Razvoj kritičkog mišljenja deteta ili kako naučiti dete da misli svojom glavom? Život je pun nepredvidljivih dešavanja, koliko god želeli da decu zaštitite u svim situacijama, to niti je moguće niti je dobro za psihički razvoj i samopouzdanje. Na razvoju samostalnosti, kritičkog mišljenja i snalaženja radi se od najranijeg uzrasta, pre svega putem razgovora kojim se sagledavaju razne situacije i načini rešavanja problema.
autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, jasnab@mensa.rs, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore i supervizor Mense BiH
RAZVOJ KRITIČKOG MIŠLJENJA
Razvoj kritičkog mišljenja je jedna od najvažnijih životnih veština u 21. veku jer se sve češće manipuliše na planu vizuelnog, a sa dalekosežnijim ciljevima i efektima. Pojavni aspekt je postao bitniji od suštine, bitnije je nego ikada zagrebati stvari ispod varljive površine. Formiranje stavova proučavaju mnogi savremeni istraživači, koji smatraju da je nezavisno mišljenje uglavnom samo naizgled takvo. Da bi se proniklo u suštinu mora se najpre nauči šta i kako gledati, pravilno selektovati informacije i na osnovu analize doneti odluku, a sve su to faze kritičkog mišljenja. Ono zahteva aktivan stav osobe koja ga sprovodi, moguće je na svim uzrastima i vaspitljivo je (može se podsticati vežbanjem). Tako se razvija praktični aspekt inteligencije (sposobnost snalaženja u novim situacijama), koji je neuporedivo važniji za život od teorijskog (koji se detektuje putem testova).
CILJ VASPITANJA
Za svakog roditelja cilj vaspitanja je da od deteta napravi Čoveka (sa velikim „Č“), integrisanu osobu koja ima stav i ne stidi se da ga iznese, ali asertivno, na socijalno poželjan način. To nije kontriranje okruženju (antikonformizam kao vrsta konformizma), niti je tvrdoglavost, već argumentovano i smireno iznošenje stavova, uz poštovanje sagovornika.
FORMIRANJE STAVOVA
Formiranje stavova je proces, uzimanje u obzir više aspekata neke pojave, često kontradiktornih informacija. Bitno je dete podsticati na radoznalost i svestranost, što jača samopouzdanje. Samo tako imaće dovoljno hrabrosti da iznese ono u šta veruje i da shvati da nije sve na prodaju, da najskuplje stvari nemaju cenu. Nesamopouzdane osobe nemaju svoje JA, ne misle svojom glavom, povodljive su i zato u adolescenciji sklone rizičnom ponašanju. Dete se najbolje priprema za život tako što nema tabu-tema, mada su objašnjenja u skladu sa uzrastom. Ne možete ga pripremiti za rizične situacije na npr.ekskurziji tako što ćete izdeklamovati šta treba da izbegava i kako da se ne ponaša. Da bi se određeni način ponašanja usvojio potrebno je vreme, ali i adekvatan uzor koji svojim primerom pokazuje kako treba.
Prema Pijažeu, u razvoju dečijeg mišljenja prekretnicu predstavlja javljanje semiotičke funkcije i prevazilaženje faze egocentrizma. Dete je na najranijem uzrastu (oko 5.god) sposobno da razvija sposobnost o misaonim procesima druge osobe, a već sa 10 godina može potpuno ravnopravno baratati apstraktnim pojmovima i idejama (tzv.faza formalnog mišljenja).
Kognitivna zrelost nije jedini uslov za razvoj kritičkog mišljenja, potrebne su i emocionalna i socijalan zrelost da bi se takvo razmišljanje sprovelo u delo i održalo.
