Nepoverenje kao razvojna faza
Psihoanalitičar Erik Erikson životni ciklus deli na 8 razvojnih faza. Prva (od rođenja do prvog rođendana) je bazično poverenje – nepoverenje. On smatra da bebe primarno veruju drugima jer ne mogu same da opstanu. Od kvaliteta odnosa sa primarnim objektima (naročito majkom) zavisi sticanje (ne)poverenja prema svetu. Majka koja reaguje na potrebe bebe, koja je brižna, umirujuća, ublažava strah i daje toplinu, pomaže da se adekvatno razvije baza ličnosti. Psihoanalitičarka Melani Klajn taj period naziva shizoparanoidna pozicija. Tad beba odvaja (cepa) doživljaj majke na dobar i loš deo i projektuje ga u nju. Od zrelosti ličnosti majke, kapaciteta da izdrži izazove te faze zavisi kako beba prihvata kontradiktorna osećanja i da li ih integriše.
Samim tim što nervni sistem bebe nije sazreo nema idealnog staratelja, dolazi do optimalne frustracije koja podstiče bebu da napreduje i integriše kontradiktorne senzacije. Prema Eriksonu sledeća je faza sticanja autonomije (neuspešnost u ovoj fazi rađa stid i sumnju), a prema Melani Klajn to je tzv. depresivna pozicija (kad se integrišu dobar i loš doživljaj objekta). Zadatak majke je da upije (kontejnira) loše doživljaje koja beba projektuje, pa ih obrađene vrati bebi u vidu autentične ljubavi i topline. Majka koja je u neskladu sa sobom (zbog manjka podrške okoline, pre svih partnera, ali i ličnih kapaciteta), reagovaće neadekvatno, kažnjavajuće, što bebi budi bazično nepoverenje.Tokom života, kad se osoba nađe u krizi, ako početne razvojne faze nije adekvatno razrešila, reaguje nepoverljivo i shizoparanoidno (u neizvesnim situacijama koje podstiču anksioznost kriviće druge).
Međusobni odnos roditelja i građenje poverljivosti kod deteta
Neusaglašene vaspitne poruke roditelja takođe loše utiču na razvoj dece. Prirodno je da se mišljenja roditelja razlikuju, ali treba da se poklapaju bar za najbitnije. Ako oni misle suprotno, treba da se dogovore nasamo, a pred dete izađu sa zajedničkim stavom. Detetu to uliva sigurnost i stabilnost, sve ostalo ga čini anksioznim. Temelji ličnosti deteta se postavljaju adekvatnim izborom partnera. Stav „suprotnosti se privlače“ može biti odraslima zanimljiv, ali imati dugoročne posledice po decu. Zato se mnogi parovi razilaze: funkcionišu u fazi zabavljanja kad sve pršti od strasti, ali mnogi nikad ne integrišu ljubav i seksualnosti, ne pređu na viši nivo komunikacije zbog nerazumevanja (previše se razlikuju). Pojedinačno su dobri roditelji, dobri mama i tata, ali ne i partneri, što se vidi kad deca porastu i biraju neadekvatno (istorija se ponavlja). Jedini način da se to speči je psihoterapija.
Prema istraživanjima generacije sa najmanje poverenja su milenijalci (rođeni od 1980.-1995.), gde samo svaki peti smatra da se većini može verovati.
Najviše poverenja imaju bejbibumeri (rođeni od 1945.-1964.), čak duplo više od milenijalaca.
Nepoverenje – faktori koji utiču na razvoj
Na (ne)poverljivost utiče više faktora: odnos sa roditeljima u detinjstvu, životno iskustvo, slika o sebi (nepoverljiviji imaju nerealnu sliku o sebi, pogrešno procenjuju pa češće doživljavaju neuspeh), pripadnost određenim kulturama (vera u magiju), osobine ličnosti (npr. projekcija kao mehanizam odbrane: neiskreni su nepoverljivi, misle da ih drugi lažu kao što to oni čine), motivacija (nepoverljivost je veća ako se donesi važna odluka), inteligencija, emocije.
