napisala: Dr Vesna Tepšić – Ostojić, psihijatar
U današnje vreme spoljašnji izgled osobe prevazilazi značaj dopadanja ili poželjnosti već postaje jedno od glavnih socijalnih obeležja uspešnosti. Gojaznost je postala značajan socijalni hendikep – nepoželjno stanje. Ne samo zbog „lošeg izgleda“, nego i znak „slabog karaktera“ podrazumevajući slabu volju, nedoslednost, prevrtljivost, aljkavost, lenjost…
Osnovni mehanizam nastanka povećane telesne težine je zapravo veoma jednostavan – energetski unos (hrana) je veći od energetske potrošnje. U svetlu ove činjenice i rešenje problema gojaznosti izgleda isto tako jednostavno – smanjiti unos ili povećati energetsku potrošnju. Iako je rešenje problema logično i nazigled lako izvodljivo povećanje broja gojaznih osoba u svetu poprimilo je epidemijske razmere. Prema podacima IZJZS „Dr Milan Jovanović Batut” za 2011. 32% stanovništva Srbije je predgojazno, a 16% gojazno.
Ne postoji zadovoljavajuće delotvoran tretman gojaznosti
U lečenju gojaznosti najdelotvornijima su se pokazale bihejvioralne terapije sa kombinacijom promena u načinu ishrane i povećanjem fizičke aktivnosti. Njihov glavni nedostatak je što veoma često dolazi do povratka težine po prestanku terapije. Velike nade polagane su u hirurško lečenje gojaznosti.
Međutim, ovaj vid lečenja ima dosta nedostataka: od postoperativnih komplikacija do visokog procenta relapsa. Postojeći lekovi pokazali su se slabo efikasnim, a neki od njih su i povučeni zbog izraženih neželjenih efekata.
Građenje snage volje nije dovoljno
U poslednjih 10tak godina značajno se povećao broj istraživanja i publikovanih stručnih radova koji se odnose na psihološke faktore gojaznosti. Sa psihološke strane gotovo svi dijetološki tretmani se zasnivaju na građenju „snage volje“ pacijenata da se pridržavaju shema hranjenja i izbegavaju iskušenja. Na osnovu ove polazne tačke smatra se da je za razvoj gojaznosti i neuspeh tretmana najodgovorniji nedostatak volje pacijenata.
Rezulati novijih istraživanja pokazuju da osim unutrašjeg psihološkog sklopa osobe značajnu ulogu imaju i dva dodatna činioca: neurobiološki procesi i okolina. Tri neurobihejvioralna procesa izdvojena su kao najznačajnije uključena u nastanak gojaznosti i mehanizma prejedanja: nagrada hranom, inhibitorna kontrola i vremensko obezvređivanje.
Nagrada hranom
Moždani centri za glad i sitost nalaze se u hipotalamusu. Oni vrše kontrolu i balans unosa i utroška energije u organizmu. Ova kontrola je nedovoljna i puca u susretu sa „toksičnom okolinom“ koju stvara industrija hrane agresivnim reklamiranjem i kreiranjem izuzetno ofanzivnih (uglavnom veštački proizvedenih) ukusa i mirisa.
Nagrada hranom sadrži dva činioca: hedonističko zadovoljstvo (uživanje u hrani) i motivacioni nagon da se dođe do hrane (za koji se smatra da je kod gojaznosti važnija komponenta). Kod gojaznih osoba uočena je smanjena dopaminska aktivnost u određenim moždanim centrima. Pretpostavlja se da je ona uzrok nedovoljnog osećaja nagrade i pokušaja pojačavanja ponašanja da bi se nagrada dobila. Dolazi do povećanja žudnje za hranom i akcija da se hrana nabavi. Prostorna pristupačnost (fast food restorani, samoposluge itd) je u direktnoj vezi sa gojaznošću.
Neurobiolška podloga: mezolimbički dopaminergički sistem.
Uticaj na lični izbor: povećava motivaciju za unošenjem hrane koja je osobi prijatnog ukusa; mehanizam kojim hrana izraženih ukusa i/ili agresivno reklamirana menja homeostatsku kontrolu ravnoteže odnosa gladi i sitosti.
Značaj u terapijskom pristupu: neophodno je ukolniti svu hranu koja predstavlja potencijalne izazove iz najbliže okoline; ograničiti uticaj nagrade hranom na izbor hrane koristeći spiskove za kupovinu ili planirati unapred meni u restoranu, vrstu užine koja se jede van kuće…
Inhibitorna kontrola
Smatrana je kao ključna karika u prevenciji i tretmanu gojaznosti i direktno je povezana sa „snagom volje”. Kontrola nad ishranom pod kontrolom je prefrontalnog korteksa, dela kore velikog mozga koji se smatra središtem planiranja, samokontrole i ciljno usmerenog ponašanja. Rezultati istarživanja pokazuju da osobe koje su uspešne u dijeti imaju pojačanu aktivnost u ovom delu mozga. Na žalost, stresni događaji kao i prolongirane stresne situacije mogu da utiču na inhibitornu kontrolu i doprinesu razvoju gojaznosti.
Neurobiolška podloga: prefrontalni korteks.
Uticaj na lični izbor: podstiče uzdržavanje od uzimanja hrane koje predstavlja srž održanja telesne težine; prekidaju je stres i zahtevni mentalni zadaci na taj način dovodeći do prejedanja.
Značaj u terapijskom pristupu: neophodno je izbagavanje situacija koje negativno utiču na inhibitornu kontrolu (restorani, fast food, pekare); razvijati mehanizme za samnjnje stresa; unapred skloniti hranu bogatu kalorijama kada se očekuje intenzivniji mentalni napor ili stres.
Vremensko obezvređivanje
Reč je, zapravo, o ljudskoj tendenciji da obezvredi rezultate odložene nagrade. Za neke (ne sve) osobe je princip momentalnog zadovoljenja potreba važniji nego odložena nagrada koja svojom vrednošću prevazilazi trenutno zadovoljstvo.
Većina gojaznih ljudi će radije izabrati trenutno zadovoljstvo unošenja hrane, nego dugoročnu zdravstvenu i estetsku korist njenog neunošenja.
Neurobiolška podloga: interakcija mezolimbičkog sistema i prefrontalnog korteksa.
Uticaj na lični izbor: trenutno zadovoljstvo uzimanja hranje ima veći uticaj na donošenje odluka nego odložena korist kontrole telesne težine.
Značaj u terpaijskom pristupu: fokus na kratkoročnim ciljevima: na primer dnevni kalorijski unos, nedeljni gubitak telesne težine; pravljenje preporučenih obroka unapred da bi se povećala njihova dostupnost u odnosu na ranije izbore koji su doprineli razvoju gojaznosti.
