Znam šta želim, otprilike i kako se to postiže, ali nemam snage da započnem. Kako da se pokrenem i savadam pasivnost?
autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, supervizor Mense Bosne i Hercegovine, jasnab@mensa.rs
Prema Perlsovoj paradoksalnoj teoriji promene: promena nastaje kad prihvatimo to što jesmo, sa svim manama i vrlinama, a ne kad pokušavamo da budemo to što nismo.
Pokrećemo se kad prihvatimo sebe i nagradimo svaki pokušaj.
Pasivnost i detinjstvo
Korene pasivnosti treba tražiti u detinjstvu. Deca funkcionišu po principu načela prijatnosti: rade šta žele, šta im prija. Procesom vaspitanja deca uče da rade i to što je neprijatno, ali korisno, a istovremeno uče da postoje stvari koje su prijatne ali štetne. To ide lakše u detinjstvu, kad dete uz pomoć roditelja i u školi izgrađuje radne navike učvršćivanjem poželjnog ponašanja za koje dobija pohvalu. Vremenom samo oseća zadovoljstvo zbog socijalno poželjnog ponašanja.
Pasivnost u pubertetu
Situacija se menja u pubertetu kad testira neophodnost prethodno postavljenih granica, pokušava da dobije šta želi bez napora (vraćanje na princip prijatnosti). Svaki zahtev i ograničenje doživljava kao nedostatak ljubavi. Istovremeno ima svest o fizičkim promenama, telesna šema se menja, pa neprihvatanje sebe pripisuje drugima projekcijom.
Za razliku od ranog detinjstva kad se pohvaljuju i pokušaji, bez obzira na uspeh, očekivanja roditelja tinejdžer doživljava kao prinudu, pa se okreće društvu vršnjaka tražeći prihvatanje. Roditelju slabi moć, sad ima konkurenciju, uz to se boji da ne naudi detetu prevelikim pritiskanjem, pa često odustaje od uloge da ne „traumatizuje“ adolescenta („nema veze za učenje i druge životne veštine, samo nek je on nama živ i zdrav“).
Adolescent počinje da misli da može da radi šta god želi bez posledica (što je najkreći put ka bolestima zavisnosti).
Uloga roditelja u stvaranju radnih navika kod deteta
Uloga roditelja je da postavlja granice i istovremeno pokazuje ljubav. Tek nakon tog perioda se formiraju prave radne navike, rad više nije neprijatan, ne odlaže se, postaje izvor samopouzdanja („mogu znači vredim“).
Insistiranje na granicama treba da je dosledno i umereno, u skladu sa uzrastom. Ako je preoštro, granice se poštuju iz straha, pa se aktivira samo dok je autoritet prisutan, što se neće ustaliti već odbaciti prvom prilikom. Strah od procene i sopstvene nekompetentnosti prolongira pasivnost, bez napuštanja zone komfora.
Čovek je biće navike, ponavljanje ga umiruje, a pokretanje je jedino moguće delovanjem pritiska koji dolazi od spolja („moram da radim da bih imao sredstva za život“) ili iznutra („želim da radim“).
Uzroci inertnosti
U osnovi inertnosti može biti više uzroka:
- nedostatak radnih navika
- naučena bespomoćnost
- spoljašnji lokus kontrole (shvatanje da sudbina određuje budućnost)
- previsoka motivacija (zbog čega se osoba blokira)
- perfekcionizam
- manjak volje i energije, wishful thinking (bekstvo od realnosti u svet fantazije)
- postavljanje nerealnih ciljeva (naročito onih u neskladu sa potencijalima)
- prošlost puna neuspeha
- depresija
- strah od greške (zbog nesamopouzdanja) itd.
1-Spoljašnji lokus kontrole kao uzork pasivnosti:
Pasivniji su ljudi sa spoljašnjim lokusom kontrole („uspeh zavisi od sudbine“) jer misle da od njih ne zavisi uspeh. Sa unutrašnjim lokusom kontrole (“čovek je kovač svoje sreće“) se više trude, zato i uspevaju. Problem je kad prebacuju sebi za neuspeh („da sam se više trudio bilo bi sve ok“).
2-Prebacivanje odgovornosti:
u tesnoj je vezi sa spoljašnjim lokusom kontrole. Ko želi nađe način, ko ne želi nađe izgovor. Neki lenjost tumače iracionalno („starija sestra je uzela energiju rođenjem“ i sl.). Treba objektivno sagledati svoje greške.
3-Nerealni ciljevi:
Umereno maštanje nije štetno, ali preterano pasivizira. Ljudi svoje sposobnosti obično ili precenjuju ili potcenjuju. Prvi su frustrirani jer ne dostižu ciljeve, a drugi jer ne ostvaruju potencijale u potpunosti. Najbolja je realna procena, zato postupno pred sebe stavljajte sve složenije zadatke i pratite postignuće.
