Razgovor sa članovima porodice ili prijateljima nije kao razgovor sa psihoterapeutom, u prvom se osoba manje ili više svesno cenzuriše da pred drugima sačuva pozitivnu sliku o sebi, događaje prepričava od trenutaka koji je prikazuju kao žrtvu, bez adekvatnog uvida. Prijatelj poznaje dojučerašnjeg partnera i tako upliće svoj doživljaj, što nekad koristi ali uglavnom šteti jer posmatra situaciju iz jedne perspektive, dok je psihoterapeut edukovan da „čita između redova“.
Raskid burnije doživljavaju oni sa izraženom tzv. separacionom anksioznošću, koji sebe prihvataju samo kada su u vezi, jer biti sam za njih znači biti nedostojan ljubavi, tj.manje vredan. Verovatno su doživeli iskustvo ranog odvajanja od bliskih osoba, bilo usled traumatičnog razvoda roditelja ili njihove smrti. Sličan pristup vezama se može naći i kod osoba koje su se identifikovale sa roditeljem „žrtvom“ koji ima iracionalno očekivanje da je sreća veća što je veća patnja koja joj prethodi. Oni očekuju da će ih partner uvek voleti ako se potpuno podrede i žrtvuju za ljubav. Međutim, tu je reč o potpunom poništavanju sebe, a davanje je uvek u funkciji dobijanja očekivanog, što predstavlja negaciju autentične ljubavi. Često se partneru sklonom alkoholizmu ili impotenciji, uz pomoć saradnika u lečenju (partnera), nakon dugotrajne terapije otkloni simptom. Posle svega što su prošli zajedno, bilo bi očekivano da je veza jača, međutim neretko se oni rastaju, što je potvrda tzv.terapijske klackalice. Prema teoriji sistema, simptom je bio „čuvar“ njihove disfunkcionalne veze koja ih nije ispunjavala, čim je jednom bilo bolje poremetila se ravnoteža.
Intenzitet bola i patnje bivših partnera je sličan po emocionalnom kvalitetu, ali žene imaju socijalnu dozvolu da tuguju, plaču i razgovaraju o svojim emocijama, dok „muškarci ne plaču“. Žene promene frizuru, odlaze u šoping, isplaču se, do najsitnijih detalja sa drugaricama analiziraju dojučerašnju vezu i zajednički dolaze uglavnom do sledećeg zaključka: „on ne zna šta propušta, shvatiće kad-tad da je pogrešio ali biće kasno, plaši se vezivanja, nije još spreman za ozbiljnu vezu, nije dovoljno jak da joj parira jer muškarci se plaše jakih žena“. Muškarci se osame i tuguju kad ih ne vide, ili uz veliku podršku drugova odu na trening ili u kafanu, ne detaljišu previše o vezi jer drugari „teše da su sve one iste“, okreću se novim poslovnim izazovima u cilju povratka samopouzdanja. Stereotip je, da to što nije hteo da se ženi posle više godina veze znači da se boji vezivanja. Praksa demantuje: često se oženi nekom drugom posle samo nekoliko meseci. Srećom ovakvi stereotipi se menjaju poslednjih godina što vodi većem uzajamnom razumevanju polova.
Prema mišljenju psihologa, reakcija na raskid najviše zavisi od dominantnih mehanizama odbrane ega od rastuće anksioznosti: dok jedni pričaju o svemu kao da se dešava nekom drugom (izolacija afekta i negacija), drugi se okreću umetnosti, poslu i učenju, sa zaključkom „tako je i trebalo da se desi, čemu sve to kad ćemo ionako na kraju svi biti sami, ko zna zašto je to dobro“ (racionalizacija, intelektualizacija, sublimacija), dok treći koriste primitivnije mehanizme sa posledično rizičnim ponašanjem, kao npr. alkoholizam, tabletomanija, promiskuitet (acting-out).
Nakon ljubavnog brodoloma ostavljeni partner može doneti odluku da se drugačije ponaša u vezama, da se ne daje, a u stvari ne uviđa da je ponašanje bilo pravo ali sa pogrešnom osobom i da treba da poradi na (ne)svesnim kriterijumima za izbor partnera. Bitno je proanalizirati veze, uvideti sličnosti i razlike. Ako npr. neko isključivo veruje u „ljubav na prvi pogled“, iz prejake želje da to doživi izjednačavaće pogrešno zaljubljenost i ljubav, davaće previše značaja „hemiji“, a pritom odbacivati kao potencijalne partnere one za koje ih veže nežno prijateljstvo, koji im se dopadaju „na drugi pogled“, ne uviđajući da je možda baš takav način biranja partnera za njih pravi.
Važno je i da li se ponavljaju razlozi za raskid: ako se nekome više puta desilo da prekine vezu zbog prejake ljubomore partnera treba da se zapita ne samo na koji način bira partnere već i da li eventualno svojim (ne)verbalnim ponašanjem podstiče ljubomoru. Ili npr. ako neka osoba ima kontrolišuće roditelje i doživljaj da je oni prihvataju samo ako je uspešna, bez prava na grešku, verovatno će birati potpuno drugačijeg partnera, bez kočnica, koji će umesto nje reći „ne“ roditeljima. Takve osobe idu protiv sebe i ostaju u vezi koja ih ne ispunjava sve dok je okolina protiv, što ide u prilog tezi da antikonformizam nije vrsta nezavisnog mišljenja.
Svaki raskid je težak, važno je ne sputavati osećanja da se ne bi vratila kao bumerang ili pretvorila u lavinu. Treba prihvatiti čežnju za partnerom i ne prekidati je silom jer gubitak potrebe za voljenom osobom dolazi postepeno. Svako sebe dovoljno poznaje da zna šta tada najviše prija: razgovor, plakanje (zbog kateholamina), pojačana aktivnost (zbog endorfina), čokolada (zbog teobromina), kompleks B vitamina i sl. Korisno bi bilo zapisati partnerove nedostatke i vrline i češće gledati spisak. Sagledavanje pozitivnih i negativnih osobina navodi na razmišljanje da li je bivši partner za nas, a ne samo da li smo mi bili dovoljno dobri. Potrebno je prvo upoznati sebe, sopstvene želje i potrebe i sa svim manama i vrlinama otvoriti se za nova iskustva. Ulaziti u novu vezu radi utehe i privremenog povratka samopouzdanja je pogrešno, bolje je jedno vreme biti sam i zaokružiti prethodnu vezu da ne bi uticala sputavajuće na kasnije izbore. Brzopletost je nepoželjna i prilikom ulaska i izlaska iz veze, poželjno je dati dovoljno vremena i sebi i partneru, tj.vezi. Samo uz takvo sticanje uvida i pozitivna i negativna iskustva doprinose potpunijem razvoju ličnosti.
napisala: Jasna Bulajić-Stepanovićpsiholog-psihoterapeut,
psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs
