posao kojima je istekao rok. Ako pokušate da pojasnite, učiniće sve da prebace krivicu na vas, ukažu da ste nezahvalni, pogrešno razumeli, da možete npr. da konkurišete uprkos tome što je rok za prijavu istekao pre nekoliko meseci.
Opširnost i prebacivanje krivice na vas (nezahvalni ste) najbolji su pokazatelj da nije reč o pažnji. Poklanjaju ono što vam sigurno ne treba.
Slično je sa npr. pričom o tome da je smisao u onom što sagovornik ne može da postigne (npr. ako neko nema decu vrlo je agresivno komentarisati im da su deca smisao života: koliko god to mislili ne povređujte ih takvim izjavama).
Određen oblik depresivnosti kao naučene bespomoćnosti ili neke fobije mogu biti oblik latentne pasivne agresivnosti.
Šta se krije iza pasivne agresivnosti?
Prividnim pristajanjem na neki dogovor pasivni agresor beži od trenutnog pritiska, ali na kraju ili odugovlači ili ne ispuni zadatak, umesto da otvoreno kaže da ne želi da dogovoreno ispuni. Ali da bi se nešto reklo otvoreno, potrebno je samopouzdanje i prevazilaženje straha da ćete izgubiti nečiju naklonost i biti odbačeni.
Zato pasivni agresor prebacuje nemir na drugog, umesto da se izbori za sebe i postavi granice. Odugovlačenjem se nada da će se zaboraviti, vreme se koristi kao oblik manipulacije i kontrole, oseća moć jer frustrira druge neodgovornošću.
Slično je kod svih kašnjenja. Ono što pasivni agresor takođe radi je skrivena sabotaža, izigravanje žrtve (prebacivanje odgovornosti) i sarkazam. Negativan humor koristi da druge ponizi, tako leči komplekse. Kad ga suočite, brani se nazivajući to šalom.
Pasivna agresija i zdrave granice
Pasivnoj agresiji pribegavaju i oni koji ne umeju da kažu NE, to je njihov način bunta. Boje se da će izgubiti naklonost drugih, plaše da pokažu ljutnju i neslaganje, misle da uvek treba da budu ljubazni, ne umeju da postave zdrave granice.
Međutim, to izazove suprotnu reakciju, jer ako neko ne ume da se zauzme za sebe i ne kaže šta mu je važno to će doživljeno kao pristanak. Skuplja im se nezadovoljstvo koje kad-tad izbije, ali posredno zbog zabrane otvorenog sukoba. Jaz pokušavaju da premoste preteranom ljubaznošću ili prikazivanjem sebe kao žrtve, što pojačava utisak neiskrenosti.
Da li se pasivni agresori stvaraju u detinjstvu?
Pasivna agresija je rezultat pogrešno naučenih obrazaca da je poslušan=dobar, a da kao nagrada sledi ljubav. To je emocionalno uslovljavanje koje pravi suprotan efekat. Roditelji greše jer žele bezuslovnu poslušnost, slamaju prirodan otpor i potrebu za samozaštitom, što stvara bunt koji deca ne smeju da pokažu.
Najbolje je ako dete pokaže radost, toleriše se ako pokaže tugu ili strah, ali ljutnju i protivljenje roditelji dožive kao rušenje autoriteta. Zato deca prikrivaju stavove i osećanja, što ostane kao navika i u odraslom dobu.
Vremenom taj višak tenzije kod jednih ode u somatizaciju, a drugih u pasivnu agresiju.
Kako se izboriti sa pasivnom agresijom?
Važno je asertivno reći „NE“, argumentovano i mirno se izboriti za sebe i postavite granice. Ako ne znate da se zauzmete za sebe, radite puno a od toga imate malo, drugi vas pritiskaju a vi ne stižete da uradite šta treba, ako ste hronično nezadovoljni na poslu i/ili partnerskom odnosu, vreme je za psihoterapiju. Tu ćete naučiti da cenite i zaštitite sebe, uspostavite bolje odnose ali na zdrav, konstruktivan način.
