Bubrežne kolike su bolna stanja koja nastaju usled pokretanja kamena u bubregu. Bolovi su izuzetno jaki, lokalizovani u lumbalnom delu sa tendencijom širenja ka preponama i spoljnim polnim organima. Mogu da budu praćeni mučninom, povraćanjem, gasovima, učestalim mokrenjem. Javljaju se iznenada u vidu napada i traju od nekoliko časova do nekoliko dana. Bol nestaje sa izbacivanjem kamena.
Kamen u bubregu je najčešći i najbolniji poremećaj urinarnog sistema. Može nastati bez obzira na životnu dob, pa ga imaju i deca i starije osobe. Međutim, bubrežni kamenac najčešće se sreće kod osoba između 20 i 40 godina. Zbog višeg nivoa androgena sa jedne strane, a manjka faktora koji su inhibitori kristalizacije sa druge, stvaranju kamena u bubregu skloniji su muškarci.
Faktori koji doprinose nastanku kamena u bubregu
Ne postoji jedan mehanizam koji dovodi do nastanka bubrežnih kamenaca već je uvek to splet više različitih. Važnu ulogu ima genetska predispozicija. Kod osobe u čijoj su porodici postojali slučajevi bubrežnog kamenca, veća je verovatnoća da će se razviti.
Takođe, urinarne infekcije, metaboličke bolesti poput hipertireoidizma, nasledne bubrežne bolesti (renalna tubularna acidoza), cistinurija i hiperoksaurija, dovode do nastanka bubrežnih kamenaca.
Poremećaj metabolizma mokraćne kiseline, prevelik unos vitamina D, upotreba lekova za izmokravanje kao i anatcida koji sadrže kalcijum, povećavaju rizik za nastanak bolesti.
Bol, najčešće prva manifestacija
Jak bol najčešće je prvi simptom postojanja kamena. Bolovi nastaju kada se kamen pokrene izazivajući na taj način iritaciju ili začepljenje. Lokalizovana je u lumbalnom delu leđa ili donjem delu stomaka a kasnije se može proširiti i na prepone. Može se javiti iznenada ili biti inicirana udarcem ili fizičkim naporom.
Traje od nekoliko časova do nekoliko dana i prolazi kada se kamen izbaci.
Ponekad uz bol mogu se javiti mučnina i povraćanje. Kako se kamen spušta niz mokraćnu cev bliže bešiki, osoba ima češću potrebu za mokrenjem koje neretko može biti vrlo neugodno. Ukoliko ovakvo stanje prati povišena temperatura, reč je o infekciji i treba se javiti lekaru.
Povećan unos tečnosti, pomaže izbacivanju kamena
Većina bubrežnih kamenaca može bez većih problema da prođe kroz urinarni trakt i biva izbačeno. Spuštanju kamenca i njegovoj eliminaciji pomaže unos većih količina tečnosti.
U toku ovog procesa, ukoliko je bolan, najbolje je ostati kod kuće i lekove protiv bolova koristiti prema potrebi. Ukoliko je kamen preveliki za spontani izlazak ili je pozicioniran tako da onemogućava normalan protok urina preporučuje se njegovo razbijanje primenom ESWL metode (ekstrakorporalna litotripsija udarnim talasima). Kamen se pretvara u pesak i eliminacija je lakša.
Vreme oporavka nakon ove intervencije je veoma kratko. Većina ljudi se za nekoliko dana vraća svojim uobičajenim aktivnostima. Samo u slučajevima kada ova metoda nije moguća, kamen se uklanja hirurški.
Ko je jednom imao kamen u bubregu, verovatnoća da će se ponovo stvoriti je velika, čak 75%. Važno je zato, sprovesti mere prevencije. Od velike pomoći prilikom savetovanja o merama prevencije je analiza izbačenog kamena. Na osnovu sastava može se savetovati koju hranu treba izbegavati, da li treba povećati unos tečnosti itd.
Evropski vodič za urolitijazu daje i sledeće preporuke u lečenju i preventivi kamena u bubregu:
Oksalatni kamen
Oksalatni kamen sastoji se od kalcijum oksalata i u cilju prevencije njegovog nastanka savetuje se unos većih količina tečnosti, unošenje alkalnih citrata i 200-400mg magnezijuma dnevno (osim u slučajevima renalne insuficijencije). Magnezijum vezuje oksalate koji su u urinu prisutni, a citrati kalcijum, čime se stvaranje nerastvornog kalcijum oksalata sprečava. Kod primarne hiperoksalurije preporučuje se unošenje piridoksina (vitamina B6), koji smanjuje izlučivanje oksalata urinom, a povećava izlučivanje citrata čime dodatno vrši prevenciju stvaranja oksalatnog kamena u bubregu.
Uratni kamen
Razlaganje ove vrste kamena, koji se zapravo sastoji iz mokraćne kiseline, vrši se hemolitolizom koja podrazumeva alkalizaciju urina pomoću alkalnih citrata, kao što je kalijum citrat. Preporučuje se podešavanje pH urina na pH 6,5-7,2.
Cistinski kamen
Ređe se javlja, i to svega u 1-2 % slučajeva kod odraslih i u 6-7% kod dece, u odnosu na sve vrste bubrežnih kalkulusa. Glavna terapijska mera za sprečavanje kristalizacije cistina je održavanje pH urina na vrednostima većim od 7,5, što se postiže primenom alkalnih citrata, kao što je kalijum citrat.
Kalcijum fosfatni kamen
Takođe se ređe javlja. Može da bude i posledica urinarnih infekcija. Terapija podrazumeva povećanje diureze i podešavanje pH na 5,8 – 6,2, što se postiže unošenjem metinonina.