Jetra je organ od vitalne važnosti za ljudski organizam jer ima centralnu ulogu u metabolizmu, varenju, detoksikaciji i eliminaciji supstanci iz tela. Laboratorijske testove koriste kliničari za dijagnostikovanje, praćenje i prognoziranje stanja kod bolesnika sa bolešću jetre.
autori: Mr Ana-Marija Mastilović, spec. medicinske biohemije Mr Iva Perović Blagojević, spec. medicinske biohemije
Testovi koji se koriste za ispitivanje funkcije jetre mogu se podeliti na one koji ukazuju na njenu ekskretornu, sintetsku ili metaboličku funkciju kao i merenja aktivnosti enzima od kojih se u dijagnostici bolesti jetre najčešće koriste aspartat aminotransferaza (AST), alanin aminotransferaza (ALT), alkalna fosfataza (ALP) kao i glutamil transferaza (GGT).
AST i ALT se uobičajno označavaju kao transaminaze.
AST I ALT enzimi jetre
AST je enzim koji je pre svega prisutan u srcu, jetri, skeletnim mišićima i bubrezima. Nalazi se i u drugim tkivima i to u pankreasu, plućima, slezini, eritrocitima.
ALT je enzim koji je najviše zastupljen u jetri i bubrezima, dok je u mnogo manjim količinama prisutan u srcu i mišićima.
Oba enzima su u krvi normalno prisutna u niskim koncentracijama. Pri povredi ćelija jetre (hepatocita) enzimi se oslobađaju u krv što dovodi do porasta njihove aktivnosti. Radi otkrivanja oštećenja hepatocita, najčešće se zajedno određuju AST i ALT. ALT je specifičniji test jer se povećana aktivnost ovog enzima retko javlja kod drugih bolesti. Osim toga, aktivnost ALT ostaje duže povišena od aktivnosti AST.
Povećane vrednosti ALT i AST
Serumski nivoi transaminaza, ALT i AST, su dva najkorisnija parametra za procenu oštećenja hepatocita. Povećanje aktivnosti AST se javlja i u akutnim oštećenjima srčanog mišića, kao i skeletnih mišića. Neznatno povećanje aktivnosti ALT se povremeno viđa kod povreda skeletnih mišića ili nakon jačih treninga. Zato u kliničkoj praksi nije neuobičajena pojava da je povišena aktivnost AST, ALT ili oba enzima istovremeno u nehepatičnim stanjima poput infarkta miokarda ili oštećenja skeletnih mišića.
Bolesti jetre su najvažniji uzrok povećanja aktivnosti ALT, odnosno najčešći uzrok povišenih vrednosti AST. Najčešće je aktivnost ALT viša nego AST (izuzetak je alkoholni hepatitis, ciroza jetre).
Kod akutnih bolesti jetre, kao što su virusni hepatitis ili druge bolesti koje su povezane sa akutnim izumiranjem hepatocita, aktivnosti ALT i AST u serumu mogu biti povišene i pre pojave znaka i simptoma bolesti (kao što je žutica). Aktivnosti oba enzima kod akutne povrede jetre mogu biti i do 100 puta veće od gornje granice referentnih vrednosti (najčešće su povećane 10 do 40 puta).
Kod alkoholnog hepatitisa i ciroze jetre više je povećana aktivnost AST u odnosu na ALT – odnos AST/ALT je veći od 2.
Toksični hepatitis (izazvan hemikalijama koje toksično deluju na jetru) se karakteriše vrlo visokim aktivnostima ALT i AST. U hroničnom hepatitisu postoji perzistentno povećanje aktivnosti ALT. Dijagnoza ovog tipa hepatitisa se postavlja ukoliko je povećanje prisutno duže od 6 meseci nakon epizode akutnog hepatitisa. Aktivnost AST je umereno povišena.
