napisala: Novaković Maja, diplomirani defektolog oligofrenolog
Prvi septembarski dani za sve roditelje, koji imaju školarce, označavaju početak novog životnog poglavlja. Obaveza ranijeg ustajanja iz kreveta, priprema za odlazak na nastavu i potpuno drugačiji ritam života od onog koji je važio tokom leta, zahtevaju novu porodičnu organizaciju. Još je teže onim roditeljima i deci, koji se ove jeseni prvi put sreću sa školskim obavezama.
Školske obaveze i promene sa kojima se deca suočavaju su izvor stresa. Od dece se očekuje mnogo veća ozbiljnost, prilogađavanje novoj situaciji, održavanje koncentracije tokom školskog časa. Osim toga, dete treba da savlada tremu koja može da se javi zbog odgovaranja pred drugovima iz odeljenja ili izlaska na tablu.
Školski ritam je često vrlo naporan i lako umara učenike. Da bi sve to izbegli veoma je važno dobro organizovati vreme učenika, kako bi se pravilno smenjivale faze umaranja i odmora i kako bi se organizam oporavio od fizičkog i psihičkog umora.
Pravilan raspored školskih obaveza obuhvata dobro doziranje fizičkih i mentalnih aktivnosti. Vreme prepodne i između 15 i 19h pogodno je za učenje i intelektualni rad. Spremnost za rad opada između 12 i 15 h. Za ispunjenje školskih obaveza i učenja najbolje je iskoristiti jutro, jer su učenici tada najproduktivniji i njihova efikasnost raste.
Da bi dete postiglo što bolji uspeh treba mu pružiti potpunu podršku i pomoći mu oko organizacije, naročito na početku školske godine. Bez obzira da li je vaše dete ove jeseni krenulo u prvi razred ili je stasalo za starije razrede, potrudite se da prvih dana budete uz njega. Strah od škole je karakterističan za učenike nižih razreda osnovne škole. Da bi taj strah lakše savladalo, detetu je potrebna podrška svih članova porodice.
Najbolja organizacija učenja se obeležava formulom 2PČ2P (pet faza najbolje organizacije učenja)
1. faza- Prethodni pregled gradiva. Upoznavanje sa materijalom koji treba naučiti, pogleda se podnaslov, grafikoni ako ih ima, kao i pitanja posle gradiva.
2. faza – Postavljanje pitanja, šta je to što treba da se nauči.
3. faza- Faza aktivnog čitanja. Sastoji se u tome da se lekcija čita i da se o pročitanom razmišlja. To čitanje može biti naglas, to što čujemo i slušamo svoj glas tera nas da mislimo o tome šta čitamo. Ovo čitanje je uz podvlačenje samo onoga što je važno.
4. faza- Faza preslišavanja bez udžbenika. Najbolji način preslišavanja je naglas, ali može da bude i u sebi ili pismeno. Pismeno preslišavanje je dobro jer na osnovu rezimea i izvoda iz lekcije kasnije se može lakše obnoviti učeno gradivo.
5. faza- Završni pregled gradiva. Kad se lekcija nauči trebalo bi još jedanput pročitati da se proveri da nešto nije zaboravljeno.
Između učenja dva gradiva treba umetnuti jedan kraći vremenski razmak, naračito ako je sličnost među gradivima veća. Tada treba jasno odvojiti šta je u jednom, a šta u drugom kako se gradivo ne bi pomešalo.
Dete mora da zna da su đačke obaveze neminovne. Ipak da bi ih prihvatilo kao igru, a ne kao moranje, zainteresujte ga, tako će biti odgovornije u ispunjavanju novih dužnosti. Za početak mu ponudite pomoć ukoliko vidite da samo ne može da uradi ono što je zadato. Ipak pomoć ne znači da vi treba da uradite ono što je obaveza učenika. Jasno detetu stavite do znanja da nećete vi da radite zadatke, jer ni vaše dete ne može umesto vas da ode na posao i obavlja vaše radne zadatke. Potrudite se da pohvalite dete svaki put kad školske obaveze završi na vreme. Pohvale i podsticaji pozitivno utiču na detetovo samopouzdanje.
