Moguće reakcije deteta na polazak u vrtić

Prvo značajnije odvajanje deteta od roditelja obično se dešava kada se majka nakon porodiljskog odsustva vrati na posao i dete krene u vrtić. To je velika prekretnica i za dete i za roditelje, a utisci o prvim danima mogu trajnije odrediti povoljan ili nepovoljan odnos deteta i roditelja prema celokupnom boravku u vrtiću.

Dete je u najranijoj dobi vezano za odrasle osobe, posebno roditelje, i svako odvajanje od njih predstavlja promenu na koju najčešće reaguje nesigurnošću i strahom.

Separacioni strah odnosno strah od odvajanja prvi put se kod deteta pojavljuje u dobi od 6. do 8. meseca, a najjače je izražen oko 18. meseca života.

Strah je pokazatelj da je dete uspostavilo snažnu emotivnu bliskost sa jednom osobom, najčešće majkom. Snažna emocionalna privrženost kao i komunikacija deteta i majke najintenzivnije se razvija u prvoj godini života.

Kako dete može da reaguje na polazak u vrtić odnosno odvajanje?

Proces prilagođavanja deteta na vrtić zahteva strpljenje, pažnju i ljubav. U proseku traje oko 15 dana.

Deca mogu biti izuzetno osetljiva na promenu ritma života i uslova. Što je dete mlađe proces prilagođavanja će verovatno biti duži.

Deca koja su bila u centru pažnje roditelja mogu imati poteškoća u prilagođavanju jer u vrtiću ne mogu imati pažnju na koju su inače navikla. Isto tako, povučena deca kao i deca sa teškoćama u razvoju teže se prilagođavaju. Najveći broj dece prođe proces prilagođavanja bez većih teškoća.

Neka deca sklonija su reakcijama fiziološkog tipa (odbijanje hrane, poremećaj spavanja, proliv ili zatvor, povraćanje), a druga promenama ponašanja (plač, agresivnost, zlovolja, ljutnja, polačenje u sebe itd).

Jedna od mogućih reakcija je i regresija odnosno ponašanje koje je karakteristično za fazu razvoja koju je dete prevazišlo (na primer, dete je ponovo počelo da mokri u krevet, sisa prst, puzi, traži cuclu itd.).

Ove reakcije su normalan deo procesa prilagođavanja i kod većine dece pojavljuju se nekoliko dana od kretanja u vrtić. Dešava se međutim, da nakon brze i naizgled uspešne adaptacije dete počne da pokazuje odbojnost prema vrtiću, plačljivo je, negativistično ili agresivno. Dete je shvatilo da boravak u vrtiću nije samo privremen već deo njegove svakodnevnice. Zato, treba naglasiti da adaptacija nje gotova kada dete prestane da plače, već kada počne spontano da izražava svoje misli, osećanja i sposobnosti – kada postane socijano kompetentno.

Kako prepoznati da dete ima krizu zbog odvajanja?

Važno je prepoznati krizu i pružiti detetu ljubav i sigurnost ali i pokazati da je takvo ponašanje neprihvatljivo. Period prilagođavanja kod većine dece prolazi bez većih teškoća i vrtić brzo postaje drugi dom i mesto sigurnog i sretnog odrastanja.

Važno je znati

Nemojte zastrašivati dete vrtićem ( „Moraš spavati u vrtiću“, „Moraš sve da pojedeš“, „E videćeš kad kreneš“…) kako ne bi stvorilo percepciju opasnog mesta.
Prilagođavanje treba da bude postepeno kako bi se dete lagano upoznalo sa novim prostorom, drugom decom i vaspitačima. Ritam i brzina prilagođavanja različiti su za svako dete.
U ovom periodu ne treba insistirati na usvajanju novih navika. Isto tako, treba nastojati da dete ne doživi dve nove situacije istovremeno (na primer, preseljenje u drugi stan ili grad i polazak u vrtić).
Bez obzira na opiranje, vodite dete redovno u vrtić.
Prilikom dovođenja deteta ne treba se dugo zadržavati u grupi. Pozdravite se poljupcem nežno, ali odlučno.
Ukoliko je dete tužno prilikom odvajanja, utešite ga, ali poštujte njegova osećanja. U početku po dete treba da dolazi roditelj. Isto tako, važno je poštovati obećanje koje se daje detetu, o vremenu dolaska.
Prilagođavanje je gotovo ne kada dete prestane da plače već kada počne spontano da razgovara o vrtiću. Međutim, ako dete samo ne priča o dešavanjima u vrtiću nemojte insistirati.
Nastojte da situacija u porodici bude topla i smirena. Pružite detetu više pažnje, provodite vreme zajedno u igri, šetnji….to će zadovoljiti potrebu za pripadnošću.
Dopustite detetu da od kuće u vrtić donese omiljenu igračku ili predmet za koji je posebno vezano, to povećava osećaj sigurnosti.
Kao i detetu i roditeljima teško pada odvajanje i moraju paziti da svoj osećaj straha, nervoze ili zabrinutosti ne prenesu i detetu.