Prvo od čega treba krenuti kada vas problemi preplave je utvrđivanje prioriteta i ventila za rasterećenje. Rasterećenija osoba bolje razmišlja i odlučuje.
autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, supervizor Mense Bosne i Hercegovine, jasnab@mensa.rs
Život je pun neizvesnosti, neočekivanih obrta i teških situacija. Nije sramota pasti, važno je nakon toga ustati. Svako narušavanje ravnoteže dovodi do aktiviranja mehanizama odbrane, a od vrste tih mehanizama zavisi ponašanje, kao i način na koji će data situacija biti psihološki doživljena. Širok je dijapazon individualnih razlika načina rešavanja sličnih životnih problema. Bitno je da okolina ne reaguje ishitreno na manifestno ponašanje, već da spozna dublju psihološku osetljivost koja je u osnovi takvog ponašanja, a koja je često dijametralno suprotna od vidljivog.
U našoj kulturi vlada uverenje da nesreća nikada ne dolazi sama, što pojačava doživljaj iscrpljenosti i isčekivanja daljih negativnih događaja. Preplavljenost negativnim događajima najčešće dovodi do depresivne reakcije i pada voljno-dinamskih mehanizama. Povlačenje u sebe, plačljivost, bezvoljnost i iscrpljenost najčešće su reakcije na teške životne situacije, na koje socijalno okruženje obično reaguje adekvatnom podrškom, razumevanjem i tolerisanjem pojačane emocionalnosti zbog novonastalih okolnosti.
Međutim, mnogi ljudi ne prihvataju ispoljavanje sopstvene slabosti, za njih je pokazivanje tuge slabost, neprihvatljiva emocija. Oni se od osećanja bespomoćnosti brane ljutnjom i besom, što predstavlja izraz maskirane depresije koja se javlja nakon aktiviranja mehanizama odbrane kao što su reaktivna fomacija, pomeranje i projekcija.
Međutim, umesto da socijalno okruženje razume emocije koje su u osnovi takve reakcije, ono se “peca” na takvo ponašanje i reaguje odbacivanjem, kažnjavanjem i pojačanim pritiskom. Takva reakcija okoline još više produbljuje osećaj odbačenosti, neshvaćenosti, nevoljenosti i izolacije osobe koja je preplavljena problemima.
Zato je potrebna psihološka edukacija stanovništva, bavljenje suštinom a ne površinom, uočavanje psihološke baze koja leži u osnovi određenog ponašanja. Osoba preplavljena problemima se ponaša nalik adolescentu: besom maskira tugu, ponaša se čas zrelo čas nezrelo, ispoljava ambivalentno ponašanje, za veoma kratko vreme ispoljava dijametralno suprotne emocije i očekuje da okolina bezuslovno prihvata sve faze traganja za smislom.
Postavljanje prioriteta
Najveći problem koja osoba sama sebi dodatno pravi tokom životne krize je pesimizam, odustajanje od borbe, manjak vere da je moguće promeniti ishod. Zato je od presudne važnosti da osoba nađe u sebi snagu da se problemi sagledaju i da pokuša da promeni situaciju. To se čini tako što, umesto da misli o težini situacije i žali zbog teške sudbine, treba da se seti slične teške situacije iz prošlosti koju je savladala. U ovoj početnoj fazi suočavanja ne treba gajiti nerealni optimizam koji se može vratiti kao bumerang.
Najvažnije je postaviti prioritete:
ako Vam je npr. teško bolestan član uže porodice nije vreme za bežanje u posao niti bilo kakvo slično izbegavanje teške situacije. Mnogi pokušavaju da funkcionišu kao da se ništa ne dešava, pa ih stres sustigne naknadno i dovede do tzv.acting out-a (ishitrenog reagovanja). U situacijama kada je član najbliže porodice životno ugrožen, klijentima predočim da imaju zakonsku mogućnost dobijanja tzv.slobodnih dana i bolovanja, što ih obično iznenadi, kao da zaborave na tu mogućnost. To je verovatno zato što
čovek, kada se nađe u bezizlaznoj situaciji, paradoksalno ima potrebu da još više poveća pritisak, umesto da sebi olakša teret.
U toj situaciji je najvažnije na adekvatan način se pozdraviti sa bliskom osobom, svaki trenutak proveden zajedno je dragocen i bitniji od bilo kog posla. Opraštanje treba da ima formu zahvalnosti zbog svega što je ta osoba učinila za Vas, sreće zbog svih lepih zajedničkih trenutaka, što je bila deo vašeg života. Naravno, preplavljujuća tuga je neizbežna, ali je iskustvo pokazalo da je proces žaljenja najadekvatnije zaokružen kada se opraštanje sprovede uvremenjeno, dok postoji mogućnost za dijalog.
