Koliko puta vam se desilo da su vas različiti mirisi vratili u detinjstvo? Miris hleba iz pekare u selu u kojem ste odrasli, miris sardela iz tvornice koja prerađuje ribu u primorskom gradiću u kojem ste kao dete letovali, miris parfema koji je vaša majka svakog jutra prskala pre odlaska na posao, miris kolača sa cimetom koji je baka pravila na Božić ili riblje čorbe koju je znao napraviti samo vaš otac…
Svi ovi mirisi su okidači za povratak u prošlost i čuvari su naših sećanje na trenutke i ljude koji su nam obeležili život. Ali kako je moguće da nas mirisi tako precizno vraćaju u događaje iz prošlosti i izazivaju emocije, pitanje je na koje već godinama naučnici pokušavaju da daju odgovor.
Kako pamtimo mirise?
Veliki broj kliničkih psihijatara, istraživača traume i drugih stručnjaka će vam reći da je miris duboko povezan sa našom emocionalnom memorijom. I stručnjaci iz Medicinskog centra Univerziteta u Lajdenu u Holandiji tvrde da je sama arhitektura mozga znak koliko su mirisi koje tokom života osećamo povezani sa našim sećanjima. Kada je u pitanju povezanost sećanja sa nekim drugim čulima, stvari izgledaju drugačije.
Naime, kada čujemo zvuk, taj signal se prenosi od naših ušiju, preko moždanog stabla do talamusa. I to je putanja kojom signal stiže do slušnog korteksa. Ali kod mirisa je ta veza sa mozgom mnogo jednostavnija. Mnoštvo neurona koji registruju i osećaju mirise u nosu protežu se do olfaktorne regije mozga i odatle se mogu preneti i u druge delove mozga samim tim i one koji su zaduženi za pamćenje.
Kad miris boli
Kada se setimo nekog mirisa, uglavnom smo nostalgični i mislimo o nekim lepim događajima iz prošlosti.
Međutim, mirisi mogu da trigeruju i traumatična i teška sećanja. Naučnici kažu da tako mirisi mogu izazvati bol i fiziološki stres kod ljudi sa posttraumatskim stresnim poremećajem.
Mirisi na, recimo, hranu koja je bila često na trpezi učesnika ratova može da izazove traumatska sećanja. U jednoj studiji je učestvovalo 16 ratnih veterana koji su učestvovali u ratu u Vijetnamu, od kojih je polovina njih imala posttraumatski stresni poremećaj. Svi oni su bili izlagani mirisu dizel goriva koje se koristilo u ratu, zatim prijatnom mirisu vanile, ali i neprijatnom mirisu vodonik-sulfida koji nije imao nikakve veze sa ratom.
Mereći aktivnost mozga učesnika u studiji, primećeno je da je miris dizela izazivao porast dotoka krvi u region mozga koji je povezan sa strahom kod veterana koji su imali PTPS. Tada su naučnici došli na ideju da iskoriste moć mirisa i ”resetuju” ljude koji se leče od traume. Na primer, kada učesnik u ratu prepričava neko traumatsko iskustvo, možemo ga ”vratiti” u sadašnji trenutak tako što ćemo ga izložiti nekom mirisu koje ga ne podseća na rat, na primer, mirisu kafe.
Možda će vas interesovati i: Šta treba znati o „fantomskim“ mirisima (fantosmija)
Bebe precizno namirišu majke
Psihologija se odavno bavi uticajem ranih sećanja na naše mentalno zdravlje, a veliki deo naših ranih sećanja zauzimaju upravo mirisi. Bebe imaju veoma razvijeno čulo mirisa i sposobne su da tačno razlikuju miris majčinih grudi i njene odeće od drugih ljudi.
Prvo pitanje koje se postavlja je zašto je priroda u ovolikoj meri razvila baš ovo čulo kod ljudi, i to odmah nakon rođenja? Jedan deo naučnika smatra da ljudska amnionska tečnost sadrži individualizovane hemijske potpise koji podstiču fetus da bude povezan sa svojim roditeljem. Sećanja na ove mirise su toliko jaka da su čak neki naučnici pokušali da ih iskoriste u terapijske svrhe.
Tako je sproveden eksperiment sa bebama koje su trebalo da budu vakcinisane protiv hepatitisa B. Istraživači su neke bebe izložili mirisu majčinog mleka, dok su druge bebe bile izložene mirisima mleka drugih majki ili vode. Bebe koje su bile izložene mirisu majčinog mleka su pokazivale manje znake bola i nisu imale toliko ubrzan puls dok su primale vakcine.
Čak i odrasli ljudi u kontaktu sa prijatnim mirisima, mirisima koji ih podsećaju na lepe događaje i drage ljude osećaju smirenost, što im može pomoći prilikom prevazilaženja stresnih i bolnih situacija.
Sećanje na mirise – s kolena, na koleno
Pojedine studije o glodarima nam daju razloga da verujemo da se uspomene na mirise mogu prenositi i kroz generacije. Tako su, na primer, miševi čiji su dedovi bili izloženi mirisu trešnjinog cveta, ali u kombinaciji sa elektrošokovima, oprezniji kada se susretnu sa ovim mirisom od miševa čiji preci nisu bili izloženi elektrošokovima. Naučnici veruju da se radi o naučenom strahu koji se može preneti sa generacije na generaciju putem hemijskih markera na DNK sekvencama koje su poznate kao epigenetske modifikacije.
Mirise pamtimo bolje nego slike
Isto tako, naučnici su došli do zaključka da ljudi bolje pamte mirise nego slike.
Nove studije pokušavaju da iskoriste moć mirisa kako bi ljudima pomogli da se prisete nekih događaja. Jedna od njih je podrazumevala angažovanje volontera kojima su pokazivane slike od kojih su neke bile uparene sa neprijatnim mirisima. Samo 24 sata kasnije, volonteri su mogli da se prisete slika koje su pratili neprijatni mirisi mnogo bolje nego slike koje su bile ”bez mirisa”.
Dokazano je da nisu samo neprijatni mirisi ti koji nas podstiču da bolje pamtimo događaje. I lepi mirisi nam pomažu da lakše i bolje pamtimo. To potvrđuje rezultat eksperimenta u kojem su tokom učenja volonteri mirisali ruže, kao i noć pre ispita, a njihov učinak je bio poboljšan.
Ovo bi mogao biti i mali trik kojim se mogu poslužiti svi oni koje čekaju važni ispiti. Iskoristite moć mirisa!
„Aktuelno: Poremećaj čula mirisa i COVID-19
