Vazomotorni rinitis (idiopatski rinitis), je jedna od formi nealergijskih neinfektivnih hroničnih rinitisa, a jedan od glavnih problema je činjenica da se među njima često ne pravi jasna razlika.
autor: Doc. dr Aleksandar Perić, Klinika za otorinolaringologiju VMA
Nealergijski neinfektivni hronični rinitisi se drugačije zovu hiperreaktivni rinitisi. Bilo bi veoma dobro ukoliko bi pacijentima zaista bila postavljena dijagnoza pravog idiopatskog odnosno vazomotornog rinitisa, a da pri tom nije došlo do „mešanja“ sa nealergijskim rinitisom sa sindromom eozinofilije (NARES) ili sa medikamentoznim rinitisom. Radi se o najčešćoj formi nealergijskog neinfektivnog rinitisa, koji čini oko 50% među nealergijskim neinfektivnim rinitisima.
VAZOMOTORNI RINITIS I ALERGIJSKI U ČEMU JE RAZLIKA?
S obzirom na glavne simptome (nazalna opstrukcija, vodenasta sekrecija iz nosa, kijavica, svrab u nosu, u periodu dužem od 12 nedelja), vazomotorni rinitis liči na alergijski rinitis, mada nema podataka da je pacijent ikada u toku života bio senzibilisan na bilo koji od inhalacionih (ili nutritivnih) alergena.
Za razliku od hroničnog rinitisa prouzrokovanog lekovima, nealergijskog hormonalnog rinitisa, rinitisa prouzrokovanog hranom, emocionalnog hroničnog rinitisa i drugih, kod kojih je etiološki faktor poznat, poreklo idiopatskog rinitisa nije poznato, a njegova dijagnoza se zasniva na metodi eliminacije drugih formi hroničnog rinitisa.
HIPERREAKTIVNOST SLUZNICE NOSA
Pretpostavlja se da vazomotorni rinitis nastaje usled neurovaskularne distonije, odnosno usled prevage efekata tzv. parasimpatičkog nad simpatičkim nervnim sistemom. Ono što je danas jasno je da ovo hronično zapaljenje nije posredovano imunskom mehanizmima i nije posredovano imunoglobulinom E (IgE). Sa druge strane, dokazano je da se hiperreaktivnost nosne sluznice kod idiopatskog rinitisa najvećim delom zasniva na neurogenim mehanizmima.
UZROCI HIPERREAKTIVNOSTI?
Nosna sluznica je, osim simpatičkim i parasimpatičkim vlaknima, snabdevena i tzv. senzornim C vlaknima. Ova vlakna inervišu krvne sudove, žlezde i epitel nosne sluznice. Iz završetaka ovih C nervnih vlakana se oslobađaju neuropeptidi, pre svih supstanca P.
U normalnim uslovima supstanca P ima zaštitnu ulogu u nosnoj sluznici. Međutim, istraživanja su pokazala da kod idiopatskog rinitisa postoji pojačano oslobađanje supstance P.
Usled toga, krvni sudovi sluznice nosa postaju neuobičajeno prošireni, što dovodi do prelaska tečnosti iz njih u sluznicu nosa i ceđenja velike količine vodenastog sekreta, što je jedna od glavnih karakteristika ove bolesti. Sa druge strane, zbog proširenost krvnih sudova postoji otok sluznice nosa, naročito u predelu donjih nosnih školjki.
Usled povišenog tonusa parasimpatikusa, seromukozne žlezde u sluznici postaju mnogo aktivnije i luče velike količine sluzavog sekreta. Nije poznato šta izaziva ovu neurovegetativnu distoniju, mada se pretpostavlja da veliki značaj ima dugotrajna izloženost dejstvu niskih temperatura, emocionalni stres, uzimanje alkohola i vrućih napitaka.
POSTAVLJANJE DIJAGNOZE
Dijagnoza vazomotornog rinitisa se postavlja isključivanjem ostalih formi hroničnih rinitisa. Da bi se isključio alergijski rinitis, osim negativnih podataka o alergijama na sezonske i perenijalne inhalacione alergene i hranu, pacijenti moraju imati negativne kožne probe sa inhalacionim alergenima i negativne serološke testove na specifične IgE. Da bi se isključio NARES, neophodan je citološki nalaz nosne sluznice, odnosno procenat eozinofila u ukupnom broju ćelija dobijenih brisom sluznice mora biti zanemarljivo mali.
LEČENJE
Što se tiče terapije, može se pokušati sa primenom intranazalnih kortikosteroida u sprejevima, mada su efekti ovih lekova slabiji nego kod alergijskog rinitisa ili NARES-a. Bolji se efekti dobijaju primenom antiholinergika, kao što je ipratropijum-bromid ili lekovima koji stimulišu simpatički nervni sistem (simpatikomimetici), kao što je pseudoefedrin u obliku kapi za nos, mada ne duže od 5 dana uzastopno.
Takođe, oralni antihistaminici, zbog svog antiholinergičnog dejstva mogu imati izvesnog efekta. Međutim, lokalni (intranazalni) antihistaminici, kao što je azelastin-hidrohlorid, postižu znatno bolje efekte u odnosu na oralne antihistaminike. Osim što deluje kao blokator H1 histaminskih receptora, azelastin-hidrohlorid blokira oslobađanje supstance P sa završetaka C vlakana delujući na taj način na neurogenu inflamaciju u nosnoj sluznici. Ovim se objašnjava zašto ovaj lokalni antihistaminik pokazuje tako dobre efekte u lečenju idiopatskog rinitisa.
Veći broj studija koje se tokom poslednjih nekoliko godina sprovode u svetu pokazuju da ponavljana stimulacija nosne sluznice kapsaicinom, sustancom izolovanom iz crvene paprike, značajno redukuje nosne simptome kod pacijenata sa idiopatskim rinitisom. Ovaj vid terapije još nije dostupan na našem tržištu.
Međutim, kada se lekovima ne mogu postići značajniji efekti, u slučajevima izrazite hipertrofije sluznice donjih nosnih školjki, potrebno je hirurško lečenje. Redukcija nosne sluznice se može postići primenom elektrokoagulacije, lasera, radio-talasa ili mukotomijom (odsecanjem viška sluznice hirirškim instrumentom).
Ukoliko je zadebljanje sluznice nosa udruženo sa deformacijom nosne pregrade, u istom hirurškom aktu treba uraditi i operaciju njenog ispravljanja (septoplastiku).
