Decenijama je kroz istraživanja praćen uticaj dve vrste pohvale (pohvale za osobinu i pohvale za trud) na psihički razvoj deteta. Prva se odnosi na pojedinačnu osobinu ili sposobnost deteta, kao i celokupnu ličnost deteta („Baš si pametan, dobar, lepo pevaš, izgledaš“ i sl.). Druga vrsta pohvale se odnosi na uloženi trud, upornost i zalaganje („Svaka čast za trud, sjajno si ovo rešio“ i sl.). Efikasniji je drugi vid pohvale.
autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs
Pohvala je pozitivna povratna informacija, dobronamerna izjava upućena detetu sa ciljem povećanja samopouzdanja. Jedan je od dva najčešća načina potkrepljenja dečijeg ponašanja (drugi je kazna). Sadrži verbalni i neverbalni aspekt, a najbolje je kada su oba u skladu, jer samo tako dete na pravi način doživljava pohvalu.
Nemaju sve pohvale isti efekat, neke su čak i kontraproduktivne. Sve pohvale se mogu svrstati u dve osnovne grupe: pohvale za osobinu (koje se vide kao unapred date, konačne, na koje se ne može delovati) i pohvale za trud (direktno zavise od aktivnosti deteta pa pozitivno utiču na psihički razvoj deteta).
Ekstremni načini vaspitavanja dece
Postoje dva ekstremna načina vaspitanja: jedan je kada se hvali sve i uvek, bez obzira na trud, postignuti cilj i realne osobine deteta, a drugi je kada se ne hvali nikad jer „bilo kakva pohvala kvari decu, pa ona prestanu da se trude“. Nijedan od ta dva pristupa nije dobar za dete, najbolja je zlatna sredina, ali to ne podrazumeva hvaliti decu svaki drugi put kada zasluže, već voditi računa o tome koji je krajnji cilj pohvale i šta time želimo da kod deteta nagradimo i probudimo. Pohvala je bitan činilac temelja samopouzdanja.
Oba ekstremna načina vaspitanja dovode do niskog samopouzdanja. U prvom slučaju posledica je narcistička struktura ličnosti koja uvek očekuje poseban tretman, bez obzira na uložen trud (a koji zavisi od privlačnosti nagrade koja se dobija), koja je gladna pažnje i divljenja, puna zavisti i besa, lako odustaje kad naiđe na prepreke zbog slabe intrizične (unutrašnje) motivacije. U drugom slučaju nastaje hladna i rigidna, takmičarski nastrojena struktura, koja je u suštini nezadovoljna, sa implicitnim uverenjem da nije vredna tuđe ljubavi, prožimajućim doživljajem da sa njom nešto nije u redu (takve osobe često na početku psihoterapije izjavljuju da nije ni trebalo da se rode).
Ovakva struktura se naročito razvija tamo gde roditelji primećuju dete samo ako je najbolje i ako je jedino postiglo uspeh kome svi teže. Takav način vaspitanja dovodi do večite čežnje za pohvalom od strane onih od kojih se iskrena pohvala ne može dobiti, kao i do nezadovoljstva sobom jer se postavljaju sve veći ciljevi. Česte su depresija posle uspeha, odsustvo zadovoljstva (anhedonija) i neurotično (opsesivno) bežanje u posao.
Bilo kakva pohvala je bolja od kazne
Sve pohvale se mogu svrstati u dve grupe: „pohvale za osobinu“ i „pohvale za trud“. Pohvale za osobinu razvijaju stav da se na osobine ličnosti ne može delovati, da su trajne (npr. poruke tipa: „tako si pametan/lep/duhovit/pažljiv“ i sl.). Ograničenja ovakvog načina vaspitanja se vide kad dete doživi neuspeh koji slabi samopouzdanje, zato što dete uzrok neuspeha vidi u nedostacima koje trajno ima i na koje ne može uticati. Sposobnosti procenjuje kroz rezultat, postaje previše fokusirano na uspeh, isključujući zabavni i emocionalni aspekt, pa čak i hobi postaje poligon za takmičenje.
To u odraslom dobu može dovesti do tzv. opsesivnog perfekcionizma i depresije nakon uspeha, što je obrnuto proporcionalno zadovoljstvu usled aktivnosti. Razvija se i strah o neispunjenju standarda autoriteta. Takva deca zbog straha od neuspeha (i pratećeg osećanja stida) preferiraju ponavljanje jednostavnih zadataka koje već znaju nauštrb komplikovanijih i izazovnijih, što usporava razvoj kognitivnih potencijala, sprečava „a-ha“ doživljaj (zadovoljstvo usled samostalnog otkrića),a može dovesti i do prikrivanja loših ocena i izmišljanja pohvala od strane nastavnika, laganja i sl.
Bilo kakva pohvala je bolja od kazne, ali ne treba preterivati: kada roditelji precenjuju sposobnosti deteta tako što nekritički hvale osobine koje dete ne poseduje, dete to doživljava kao potcenjivanje sopstvenih sposobnosti i postavljanje previsokih kriterijuma, što slabi samopouzdanje. Slično je kod nesamopouzdanih odraslih po pitanju npr. fizičkog izgleda koji nisu u stanju da prime komplimente jer ih doživljavaju kao neiskrene.
