Napadi vrtoglavice i osećaja mučnine, neprijatno zujanje u ušima, oštećenje sluha, napadi anksioznosti i panike… Iako Menijerova bolest (Morbus Meniere) nije fatalna, itekako narušava kvalitet života svakog pacijenta.
Bolest počinje ”bez najave”, neprijatnom vrtoglavicom i osećajem dezorjentisanosti u prostoru, a najčešće ga prate i ostali simptomi. Ovakvi napadi mogu trajati pola sata, a ponekad i nekoliko dana. Ono što pacijente najviše brine je oštećenje periferne strukture uva, te sve izraženija nagluvost, ali i poremećaj organa za ravnotežu. Ovi simptomi najčešće ostaju u senci napada vrtoglavica.
O Menijerovoj bolesti razgovaramo sa jednim od naših najvećih stručnjaka prof. dr Zoranom Komazecom, otorinolaringologom audiologom Kliničkog centra Vojvodine u Novom Sadu.
Pored opisanih simptoma, dr Komazec ističe da etiologija ove bolesti još uvek nije sasvim poznata, ali da se intenzivno radi na pronalaženju leka koji bi sprečio i izlečio ovu bolset. Do tada, postoje načini i terapije koje daju dobre rezultate. Kako doktor naglašava, pacijentima je često neophodna i psihološka podrška u smislu prevazilaženja straha od ponovnih napada, jer se veoma često osećaju nesigurno i uplašeno.
Saznajte više o bolesti koju u svakodnevnom životu nazivamo i po početnim slovima imena same bolesti – MM.
Šta je Menijerova bolest i zašto se javlja?
Menijerova bolest je hronično oboljenje celog unutrašnjeg uva, kako slušnog, tako i centra za ravnotežu. Karakteriše se atacima vrtoglavica i gubitkom sluha i najčešće je jednostrana bolest. Uzrok napada vrtoglavice leži u povećanom pritisku tečnosti u unutrašnjem uvu (hidrops labirinta) i još uvek se ne znaju svi mogući uzroci koji mogu da dovedu do hidropa labirinta.
Menijerovu bolest karakterišu tri osnovna simptoma: jednostrana nagluvost, istostrano zujanje u uvu i ataci vrtoglavice koji traju najmanje 20 minuta.
Nagluvost je fluktuirajuća, što znači da se tokom napada vrtoglavice sluh pacijenta smanjuje, a u periodima nakon napada vrtoglavice sluh se popravlja.
Vrtoglavice su gotovo po pravilu praćene bledilom, mučninom, preznojavanjem i povraćanjem. Ponekad pacijenti imaju osećaj da će se desiti napad vrtoglavice, pojačanje zujanja u uvu, mutnoća u glavi i sl.
Moguća je nasledna komponenta, stanje nakon preležanog meningitisa, autoimune bolesti, povrede glave, dok se kod velikog broja pacijenata ne nalazi ni jedan od poznatih uzroka ovog oboljenja.
Menierova bolest najčešće počinje u četvrtoj deceniji života, s tim da se može pojaviti u periodu od dvadesete do šezdesete godine života.
Za Menijerovu bolest veći deo populacije nije čuo, da li to znači da se ona javlja izuzetno retko?
Šta nam govore brojevi?
Procena je da Menijerovu bolest ima 12 osoba na 1000 stanovnika. Na sreću, većina tih pacijenata napade ima veoma retko. Ponekad između dva napada prođe i više godina, pa takvi pacijenti i nemaju potrebu za aktivnim lečenjem, a vrlo često nemaju ni saznanje da imaju Menijerovu bolest.
Kako izgleda process postavljanja ove dijagnoze?
Pacijenti se obraćaju lekaru uglavnom tokom ili neposredno nakon prvog napada vrtoglavice, pa se uspostavljanje dijagnoze dešava uglavnom u tom periodu. Menijerova bolest se dijagnostikuje anamnezom, kliničkim pregledom, audiološkom i vestibulološkom dijagnostikom i imidžing metodama.
U anamnezi pacijent daje podatak o iznenadnim rotacionim vrtoglavicama koje traju najmanje 20 minuta i po pravilu su praćene zujanjem u jednom uvu i slabljenjm sluha na istom uvu.
Kliničkim pregledom u toku napada jasno se vide pokreti očnih jabučica (nistagmus) koji neposredno nakon napada prestaju.
Merenjem sluha tonalnom audiometrijom konstatuje se jednostrana nagluvost senzorineuralnog tipa. Da bi se napisala dijagnoza Menijerove bolesti potrebno je da se konstatuje fluktuacija sluha, tj. popravljanje sluha nakon napada, odnosno terapije. Merenjima centra za ravnotežu u ranim fazama konstatujemo urednu funkciju, ali u poodmakloj fazi bolesti može se konsatatovati i snižena funkcija centra za ravnotežu istog uva na kome je konstatovana i nagluvost.
Savremena medicina omogućava nam da se načini magnetna rezonancija unurašnjeg uva kojom se može prikazati hidrops labirinta i na taj način objektivno prikazati neposredni uzrok Menierove bolesti. Međutim, samo snimanje MR unutrašnjeg uva nije dovoljno, jer postoje osobe kojima se detektuje hidrops, a koji nemaju nikakve tegobe i takvim osobama se ne može dati dijagnoza Menijerove bolesti.
Postoje pacijenti koji nemaju sva tri simptoma Menijerove boelsti, a koji uključuju akutnu vrtoglavicu, zujanje i nagluvost. To se dešava najčešče u ranoj fazi oboljenja i tada je veoma teško postaviti dijagnozu ovog oboljenja.
