Dosada ne mora nužno biti neprijatna, ona itekako može biti polazna tačka kreativnosti. Način na koji neko ispunjava ili prevazilazi dosadu dosta govori o karakteristikama ličnosti.
autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, supervisor Mense Bosne i Hercegovine
Roditelji pod pritiskom da deci nadoknade izgubljeno vreme koje sve više provode na poslu, zatrpavaju decu gomilom igračaka (pravilnije je igračke skloniti pa ponovo aktivirati), čim se delić igračke pokvari ona se baca umesto popravi (dobro je da deca vide da su neke stvari reverzibilne). Deca nauče da roditelji mogu sve (“za njih uvek mora da ima, čak i kada nema”), nema više isčekivanja, maštanja, želje.
Kada dobiju skupe igračke glavna poruka je “pazi, polomićeš, znaš li koliko to košta”, umesto da se deca slobodno igraju, bez straha i kočnica.
Vremena je sve manje, pa decu “čuvaju” TV, video igrice, mobilni, a kasnije društvene mreže. Crtani filmovi su prenatrpani specijalnim efektima, letenjem i sukobima, čarobnim moćima i ružnim rečima. Retki su crtaći koji decu uče socijalnim veštinama (kao npr.Nodi). Neki od crtanih filmova su primarno napravljeni za decu sa posebnim potrebama, a uopšteni na celokupnu populaciju (npr.Teletabisi), tako da ne stimulišu kognitivni razvoj.
Deca sve više rastu bez nadzora (kada ste poslednji put proverili da li crtani filovi koje vaša deca gledaju zaista odgovaraju njihovom uzrastu).
Kada malo porastu, tu je trčanje sa jednog na drugi hobi, roditelji u stvari plaćaju da se neko drugi bavi njihovom decom umesto njih. Kod planiranje godišnjeg odmora prednost daju destinacijama sa “organizovanom animacijom i čuvanjem dece”.
Dakle, cele godine rade da bi im neko drugi čuvao decu umesto da se druže na tom istom odmoru što više.
Prema statistici svaka druga porodica je samo sa jednim detetom, verovatno zato roditelji osećaju potrebu da zabavljaju decu da spreče dosadu. To čine iz najboljih namera, da se deca ne bi osećala usamljena, ali tako prekidaju razvojno bitnu fazu.
Bitno je da deca sama organizuju deo dana, a ne da im roditelji osmišljavaju svaki trenutak. Tako se razvija otpor prema učenju uopšte, vrlo rano se nameće “moranje” koje je u suprotnosti sa onim što dete želi i u čemu uživa. Zato dolazi do privikavanja receptora, a psihološki do pasivnosti.
Izbor hobija nije prema konstituciji i talentu deteta, već neostvarenim željama roditelja. Od dece se ne traži da kroz igru dolaze do rešenja (i uživaju u tzv.”aha” efektu), već posmatraju, ponavljaju i lajkuju. Pogledajte čekaonice na pedijatriji: ranije su roditelji donosili deci igračke i slikovnice da prekrate vreme, pričali su sa njima, igrali se pogađanja, asocijacije, “kaladonta” i sl. Sada su sve te zanimljive stvari zamenili telefoni. Slično je u parkićima: više nema igranja u pesku (zato što je prljav), telefon je i tu postao glavna zabava.
Među mladima je veoma prisutno dosađivanje (“smaranje”), vakuum stanje koje se doživljava kao nametnuto i neprijatno osećanje praznine.
Način na koji neko ispunjava ili prevazilazi dosadu dosta govori o karakteristikama ličnosti.
Osoba sa proaktivnim pristupom događajima, stvarima i ljudima sama prevazilazi dosadu, dok pasivniji čekaju da im neko drugi nađe zabavu. Dosada ne mora nužno biti neprijatna, ona itekako može biti polazna tačka kreativnosti. Sopstvenim primerom pokažite deci kako život ne treba usklađivati prema vremenskoj prognozi i kako TV i telefon nisu najbolji prijatelji porodice.
Problem sa privikavanjem receptora na draži (habituacijom) je u tome što je to osnova za razvoj zavisničkog ponašanja, potrebna je sve jača stimulacija da bi se proizveo isti efekat.
To što su danas igrice, sutra su kladionice i psihoaktivne supstance.
Jedini način prevencije je davanje deci mogućnosti da se bave savladavanjem neke veštine gde će biti aktivni i gde će videti pozitivne efekte svog truda, što gradi samopouzdanje. Roditelj treba da uputi dete u načine kvalitetnog provođenja vremena koji podstiču moždanu aktivnost na pravi način: šah, lego-kocke, slikovnice, čitanje knjiga, pantomime, asocijacije, pogađanje tajanstvene ličnosti i sl. Zadatak roditelja je da podstiče dete da bude samostalno i da se igra sa vršnjacima, jer tako vežba i socijalne uloge i razvija socijalnu i emocijalnu inteligenciju.