Pohvala za osobinu i pohvala za trud
Jedna od najčešćih pohvala za osobinu je poređenje u odnosu na vršnjake („ti si najbolji matematičar/ muzičar/ učenik u razredu“). Takav način vaspitanja dovodi do razvoja ekstremnog takmičenja, kada se na drugare ne gleda kao na saradnike već ljute rivale. U širem društvenom kontekstu dovodi do preplavljujuće anksioznosti, zavisti, ljubomore, frustracije i sl., jer uvek ima neko ko je po nečemu bolji, pa dete živi u strahu da će biti svrgnuto sa trona.
Ta osećanja opterećuju dete, troše energiju i resurse koji mogu bolje biti iskorišćeni, blokiraju osećanja zadovoljstva i uživanja. Javljaju se ambivalentna osećanja: težnja da se uvek bude uspešan ide istovremeno uz želju da se bude bezuslovno prihvaćen, ali sredina nažalost ne voli apsolutne pobednike već više scenario kada „i bogati plaču“. Pohvale za osobinu nameću prevelika očekivanja, podstiču stres a na duže staze smanjuju zadovoljstvo, za razliku od pohvale za trud koja podstiče upornost, način mišljenja da je svaki uspeh dostižan što pokreće na svrsishodnu aktivnost.
Ideja o nepromenljivosti osobina se kod dece javlja vrlo rano i vodi tzv. spoljašnjem lokusu kontrole koji pasivizira. Dete nesvesno usvaja osobine kojima ga okolina etiketira („dobro/vredno/stidljivo/lepo“ i sl.), što utiče na doživljaj sebe i ponašanje. Veliki problem se javlja kada dete dobije etikete koje ne odgovaraju njegovoj ličnosti i kapacitetima, već projektovanim željama roditelja. To se dešava kada roditelji ne vide dečije osobine i kapacitete realno, ne prihvataju ga takvog kakvo je, već žele da ga promene prema svojoj viziji. Dete to oseća u dubini duše kao bazično neprihvatanje. Mnogi zbog toga izaberu pogrešnu profesiju.
Trud podstiče upornost
Bitno je da dete shvati da ne mogu svi i uvek pobeđivati, bitno je truditi se, upoznati sebe, svoje dobre i loše strane, pa na njima raditi. Najzdravije je takmičenje sa samim sobom. Pohvale za trud direktno zavise od aktivnosti i imaju pozitivan učinak na psihički razvoj deteta. Tako se kod deteta podstiče upornost, ono uči da uoči napredak koji postiže tokom vremena bez poređenja sa drugima, što potkrepljujuće podstiče psihički razvoj.
Fokusiranjem na takmičenje sa samim sobom dete uči da su teškoće samo faza koja se prevazilazi upornošću. Kada se dete deprimira jer ne može da reši zadatak dobro je dati povratnu informaciju kao npr. „Odlično zapažanje, vrlo si blizu rešenja, šta misliš koji su još mogući razlozi zašto hranu treba kuvati?“.
Dete treba hvaliti za upornost i konkretan angažman
Dete postepeno upoznaje sebe, uči da bude introspektivno. Jedan od najefikasnijih načina pokretanja intrinzične (unutrašnje) motivacije je hrabriti dete povezujući njegove psihičke procese (motivacija, osećanja) sa aktivnošću.
Npr. bolje je reći „Vidim da uživaš u muzici, da ti prija kad odvežbaš pravi ton“, nego „Odličan si muzičar“. Naročito treba hrabriti dete u aktivnostima koje je samo odabralo, što jača samostalnost i pozitivnu sliku o sebi, pa se sigurnost prenosi na razne osobine i situacije. Slobodno pohvalite dete, a ako ispoljava negativno ponašanje pokušajte da, umesto uvođenja kazne, kažete „znam da nije lako, ali čvrsto verujem da ćeš uspeti da svojom upornošću da rešiš i ovaj zadatak, samo daj sebi malo vremena“.
Samopouzdanje se stiče od najranijeg detinjstva tako što se dete hvali za trud, rezultat je sporedan. Dakle, da bi se razvila unutrašnja motivacija dete treba hvaliti za upornost i konkretan angažman, podsticati radoznalost, provoditi zajedno vreme u mnoštvu kreativnih zanimacija, a ne davati uopštene izjave ili obećavati materijalnu nagradu ako ispuni zadatak. Ako se u prvi plan stavi nagrada, dete će učiti zbog bicikla ili telefona kao nagrade, što je loše na duže staze.
Apetit za nagrade će se vremenom pojačavati, do momenta kada roditelj neće biti u mogućnosti da ispuni detetove zahteve. Zamislite da ste za svaku naučenu reč i za svaki napravljeni korak materijalno nagrađivali dete, zapitajte se da li bi i koliko po izostanku očekivane nagrade pravilo korake i pričalo. Dete tako nauči da uči zbog drugog, a ne zbog sebe. Zato hvalite dete za upornost, time dajete krila njegovim potencijalima da se razviju u sposobnosti i talente. Samo tako će uvek pohvalu nositi u sebi i neće biti zavisno od priznanja okruženja, biće zadovoljno sobom, a time i srećno.
