Neplodnost muškarca po definiciji Svetske zdravstvene organizacije postoji kada muškarac nije začeo dete u periodu od 12 meseci, pri čemu nije koristio sredstva kontracepcije. Ako muškarac nikada nije oplodio ženu reč je o primarnoj neplodnosti a ukoliko je začeo plod ili ima decu sa drugom partnerkom onda se radi o sekundarnoj neplodnosti.
Neplodnost se kod muškaraca uglavnom manifestuje smanjenim brojem spermatozoida u ejakulatu (oligospermija), ali problem može da bude i u smanjenoj pokretljivosti spermatozoida (astenospermija), poremećajem u njihovoj građi (teratospermija).
Često kod muškaraca postoji kombinacija ovih poremećaja odnosno oligo-asteno-teratospermije. Najteži oblik neplodnosti kod muškaraca je potpuni nedostatak spermatozoida, azospermiji.
Uzroci azospermije
Uzroci azospermije mogu biti urođeni i stečeni. Urođeni poremećaji vezani su za poremećaje u građi hromozoma i/ili gena i na njih se ne može uticati. Stečena azospermija može biti posledica virusnih infekcija (zauške, boginje, herpes virusi, HIV), polnih infekcija (hlamidija, ureaplazma), bakterijskih infekcija (sifilis, tuberkuloza, bruceloza) kao i parazitnih infekcija (filarijaza). Usled infekcija dolazi do zapaljenja testisa i semenovoda i njihove neprohodnosti.
Neke endokrinološke bolesti koje utiču na opšte stanje organizma poput dijabetesa, bolesti jetre, bubrega, štitne žlezde (hipertireoidizam), mogu uticati na proizvodnju spermatozoida ali i na hormone hipofize i gubitak libida što takođe dovodi do neplodnosti. Tumori testisa ali i drugih organa i tkiva kako svojim neposrednim rastom tako i biološki aktivnim supstancama koje izlučuju mogu uticati na spermatogenezu.
Neke neurološke bolesti dovode do poremećaja erekcije i ejakulacije pa samim tim i neplodnosti. Različiti lekovi koji se koriste u lečenju bolesti koje nisu u direktnoj vezi sa reproduktivnim sistemom mogu se uplesti u složeni proces spermatogeneze i poremetiti ga. Među ove lekove spadaju metotreksat, cimetidin, mnogi hormonski lekovi, sulfasalazin, spironolakton i drugi.
Kako otkriti azospermiju
U postavljanju dijagnoze važno je uzeti dobru anamnezu kako bi se dobili podaci o eventualnim prethodnim bolestima muškarca ali i njegove porodice posebno sa aspekta steriliteta, i obaviti fizikalni pregled. Analiza ejakulata je temelj u postavljanju dijagnoze azospemije.
Međutim, dijagnoza se nikada ne postavlja samo na osnovu analize jednog uzorka već je analizu neophodno uraditi bar dva puta unutar dva do tri meseca a nekada i češće. Ako se i nakon analize nekoliko uzorka ne nađe ni jedan spermatozoid postavlja se dijagnoza azospermije.
Volumen ejakulata, kiselost i nivo fruktoze mogu uputiti na oblik azospermije odnosno, opstruktivnu ili neopstruktivnu. Važna je i endokrinološka obrada odnosno određivanje nivoa hormona hipofize (FSH, LH i prolaktina), muškog polnog hormona testosterona i ostalih androgena.
Po potrebi radi se i ispitivanje hormona nadbubrežne i štitne žlezde. Jedan od vrlo korisnih endokrinoloških parametara je i inhibin B koga proizvodi muška polna žlezda.
Opstruktivna azospermija karakteriše se normalnim vrednostima FSH i inhibina B dok je kod neopstruktivne, FSH povišen a inhibin B snižen. U postavljanju dijagnoze i razmatranju najboljeg načina lečenja treba uključiti i rezultate molekularno bioloških analiza, genetskih analiza itd. U zavisnosti od fizikalnog pregleda i drugih kliničkih parametara mogu se uraditi i druge dijagnostičke metode poput CT (kompjuterizovana tomografija), NMR (nuklearna magnetna rezonanca) i druge.
Lečenje azospermije je vrlo kompleksno i zavisi od uzroka nastanka.
Kod opstruktivne azospermije prvo treba utvrditi mesto opstrukcije. Ako se sa sigurnošću utvrdi mesto prekida moguće je prepreke otkloniti mikrohirurškim metodama. Zbog nežne građe sluznice, mikrohirurški zahvati često imaju samo polovičan uspeh pa se nakon zahvata moraju primeniti jadnostavnije ili složenije metode medicinske oplodnje.
Moramo istaći da ne postoji ni jedan pouzdan pokazatelj na osnovu kog bi se sa 100%-nom sigurnošću moglo reći o kom obliku azospermije je reč.
Volumen testisa, volumen ejakulata i njegovi parametri, nivo hormona prvenstveno FSH i inhibina B, jesu korisni ali ne i apsolutni pokazatelji oblika azospermije. Upravo zato se u praksi radi biopsija testisa koja se kasnije može koristiti za izolaciju ili ekstrakciju spermatozoida.
Pri postavljanju dijagnoze muškog fertiliteta treba obratiti pažnju na brojne poremećaje. Uporedo ispitivanje žene se preporučuje iako su nađene abnormalnosti kod muškarca, od kada je WHO pokazala da u 1 od 4 parova koji se leče zbog fertiliteta i muškarac i žena imaju patološki nalaz.
Oko 15% parova zatraži pomoć zbog fertiliteta a manje od 5% ne može da ima potomstvo (WHO).