DOZIRANJE SLOBODE NA OSNOVU UZRASTA
U zavisnosti od uzrasta detetu treba davati sve više slobode. U najranijem uzrastu ono je fizički zavisno od roditelja, ali i tu ima prostora za samostalnost. Ne treba npr. pasirati detetu hranu do polaska u školu (to nije dobro ni zbog razvoja govornog aparata), ne treba raditi sve umesto njega već podsticati na samostalnost. Mora u najranijem uzrastu osetiti zadovoljstvo kada vidi da nešto može, videti da je sposobno da samo uradi razvojno adekvatan zadatak. To je kod bebica korišćenje viljuške i samostalno pijenje tečnosti, nešto kasnije živahna motorna aktivnost (zabranjena je rečenica „nemoj, pazi, pašćeš). Između dva ekstremna vaspitna stila (autoritarni koji se zasniva na strahopoštovanju i permisivni koji se bazira na popuštanju i potpunoj slobodi), treba birati umereni. Neargumentovano insistiranje na poslušnosti stvara nesamostalnu osobu bez samopouzdanja, ali ni preterano opuštena atmosfera nije dobra za detetov razvoj. Roditeljski autoritet je neophodan, zato je potrebno ustanoviti ono što ne podleže pregovorima već je deo neophodnog dnevnog ritma (da se zna kada se jede a kad ide na spavanje, kao i ko šta radi od kućnih obaveza).
BUDITE PRIMER
Nemojte zahtevati od dece ono što ni sami ne možete ispuniti, jer deca najbolje uče iz primera. Slušajte ih pažljivo i razgovarajte, to je prioritet. Ukažite im poverenje, aktivno slušajte, pohvalite ideje, prepoznajte kreativnost. Ceo sistem školovanja je postavljen tako da se uvek traži samo jedan tačan odgovor. Dete je najpre aktivno, javlja se za reč, mašta, predlaže, a vremenom se povlači jer sistem ne prepoznaje kreativne odgovore. Nije svaki odgovor isti, ako to nije ono što tražite razmislite koliko je blizu rešenja, na koji način dete razmišlja, podstičite drugačije puteve dolaska do cilja. Razvijajte što više detetovu sposobnost divergentnog mišljenja, težnje da za istu situaciju nađe više različitih rešenja.
PRIHVATITE RAZVOJNE FAZE
Prihvatite različite razvojne faze: ako je bespomoćno kao beba to sigurno nije kad odraste, kao roditelj ne treba da se osetite prozvanim da rešavate svaki detetov problem, niti da doživljavate lično svaki put kada se dete rastuži. Empatišite, ali i prihvatite da ima drugačija osećanja i razmišljanja, da nije vaša kopija.
Bunt je čak razvojno poželjan u doba adolescencije, ako je dete hiperadaptirano vama je lakše za vaspitanje, ali to nije dobro za njega jer u tom slučaju kriza dolazi mnogo kasnije i u neuporedivo većem obimu, a česte su i somatizacije kao posledica preteranog potiskivanja. Prihvatite da u adolescenciji njihov centar sveta više niste vi kao roditelj, već vršnjaci. U opisu im je posla da ruše postojeće norme i stvaraju svoj svet, nemojte ih poklapati sopstvenim pesimizmom niti minimizirati značaj godina. Testiraće vaše granice, namerno kontrirati, sve je to normalno, setite se svog odrastanja.
Dozvolite da vas pobedi argumentima, neka oseti čari prave pobede, priznajte da niste bezgrešni, tako pripremate dete na mnoge životne situacije (razgovor sa šefom npr.). Prihvatite njihovu potrebu da su čas odrasli, čas deca koja žele da se maze, shvatite da oni upravljaju tim procesom. Ako ih vaspitavate da budu samopouzdani, sa stavom i odlukom, da misle svojom glavom, prihvatite da to nije takmičenje ko je pametniji, već deo procesa izgrađivanja samostalne individue. Nema ničeg lepšeg nego kada roditelj doživi da ga sopstveno dete prevaziđe, nadjača, kada shvati da trud nije bio uzaludan. Samo tako možete mirno dočekati nastupajuće godine jer ste obavili na pravi način svoj roditeljski zadatak, a to je da od bespomoćnog deteta napravite Čoveka.