Kako se Menijerova bolest leči i drži pod kontrolom?
Medikamentozna terapija Menierove bolesti u akutnoj fazi kada pacijent ima vrtoglavice svodi se na smirivanje vrtoglavice. Tada se preporučuje da pacijent popije tabletu protiv mučnine koja se koristi za sprečavanje mučnine i povraćanja tokom putovanja.
U terapiji se daju i lekovi koji popravljaju cirkulaciju kroz unutrašnje uvo i na taj način odvode višak tečnosti iz unutrašnjeg uva. Ovi lekovi se mogu kombinovati i sa lekovima za izmokravanje tj. diureticima.
Ukoliko ova terapija ne pomogne, poseže se za primenom kortikosteroida, bilo sistemski u vidu tableta ili injekcija ili lokalno u vidu injekcija u srednje uvo.
Na kraju, ukoliko su napadi vrtoglavice veoma česti mogu se davati injekcije u srednje uvo leka koji “uništava” čulo ravnoteže, a koji nažalost može oštetiti i sluh kod pacijenta. Stoga se za ovom terapijom poseže samo kod najtežih oblika Menierove bolesti i nikada se ne radi ukoliko postoje naznake za razvijanje Menierove bolesti i na drugom uvu. Poslednja instanca, koja se veoma retko koristi, je hirurško rešavanje, odnosno presecanje živca koji prenosi informacije od unutrašnjeg uva ka mozgu.
Da li postoje još neke metode lečenja? Često se pominje i terapija zvukom.
Postoje brojne metode za lečenje Menijerove bolesti. Jedna od njih je primena pulsnog pritiska koji se emituje u spoljašnji slušni hodnik i potom se ti pulsevi prenose preko lanca slušnih koščica do unutrašnjeg uva, čime se višak tečnosti iz unutrašnjeg uva izbacuje iz njega. Treba znati da je ova metoda kontraverzna i nije široko prihvaćena. Terapija zvukom više može da pomogne u lakšem podnošenju zujanja u uvu, što je zapravo kompelksna priča koja se zove tinitus retrening terapija.
Koje životne navike, pre svega u ishrani, treba promeniti da bi se Menijerova bolest držala pod kontrolom?
S obzirom da je u osnovi bolesti hidrops labirinta potrebno je smanjiti unos kuhinjske soli. Naime natrijum iz kuhinjske soli zadržava tečnost, što dovodi kako do porasta krvnog pritiska, tako i do porasta pritiska u unutrašnjem uvu.
Alternativa kuhinjskoj soli može biti kalijumova so u kojoj je trećina natrijuma zamenjena kalijumom. Time se postiže manja količina zadržane tečnosti u organizmu.
Postoje preporuke i za restrikcijom unosa kafe, čaja, čokolade, crvenog vina, energetskih napitaka i tvrdih sireva. Pridražavati se navedenih restrikcija znači da će napadi biti ređi, ali ne i da se sigurno neće javiti. Pacijenti treba da se dovoljno odmaraju i da nauče da obrade stres. Uvek treba imati da umu da je napad kod Menijerove bolesti samolimitirajući, odnosno da će spontano prestati i bez ikakve intervencije lekara i da sam napad ne ugrožava život.
Ono što je karakteristično za obolele od Menijerove bolesti je, osim neprijatnih manifestacija ove bolesti, i osećaj straha od ponovnog napada vrtoglavice. Da li je pacijentima neophodna i psihološka podrška?
Strah od ponovljenog napada je onespokojući za pacijenta. Oni veoma često imaju napetost i panične atake, kao i strah od boravka u otvorenom prostoru, tj. agorafobiju. Najpre otorinolaringolog pokušava da u razgovoru sa pacijentom otkloni nerealne uzroke staha. Ukoliko je potrebno, pacijent se upućuje psihologu, ređe psihijatru, koji može ordinirati lekove iz grupe anksiolitika i antidepresiva.
Prema rečima prof. dr Komazeca, veoma je teško pričati o uspešnosti terapije jer, zapravo, ne možemo znati koliko bi napada pacijent imao kada ne bi uzimao terapiju. U svakom slučaju, napadi se mogu držati pod kontrolom, a sve terapije koje se koriste u svetu su na raspolaganju i pacijentima u Srbiji. Preporuka stručnjaka je da, pored prepisane terapije i redovnih kontrolnih pregleda, pacijenti što više smanje izlaganje stresnim situacijama i da svoje slobodno vreme provode u aktivnostima koje ih opuštaju kao što je uživanje u sportu, različitim hobijima, muzici i čitanju knjiga. Sve to uticaće na poboljšanje opšteg stanja organizma i smanjenje osećaja straha i panike sa kojima se pacijenti koji boluju od Menijerove bolesti često suočavaju.
Menijerova bolest je dobila ime krajem 19. veka po francuskom lekaru Prosperu Menijeru koji je ovu bolest prvi opisao kao poremećaje ravnoteže i sluha. On je sistemski posmatrao promene kod više od 60 pacijenata sa slušno-vestibularnom krizom u dužem vremenskom periodu i objavio nekoliko članaka o svojim nalazima u jednom pariskom medicinskom časopisu. U člancima je naveo da kod nekih bolesti koje se manifestuju vrtoglavicom i poremećajem sluha, problem nije lokalizovan u mozgu, nego u unutrašnjem uvu. Međutim, slučajevi koje je opisao Menijer bili su zapravo slučajevi krvarenja u unutrašnjem uvu izazvanih leukemijom.