Inteligentnije osobe se više oslanjaju na sebe a bolje procenjuju, zato imaju pozitivnije iskustvo i stav prema drugima. Sa druge strane, oni sa nižim kognitivnim kapacitetima zavise od drugih, češće pogrešno procenjuju pa su zbog negativnih iskustava nepoverljivi, mada vole da deluju kao da znaju više od drugih (pokušaj kompenzacije kompleksa). Da bi očuvali nerealnu sliku o sebi krive druge. Primitivna struktura ličnosti veruje u teorije zavere.
Nepoverenje prema vakcinama
Kad su u pitanju aktuelna dešavanja i nepoverenje prema vakcinama protiv covid-19, izdvajaju se dve grupe: antivakseri i oni još uvek neodlučni.
Mnogi pogrešno mešaju ove dve grupe. To što neko još nije doneo odluku da se vakciniše ne znači da je protiv, već traži više vremena da bi bio sigurniji u odluku. Ovde je više uzroka, ne treba prosto svesti na povezivanje sa određenim osobinama ličnosti (kod nekih je to svakako), već su u pitanju drugi psihološki mehanizmi.
Kad se mesecima izveštava da je pravljenje vakcine dugogodišnji proces (uz pojašnjenje razloga zašto je tako), ne treba da čudi kako to da su napravljene ranije (pojašnjenje da su svi resursi sveta bili usmereni na to ljudi ne čuju, jer se vezuju za vremenski okvir). Zato mnogima treba još vremena bez presije. U toj situaciji se i minimalne nuspojave preuveličavaju, niko ne želi da bude deo statistike.
Javno izrečeni kontradiktorni stavovi unutar struke su kao kad mama i tata različito misle. Kao što to dete zbunjuje, čini anksioznim, jer ne zna kome da veruje (jedini način je iznošenje zajedničkog stava), tako sa ljudima van zdravstva treba dosledno pojašnjenje, zajednički stav. Sve drugo je kontraproduktivno. Mnogi sa istorijom jakih alergijskih reakcija nisu sigurni jer se zvanično čuje čas jedno, čas drugo. Nejasnoća buni i zahteva jednostavne i jasne poruke.
Kad je raskorak između reči i dela, dete uvek pre poveruje delima. Ako roditelj zapali cigaru, a priča detetu da je pušenje štetno, dete poveruje viđenom, ne rečima (pogotovo kad se te dve stvari razlikuju). Ako neko na društveno odgovornoj funkciji govori o važnosti nošenja maski, mora da to i sam da čini svuda i uvek. U protivnom reč je o tzv. double-bind komunikaciji, kada se šalju kontradiktorne poruke koje bune ljude. Slično je sa vakcinisanjem, mada je maska možda bitnija jer ljudi često ne veruju u ono što ne vide: masku vide a vakcinu ne (čak i ako neko od zvaničnika primi vakcinu pred kamerama pristalice teorije zavere misle da je to sve namešteno, da su primili placebo, a za maske je očigledno da ih neko nosi, zato ih treba isticati).
Živimo u kulturi koja podstiče nepoverljivost, koja sprečava stvaranje bliskih kontakata. Nepoverljivost aktivira delove mozga koji imaju ulogu u procesuiranju straha i emocija, ali i onom odgovornom za pamćenje. Korona virus je aktivirao upravo ovaj bazični strah, strah od bliskosti, a na savladavanje tog straha ljudi reaguju različito, shodno prethodnom iskustvu i individualnim razlikama.
Cilj je svuda isti: sačuvati sebe i najbliže od korone, da svi budu zdravi. Za dolazak do cilja potrebna je jaka želja. Istovremeno mnogi strahuju od vakcine i mogućih komplikacija.U strahu su velike oči: svaka neproverena informacija se doživi kao istina. U trenutku kad želja postane jača od straha, kreće se ka cilju: očuvanju zdravlja zahvaljujući vakcinama (uprkos strahu od komplikacija). Iako svi treba da konsultuju izabranog lekara o vrsti vakcine, neophodno je da alergolozi i udruženja ljudi određenih hroničnih bolesti iznesu svoja iskustva. Ne zaboravite na osnovni princip medicine “Primum non nocere” (pre svega ne naškoditi), tako je i ovaj put.
Preporučujemo, pročitajte i: Osobine ličnosti ljudi koji izbegavaju da nose anticovid maske