4-Prevelik fokus na ciljeve:
Čest uzrok neistrajnosti. Ako ne analiziramo greške i samo mislimo o cilju, zaboravljamo da treba uložiti trud i postupno rešavati zadatke.
5-Manjak samopouzdanja:
ko ne veruje u sebe, neće se pokrenuti pa ne može postići uspeh. Uzrok je u primarnoj porodici, što nije opravdanje. Mnogi su uspeli uprkos teškom detinjstvu, neki baš zato. Jedino aktivnost povećava samopouzdanje.
6-Manjak energije:
Ima veze sa temperamentom, ali i emocionalnom iscrpljenošću koja može imati različite uzroke. Ako smo nezadovoljni bitnim sferama života, nećemo imati snage da se pokrenemo ni za druge oblasti, nedostajaće smisao svega.
7-Strah od (ne)uspeha:
Strah od neuspeha je čest uzrok prokastinacije (odlaganja). Ne želimo da se ponovo razočaramo, tako lažno čuvamo samopouzdanje. Sa druge strane, ako mislimo da ljudi ne vole uspešne, imamo otpor da damo svoj maksimum.
8-Naučena bespomoćnost:
Kad se neko pravi da ne zna, da nije sposoban i tako dobija pažnju i negu drugih, na kraju će ubediti sebe da zaista ne može i biće pasivan.
9-Neorganizovanost:
Previše planova, previše obaveza a premalo vremena dovodi do stanja stresa i sagorevanja. Tapka se u mestu, obaveze se ne organizuju po principu prioriteta, 80% vremena se radi 20% stvari pa ne ostane dovoljno vremena. Poslovi se odrađuju po principu hitnosti, ne radi se to što donosi korist na duže staze.
10-Težnja ka homeostazi:
U ljudskoj prirodi je održanje postojećeg (homeostaza). Treba početi sa minimalnim promenama, da se sistem ne bi odbacio promenu.
Kako da se pokrenem i savladam pasivnost
Da bi smo se pokrenuli i savladali pasivnost ne treba samo da se fokusiramo na cilj (koji odražava idealno ja). Treba se usmeriti na navike, postojeći sistem, (ne)aktivnost koja je dovela do toga, analizirati sabotažu napretka. Zapitajte se kad ste poslednji put bili zadovoljni nečim, kako ste to postigli, šta vas je pokrenulo?
Ako ste npr. duže vreme u stvaralačkoj blokadi, analizom možete zaključiti da ste kreativac i menadžer, što je suprotno: prvi je opušten, igra se i uživa, radi šta voli, bez analize korisnosti, dok je drugi orjentisan na budućnost i korisnost, plaši se da biznis plan neće biti ispunjen.
Aktivnost i pasivnost
Aktivnost možemo podeliti u nekoliko savladivih koraka i brže se motivisati. J
Japanci koriste metod za podsticanje na aktivnost „2-5 minuta“, tako što u isto vreme rade danima neku aktivnost kratko (od 2 ili 5 minuta). Tako se nova navika učini jednostavnijom i bržom, da se ne odustane na početku iz straha da je preteško.
Tako npr. ako želite naučiti nov jezik, svakog dana po nekoliko minuta učite nove reči. To minimalno je nešto, bolje nego ništa.
Neke aktivnosti je bolje vezati za broj ponavljanja, nego trajanje te aktivnosti. Poželjno je da se nova aktivnost nasloni na već postojeću i privlačnu, da joj prethodi. Tako stara aktivnost postaje nagrada za ispunjenje nove (npr. ako volite ritual prelistavanja štampe dok pijete kafu uvedite kao novu aktivnost da radite vežbe 2-5 minuta pre toga). Vežite to za određeni prostor i vreme, pa će se zbog principa uslovljavanja javiti želja za određenom navikom. Mnogi odustaju nakon postizanja cilja, ne pretvore to u naviku.
Što smo bliži cilju, to je jače lučenje dopamina. Nagradite sebe za svaku aktivnost po planu, to pojašnjava uspeh raznih aplikacija (npr. 10000 koraka dnevno i sl.), povećava verovatnoću ponavljanja navike. Ako posustanete, vratite se japanskoj metodi.
Bez upoznavanja i prihvatanja sebe nema napretka i istrajnosti. Pređite sa reči na dela.
Ukoliko Vas interesuju teme iz oblasti psihologije posetite našu rubriku- Iz ugla psihologa
Prelistajte naša izdanja: https://issuu.com/pharmamedica.rs
