Empatija je sposobnost emocionalnog razumevanja tuđih osećanja i doživljavanja.
Postoji genetska predispozicija za empatiju, koja se oblikuje socijalizacijom. Neka deca su osetljivija za razumevanje tuđih osećanja; postoje i tzv. neuroni ogledanja. Bitno je učenje po modelu, pogotovo od treće godine života, kada je dete kognitivno sposobno da pravi razliku između sebe i drugih.
Empatija podstiče kognitivni razvoj, pomaže da se prevaziđe sebičnost, jača veze sa okruženjem i povratno utiče na razvoj kognicije. Emocionalna inteligencija je sposobnost pravilnog prepoznavanja, procene, kontrole i izražavanja emocija; empatija je njen sastavni deo.
Empatija se razlikuje od simpatije, ljubaznosti i sažaljenja: simpatija je pasivna i uglavnom jednosmerna, bazirana na pozitivnim osećanjima, dok je empatija dvosmerna, intenzivna i aktivna.
Empatija je pokušaj razumevanja drugih, a može uključivati i negativna osećanja (tugu, bol). Odnosi se na sagledavanje situacije iz više perspektiva, ne samo sopstvene. Zato se može posmatrati kao suprotnost narcizmu koja bi trebalo da vremenom prepraste u brigu ne samo o sebi, već i drugima.
Empatija je u osnovi ljubavi i prijateljstva, tesno povezana sa moralnošću. Njena suprotnost je agresivno, antisocijalno, destruktivno ponašanje i osećanja.
Kapacitet za empatiju se razvija ugledanjem pre svega na roditelje: ako oni pokazuju saosećanje, vode računa o tuđim osećanjima, deci će to biti normalno (tzv.učenje po modelu).
Roditelji uče da su osećanja drugih važna i za poštovanje. Zato decu treba pitati „Kako bi se osećao/la da se i tebi to dešava?“
Da bi dete prevazišlo narcizam bitno je da uoči svačije pravo na različitost. Zato u život deteta treba uključiti i decu sa posebnim potrebama. Taj termin je neadekvatan, jer svima su iste potrebe: da vole i bude voljeni, samo što neka deca zbog teškoća u razvoju zahtevaju dodatnu negu.
Njihove se teškoće vide, ali veći problem je kada neko ima manjkavost karaktera i kada uopšte nema empatiju. Društvo je previše postalo usmereno na nečiji uspeh, zaboravljaju se osnovne ljudske vrednosti koje su temelj ličnosti.
Empatija se takođe razvija čitanjem bajki i basni, sa akcentom na osećanjima aktera. Analiziraju se postupci i vidljiva i skrivena osećanja svih aktera, pa deca otkrivaju suptilne emocije i saosećanje.
Mnogi odrasli npr. ne znaju razliku između ljutnje i besa, niti da je ispod besa često tuga. Treba pričati o likovima iz više uglova, da se prevaziđe narcizam, nauči kompromis, razvije empatija.
Mnogi roditelji frustracije i nesigurnosti projektuju na decu, koja postaju njihovi narcistički produžeci.
Narcis sve gleda iz svoje perspektive, zadovoljava svoje potrebe, manipuliše, misli da mu privilegije pripadaju. Svet gleda očima životinja u džungli: pojesti ili biti pojeden (uvek biraju prvo). Empatija je za njih slabost, to prenose na decu. Hladni su i distancirani (mada često glume brižnost), što oštećuje emotivni razvoj njihove dece koja osećaju da nisu prihvaćena niti bezuslovno voljena.
Oni osećaju prihvatanje samo u jednom slučaju: kada se roditelji hvale njihovim uspesima i pobedom na drugima. Ali to nije bezuslovna ljubav, već uslovljavanje perfekcionizmom. Dete narcisa postaje i samo narcis: kompenzuje neadekvatnost, prikriva komplekse tako što neurotično teži za uspehom.
Greška roditelja je stalno poređenje deteta sa drugima. Dete se tu bori za ljubav, mora je zaslužiti, pa razvija ekstremnu potrebu za takmičenjem već u porodici, umesto saradnje sa braćom i sestrama. Takmičenje je dobro u sportu i ako je prevazilaženje sopstvenih granica, ali ne ako je jedini pokretač jer tako toksično formira ličnost.Takvo dete je frustrirano, jer uvek ima neko bolji. Čak i ako je najbolje, opterećeno je da sačuva tron. Još teže je kada dete gubi, kad roditelji otvoreno hvale nekog drugog („Što nisi kao…“). Dete misli da ga ne vole, pa kuje osvetu prema uspešnom detetu. Mnoga deca su žrtve vršnjačkog nasilja zbog tuđih frustracija i projekcija.