Izrada domaćih zadataka jedan je od najčeščih kamena spoticanja između roditelja i dece. Da bi se to izbeglo trebalo bi uraditi sledeće:
Odrediti vreme za učenje. Neka to bude deo dana kada ćete vi odmarati ili čitati, a dete će obavljati svoje školske zadatke. Važno je tada da u kući vlada mir i tišina kako bi dete moglo da se skoncetriše na učenje.
Postavite sat na vidno mesto i naučite dete da uvek u isto vreme počne da radi domaće zadatke. Tako će stvoriti radne navike, koje će mu kasnije tokom školovanja koristiti prilikom organizacije vremena. Kada je reč o vremenu u kome će raditi domaće zadatke psiholozi preporučuju da to budu dva perioda od 9 do 11 sati ujutru, ako dete ide posle podne u školu, i od 16 do 20 sati uveče ako dete ide prepodne u školu.
Za učenike je najbolje da imaju svoju sobu. Ukoliko ste u mogućnosti da vašem detetu pružite lični prostor potrudite se da ga opremite po njegovoj želji. Važno je da prostorija bude čista, svetla i provetrena.
Radni sto treba da bude uredan, bez igračaka i sitnica koje će detetu odvlačiti pažnju i dovoljno veliki da na njega mogu da stanu sveske i knjige. Ukoliko odlučite da na radni sto stavite i računar, monitor obavezno stavite u krajnji desni ili levi ugao kako bi radna površina stola ostala dovoljno velika da dete može nesmetano da radi domaće zadatke. Treba voditi računa o tome da radni sto ne bude naspram prozora kako učenik ne bi gledao kroz prozor za vreme učenja. Svetlost treba da dolazi sa leve strane ako dete piše desnom rukom, ili sa desne ako đak piše levom rukom.Osvetljenje ne sme u sobi da bude ni suviše jako a ni slabo kako učenik ne bi oštetio vid. Takođe, korisno je imati stonu lampu koja direktno osvetljava radnu površinu. Sijalica ne bi trebalo da bude mnogo jaka. Ukoliko je radni prostor nedovoljno osvetljen dete će se više naprezati i vrlo brzo će se umoriti. Temperatura u sobi treba da bude između 18 i 20ºC. Držanje tela učenika prilikom učenja treba da bude pravilno. Dete treba da sedi u udobnoj i tvrdoj stolici sa laktovima na stolu.Takav položaj tela izaziva onu napetost mišića koja pojačava budnost i pažnju. Ne preporučuje se da deca uče u ležećem položaju ili da sede u fotelji zato što takav položaj izaziva pospanost.
Pribor, koji je potreban, trebalo bi da bude na dohvat ruke. Najbolje je ako stoji na polici iznad radnog stola ili u nekoj od fijoka pored stola. Što je pribor preglednije sortiran, učenje će biti efikasnije.
Raspored časova stavite na vidljivo mesto kako bi dete znalo koje časove ima tokom nedelje i šta treba da pripremi za sledeći dan.
Đačke torbe, dobro je znati…
Povezanost između nošenja teških školskih torbi i razvoja skolioze ili iskrivljenih leđa nije naučno dokazana. Međutim, nesumnjivo je da zbog težine đačke torbe kičma trpi i teret može da izazove grčeve u mišićima i bolove u leđima. Teret torbe određuje se na osnovu težine deteta a ne na osnovu građe. Dete na leđima sme da nosi najviše 15% svoje težine. Najbolje torbe su one koje nemaju spoljne pregrade i džepove. One lepo nalegnu uz leđa i ne narušavaju prirodan položaj tela. Torbe sa puno džepova i pregrada udaljuju teret od trupa dovodeći telo u neravnotežu pa dete počinje da se naginje unazad. ukoliko dete ipak ima ovakvu torbu, neka u bočnim džepovima drži samo lake predmete, poput pernice. Torbu treba puniti tako da najteže stvari stavljate na onu stranu koja leže uz leđa a uz njih stavljajte lakše knjige i sveske i na kraju pernicu.
