HOBP je multisistemska bolest. Kao posledica HOBP javljaju se bolesti srca, ali i dijabetes i osteoporoza. Kako bolest napreduje bolesnik dolazi u stanje kada mu i održavanje lične higijene postaje problem, on ne može da hoda, teško govori. Nije ni čudno onda, što takvo stanje vodi u depresiju. Paradoksalno je međutim, da bolesnici često nastavljaju da puše. Stoga je važno edukovati ne samo bolesnike, već i stanovništvo u celini o štetnosti pušenja kao i o važnosti redovnog uzimanja terapije.
Šta je to adherencija?
Adherencija(komplijansa) je termin koji je vrlo teško prevesti na srpski jezik, a predstavlja stepen u kome se bolesnik pridržava propisane terapije. Da bi propisani lekovi ispoljili svoje povoljno dejstvo, moraju se uzimati redovno, u dovoljnoj dozi i dovoljno dugo. Nepridržavanje terapijskog režima može dovesti do pogoršanja bolesti i njene brže progresije, češćim bolničkim lečenjem, i smrtnim ishodima. Radna sposobnost, kao i kvalitet života mogu biti značajno umanjeni ukoliko se propisana terapija ne sprovodi.
Upravo zato je uloga bolesnika presudna u sprovođenju terapije pa se prilikom njenog propisivanja vodi računa o svim potrebama pacijenta, njegovim željama i stavovima.
Zapaženo je da je stepen pridržavanja terapije kod hroničnih bolesti u koje spada i HOBP znatno niži u odnosu na akutne.
Među mnogim razlozima koje bolesnici navode za nepoštovanje terapije, najčešći je zaboravnost pa je i logično pitanje: Zašto ljudi ovu vrlo važnu obavezu zaboravljaju?
Odgovor se može naći u poricanju, bolesnici odbijaju da prihvate bolest, a upravo ih uzimanje lekova podseća na njeno postojanje. Ovo je posebno izraženo kod onih bolesti kod kojih nema jasnih i intenzivnih simptoma koji bi bolesnika jasno i nedvosmisleno opominjali da im je terapija neophodna. Kada je HOBP u pitanju bolesnici redovno uzimaju terapiju kada su i simptomi koje oni osećaju intenzivni, ali čim osete poboljšanje prekidaju terapiju ili je sprovode neredovno. HOBP je hronično progresivno oboljenje, što znači da se ono ne može izlečiti, ali se redovnom upotrebom terapije napredovanje bolesti znatno usporava. Prekidom terapije bolest napreduje znatno brže što može zbuniti lekara i dovesti ga u dilemu da li je prepisana terapija najbolje rešenje. Lekar mora da bude siguran kada procenjuje uspešnost terapije, da li je loš terapijski rezultat posledica neadekvatne terapije ili loše adherence.
Da li redovno uzimate lekove koji su vam propisani? – pitanje je koje lekar najčešće postavlja bolesniku. Odgovor koji se tada dobija treba prihvatiti sa rezervom. Nekada bolesnici, da ne bi izgubili poverenje lekara, daju ne sasvim tačne odgovore. U manipulaciji su najveštije mlađe osobe, one se boje grdnje i negodovanja lekara, pa istinu o redovnosti uzimanja terapije ulepšavaju. Upravo zato, adherenciju treba proveravati. Jedan od načina je i postavljanje konkretnih pitanja bolesniku koliko puta dnevno uzima terapiju i ako mu je potrebno vreme da se priseti to je znak da je adherencija najverovatnije loša. Sigurniji metod je brojanje tableta koje su ostale u kutiji ili doza inhalacionog leka koji je ostao u pumpici. Vrlo je teško kada su inhalacioni lekovi u pitanju, proceniti šta je to što kompromituje terapiju. Dešava se da bolesnik zaista uzme propisan broj doza, ali da mu je tehnika korišćenja „pumpice” loša pa je samim tim i uneta doza leka nedovoljna. Kako bi se ovo izbeglo veoma je važna saradnja bolesnika sa lekarom i farmaceutom, kako bi se on edukovao i ovladao tehnikama inhalacionog uzimanja leka.
Stepen adherencije zavisi i od tipa ličnosti samog bolesnika. Generalno bolesnike možemo podeliti u tri grupe: bolesnike koji veruju lekaru i uzimaju terapiju onako kako im je propisana. Druga grupa su malo sumnjičavi bolesnici koji po propisivanju terapije traže i dodatno mišljenje i izvore informacija pa kada te sve informacije prouče odlučuju da li je terapija pogodna za njih ili ne, i na koji način će je sprovoditi. Treća, na sreću i namanja grupa su oni koji apsolutno terapiju ne prihvataju.
U proučavanju terapije bolesnici se posebno interesuju za eventualnu pojavu neželjenih dejstava nekog leka, naročito kada se primenjuju inhalacioni lekovi – „pumpice”. Osnovni razlozi su: predrasuda da se stalnom upotrebom pumpica vremenom razvija zavisnost, odnosno da se efikasnost pumpice smanjuje što se ona duže koristi. Bolesnici se onda „štede” kako bi im lečenje upotrebom „pumpica” što duže bilo efikasno. U stvari, pomoću „pumpica” lek se direktno unosi u oboleli organ, simptomi se brzo uklanjaju, doze leka su male, pa samim tim i mogućnost pojave neželjenih efekta je svedena na minimum.
Na adherenciju veliki uticaj ima i komfornost terapije. Ukoliko bolesnik mora da uzima više lekova u toku dana i ako se tome doda još i da neki lek mora uzimati i više puta u toku dana, verovatnoća da će se pridržavati terapije je mala. Trend je zato, da se kada god je to moguće terapija uzima jednom dnevno. Da bi bolesnik što bolje prihvatio terapiju važno je da lek na neki način izazove pažnju bolesnika. Adherencija je bolja kada se pacijentu dobro objasni zašto ja važno da se terapija koristi, koliko dugo, čemu ta terapija doprinosi kao i način upotrebe.
Važno je da budete iskreni prema svom lekaru, samo tako ćete dati pravu smernicu za dalje lečenje. Za uspešno lečenje saradnja bolesnika i lekara je osnovni preduslov.
Kako ne biste zaboravili na uzimanje leka:
• Stavite svoj lek na vidno mesto
• Učinite terapiju delom svoje dnevne rutine kao što je i umivanje ili ispijanje kafe
• Koristite alarm na mobilnom koji će vas opomenuti da uzmete dozu.
• Koristite stikere, tabelu sa rasporedom, podsetnike.
• Zamolite neku blisku osobu da vas podseti na uzimanje terapije.
• Unapred se snabdevajte lekovima, ne čekajte poslednji dan da odete po terapiju.
• Na vreme planirajte putovanja kako bi uvek imali terapiju kod sebe.
napisala: Prof. dr Branislava Milenković