Decu ne treba prezaštićivati, treba da nauče da se uklope i razmene osećanja, gledaju stvari iz više perspektiva. Baš to je empatija: kada stavite sebe u tuđu poziciju i osetite ono što oni osećaju. Empatija se razvija aktivnim slušanjem, interesovanjem za tuđa osećanja. Decu treba podsticati da razjasne misli i osećanja. Nisu samo važne ocene, već kako se druže sa vršnajcima, raspoloženje, šta ih muči i sl. Ključ je u komunikaciji.
Mnogi roditelji kriju od dece neuspehe iz detinjstva, a treba suprotno: da pričaju o sopstvenim nesigurnostima i dilemama, te načinima prevazilaženja. Deci nisu potrebna rešenja, već nada da uz trud vremenom sve dođe na svoje.
Postoje dve vrste empatije: kognitivna (sposobnost da identifikujemo i razumemo tuđe emocije) i afektivna (naša osećanja u odnosu na emocije drugog).
Empatija je sposobnost da osetimo i mislimo kao druga osoba, a da li ćemo saosećati zavisi od identifikacije (poistovećenja), u osnovi nesvesnog procesa. Što više u nepoznatoj osobi vidimo sebe ili nama važnog, veća je verovatnoća za identifikacijom.
Moguće su tri reakcije: simpatija (saosećanje), apatija (ravnodušnost) i antipatija (negativno osećanje).
To su vrste emocionalne zaštite, koje ne postoje kod preterano empatičnih. Oni nemaju jasne granice, ne mogu odvojiti svoje emocije od tuđih. Svaka loša vest ih preplavi, imaju problem sa granicama, upijaju tuđe emocije kao sunđer. Oni su hiperempatični, hipersenzitivni, često se povlače da bi se zaštitili. Obično su to osobe sa teškom ličnom istorijom odbacivanja u ranom detinjstvu, koja ih prati ceo život ako se ne jave psihoterapeutu. Ako na to još uvek nisu spremni, onda za početak da nabave bar nekog kućnog ljubimca. To ne treba mešati sa histrioničnom glumom empatije. Ključ je u umerenosti i autentičnom doživljavanju.
Pitanje je zašto su neki ljudi bez empatije, hladni i negativno nastrojeni prema drugima? Šta u načinu vaspitanja dovodi do razvoja psihopatije, antisocijalnih težnji, strukture ličnosti gde pojedinci uživaju u patnji drugih? Kako to sprečiti, kako omogućiti detetu da se ispravno razvija?
Mišljenja sam da to zavisi od kapaciteta roditelja za istinsku, bezuslovnu ljubav. Ko je po prirodi hladan i samocentriran doživljavaće podizanje deteta kao ugrožavanje sopstvenih potreba, to dete oseća, zato misli da je u njemu problem. Ništa bez prevencije u najranijem uzrastu: u vrtiću se već uočavaju deca sa destruktivnim težnjama, ne treba ih osuđivati već usmeriti na pravi put.
Psihopatija se može rano otkriti ako porodica i društvo to zaista žele da vide. Ljudi sa poremećajima ličnosti se loše ophode prema životinjama, tačnije prema slabijima od sebe. Vremenom nauče da to prikriju, maskiraju često suprotnim ponašanjem.
Ono što je zajedničko svima je atmosfera u detinjstvu: ili su bili prezaštićivani (što je osnažilo narcizam pa gledaju isključivo sebe i svoje potrebe) ili su ljubav roditelja morali da zasluže.
To znači da nisu dobijali bezuslovnu ljubav, nisu bili apriori prihvaćeni od roditelja, već su morali da zadovolje prefekcionističke težnje, da budu savršeni da bi zaslužili ljubav. A savršenog nema. Ta očekivanja su da budu najbolji, da bi nahranili narcizam roditelja, jer tu nema prave topline i prihvatanja.
Roditelj narcis želi da mu dete bude uspešno, da bude bolje od drugih jer ga gleda kao na svoj narcistički produžetak. Normalan roditelj želi da mu dete bude srećno i da pre svega bude dobar čovek. On ga uči saradnji sa drugima i pravim vrednostima. Sve se svodi na psihološki rad na sebi roditelja, prihvatanje svojih mana koje svako ima.
Sposobnost za empatiju se razvija obraćanjem pažnje na neverbalno ponašanje. Neverbalna emocionalna razmena je baza ličnosti, formira se u detinjstvu u zavisnosti od kapaciteta majke za empatijom.
Voljeno dete postaje zadovoljni odrasli i ima želju da bude u recipročnom odnosu sa drugima: da voli i bude voljeno. Svako je zaslužio toplu reč i osmeh, pođite do sebe i svog okruženja, pitajte najbliže kako su, ali kako su zaista. I prigrlite bez osuđivanja, reči često prikrivaju suštinu: osetite intuitivno i budite tu za najbliže.
Svakome treba bar jedno prijateljsko rame da prebrodi teške dane. Nemojte vagati ko koga više voli, već jednostavno pustite to već danas. Zovite nekog koga odavno niste čuli, bez povoda. Nemojte čekati posebne prilike za razmenu topline, počnite danas.