Kada je gubitak posla glavni uzrok pada raspoloženja, situacija je nešto bolja nego kada je reč o gubitku zdravlja, mada se to osobi koja ostane bez posla ne čini tako. Odrastanje u jednom društvenom sistemu utiče na formiranje navika i način razmišljanja, pa se gubitak “stalnog” posla doživljava katastrofično, umesto da se takva kriza shvati kao prilika za pokretanje sopstvenog biznisa, ostvarenje pritajenih želja za koje se nikada ranije nije nalazilo dovoljno vremena i snage baš zbog neizvesnog ishoda.
Ljudi su obično pesimisti kada razmišljaju o verovatnoći da unovče svoje ideje i znanje, umesto da se fokusiraju na ono što najviše vole da rade, jer upravo je tu ključ za rešavanje problema. Ako nešto volite da radite, činićete to i prekovremeno, što je dobar osnova za pokretanje bilo kog privatnog posla.
Najveći problem je u neprepoznavanju sopstvenih kapaciteta: ljudi imaju osobinu da ne vide stvari koje se podrazumevaju.
Zakonski postoji mogućnost za pokretanje sopstvenog posla sa poreskim olakšicama nakon pravljenja adekvatnog biznis plana, samo što to okolina obično ne razume, već gleda na to kao na rizično uletanje u još veći problem. Zato je važno da osoba kroz psihološko savetovanje razluči šta je izraz samo želje (bez realne osnove za realizaciju), a šta ima utemeljenje u realnoj proceni društvenih okolnosti i tržišta. Svi veliki projekti su u osnovi vrlo jednostavni i oslanjaju se na realnu procenu ljudske prirode i potrošačkog mentaliteta.
KRIZA KAO IZAZOV
Najbolje je krizu prihvatiti kao izazov, kao šansu za prevazilaženje sopstvenih kapaciteta. Međutim, takav način razmišljanja se stiče pre svega u detinjstvu, posmatranjem roditelja koji ne kukaju, već se hvataju ukoštac sa problemima. Deca koju roditelji podstiču na samostalnost, koji pred njih stavljaju razvojno adekvatne zadatke, čije savladavanje dovodi do porasta samopouzdanja, biće takva i kada odrastu. Oni nisu prezaštićivani niti izlagani prejakim stresogenim situacijama bez prethodne pripreme, kod njih se od samog početka podstiče radost savladavanja problematičnih situacija. Sa takvom decom se razgovara na koji način sve mogu da pristupe rešavanju nekog problema, akcenat nije na faktoru sreće i slučajnosti, već trudu i upornosti. Ne treba zanemariti ni biološke potencijale: dok nekoga najobičniji povetarac sruši, drugome ni oluja ne može ništa.
Šta se dešava sa osobama koje nisu podsticane od ranog uzrasta na samostalnost? Kako da neko ko nije imao adekvatnu podršku porodice samom sebi bude oslonac u odraslom dobu?
Jačina ličnosti se može steći i posredno, kroz socijalnu podršku prijatelja, psihoterapeuta, partnera, kroz lični rad na sebi i edukaciju. Pristup rešavanju problema se uči, bitno je da fokus ne bude na samom cilju već načinu dolaska do cilja. Lažni optimizam ne pomaže, bolje je prisetiti se sličnih situacija sa pozitivnim ishodom. Socijalna podrška je bitna, naročito u vidu konkretne pomoći za obavljanje svakodnevnih aktivnosti. Treba razvijati spontano traženje pomoći bez stida, ono što nije hitno ostaviti po strani, dati sebi dozvolu da se ne uspe. Neuspeh nije razlog za pad samopouzdanja, bilo koji pokušaj rešavanja problema treba da bude razlog za ponos.
Prvo od čega treba krenuti kada vas problemi preplave je utvrđivanje prioriteta i ventila za rasterećenje.
Bilo koji hobi vremenski nije dug, ali je značajan jer rasterećenija osoba bolje razmišlja i pravi dobre izbore. U našoj kulturi okolina osuđuje ako se neko ponaša drugačije, ako ne ispoljava tugu otvoreno, ako ne odustaje od malih, sitnih rituala i u teškim vremenima. Važno je dozvoliti sebi spontanost, raditi ono što vam prija, puni baterije, bez obzira kako to izgleda sa strane. Čak i osobe koje su na bolničkom lečenju ne treba da odustaju od malih rituala koji ih osnažuju i daju im smisao. Uživajte u sitnicama koje život znače. Mnoge stres sustiže kasnije, kada sve prođe. Individualne razlike su velike u načinu prevazilaženja stresa, za one koji imaju tu mogućnost najbolje je da se jave psihoterapeutu i da sa stručnim licem rade na osnaživanju sopstvenih kapaciteta.