Dobro organizovan radni sto ili kutak za učenje i pisanje domaćih zadatakamnogo će olakšati izvršavanje školskih obaveza svakom đaku a posebno prvaku. Dete će se u prijatnom okruženju za rad lakše skoncetrisati na ono što treba da radi.
Prilikom formiranja radnih navika kod vašeg deteta, naučite ga da na času pažljivo sluša, kako bi lakše i brže savladalo gradivo, jer će mu tako ostati više vremena za igru i ostale aktivnosti. Objasnite detetu da uči iz više izvora, kao što su enciklopedije, naučni filmovi, životne situacije, a ne samo iz školskih udžbenika. Pomozite detetu da se presliša i tako proveri da li je dobro naučilo lekciju, tako će razviti sigurnost u sopstveno znanje čime će se povećati i njegovo samopouzdanje. Pouzdanost u sebe i odstustvo svakog straha od neuspeha u najvećoj meri zavisi od povoljne slike koju dete ima o sebi. Najbolji način da se negativna slika o sebi izmeni u pozitivnom smislu jeste da učenik uloži valiki napor prilikom učenja, još na samom početku školske godine. Na taj način dete stiče ugled u očima svojih školskih drugova ali i u sopstvenim očima. Ranija istraživanja pokazuju da je samopouzdanje jedan od bitnih faktora uspeha u učenju, a da su stidljiva deca manje uspešna. Nikada nemojte reći detetu da je neko njegovo pitanje glupo. Kada krene u školu plašiće se da ne ispadne glupo, pa će radije ćutati nego pitati. Recite mu da slobodno pita učitelja uvek kada mu nešto nije jasno.
Naučite dete da doručkuje kod kuće. Ne bi trebalo da krene u školu bez doručka, jer će u tom slučaju biti umorno, nemirno, razdražljivo. Prvi jutarnji obrok pokreće metabolizam, obezbeđuje detetu potrebnu energiju i tako mu poboljšava pažnju, koncetraciju i memoriju. Ukoliko dete nije ujutru gladno pripremite mu doručak koji će pojesti na putu do škole ili u vreme odmora. Najvažnije je da ne poseže za pecivima, brzom hranom i slatkišima.
Ukoliko primetite da je dete posebno nervozno pred polazak u školu, budite sigurni da mu nećete razbiti tremu ako se grubo našalite na račun njegovog straha. Nemojte ga plašiti da će mu se u školi desiti nešto ružno, jer to može da izazove dodatnu tenziju, pa dete neće sa radošću ići u školu.
Klasično kažnjavanje, ucene zbog neurađenog ili loš¡e urađenog zadatka neće dati ništa dobro osim što će se kod deteta stvoriti osećaj nesigurnosti i neuspeha. Polazak u školu je normalan sled događaja. Nije ga potrebno naglašavati, ali ne bi trebalo ni zanemariti njegov značaj. Zapamtite da od vašeg stava zavisi i stav deteta prema školi i nastavnicima. Roditelji bi trebalo da imaju ulogu vodiča u procesu učenja svog deteta. Samo će tako učenje postati zadovaljstvo a ne napor, kako za roditelje tako i za đake.
Najvažnije je da detetu stavite do znanja da vaša ljubav prema njemu ne zavisi od ocena koje dobija u školi.
Dakle, priprema deteta za polazak u školu je jedan veoma zahtevan zadatak, ali ukoliko se potrudite i dobro ga osmislite, ovaj zadatak može biti veoma izazovan i interesantan. Dete će se ovog perioda svog života sećati sa radošću a i dobri rezultati u školi neće izostati.