U nealkoholnoj masnoj jetri (NAFLD) koja se može javiti u sklopu „metaboličkog sindroma“ (karakterišu ga gojaznost, visoka koncentracija triglicerida, nizak HDL-holesterol i poremećaj koncentracije glukoze) aktivnosti ALT i AST su povišene.
Kod karcinoma jetre ili metastaze karcinoma jetre aktivnost transaminaza je umereno povišena (aktivnost AST je veća od ALT).
U početnom stadijumu maligne infiltracije jetre aktivnost enzima u krvi je često normalna.
Kod opstrukcije žučnih puteva (prisustvo kamena), vrednosti ALT i AST mogu biti povišene.
Pri primeni različitih lekova (nesteroidni anti-inflamatorni lekovi, antibiotici, antiepileptici, statini, itd.), nekih dijetetskih suplemenata i biljnih preparata aktivnost ovih enzima može biti blago ili umereno povišena.
Snižene vrednosti nemaju dijagnostički značaj.
Povećan bilirubin
Bilirubin normalno nastaje u najvećem procentu razgradnjom hema iz pigmenta hemoglobina koji se nalazi u eritrocitima. Kada eritrociti ispune svoj životni vek (eritrociti prosečno žive 120 dana), počinje njihova degradacija i nizom metaboličkih procesa nastaje bilirubin. Bilirubin, čvrsto vezan za transportni protein albumin, putem krvi dolazi u jetru. Nakon odvajanja od albumina, bilirubin u jetri podleže konjugaciji, koja ima za cilj njegovu brzu ekskreciju u žuč i eliminaciju iz organizma putem stolice.
Dakle, koncentracija konjugovanog bilirubina u serumu zdravih osoba je jako niska (<10% ukupnog bilirubina).
Konjugovani bilirubin
Bilirubin se u serumu nalazi u dva oblika: nekonjugovani (bilirubin vezan za albumin, nerastvorljiv u vodi) i konjugovani (rastvorljiv u vodi). Koncentracija bilirubina u serumu predstavlja zbir ove dve forme. Jetra ima kapacitet da metaboliše i ekskretuje čak 10 puta više bilirubina od prosečne dnevno sintetisane količine.
S obzirom da se merenjem koncentracije bilirubina u serumu ispituje sposobnost jetre da ekskretuje supstance putem žuči ili urina, blagi poremećaj hepatične ekskrecije ne dovodi do povećanja koncentracije bilirubina u serumu (hiperbilirubinemije). Međutim, povećana koncentracija konjugovanog bilirubina u serumu ukazuje na bolest jetre. Takođe, samo ovaj oblik bilirubina može biti prisutan u urinu što skoro uvek implicira na bolest jetre.
NEKONJUGOVANI BILIRUBIN
Normalno, oko 90% koncentracije ukupnog bilirubina u serumu čini nekonjugovani oblik. Kada postoji hiperbilirubinemija i njen najveći deo čini nekonjugovani bilirubin i bolest jetre nije prisutna, lekar može da posumnja na jedno od dva objašnjenja: urođeno smanjena sposobnost jetre da konjuguje bilirubin (Gilbert-ov ili Crigler-Najer-ov sindrom) ili hemoliza u uzorku krvi. Gilbert-ov sindrom je češći i blaži oblik, javlja se kod 5% ljudi i dovodi do umerene hiperbilirubinemije bez simptoma. Anemija i povećanje broja retikulocita mogu biti prisutni u ovakvim slučajevima. Nivoi bilirubina u serumu nemaju prognostički značaj, niti govore o težini bolesti, osim kod alkoholne bolesti jetre.
Jetra je, izuzetno važan organ. Još stari Vavilonci govorili su da je ona rezervoar krvi, u kome se nalazi duša. Jetra je glavna laboratorija, u kojoj se odvijaju svi metabolički procesi. Funkcije jetre su brojne a neke još uvek nisu do kraja proučene. Jetra je sakriven organ, često se kaže i podmukao, jer pacijenta ostavlja bez simptoma, sve dok se bolest ne razbukti.
U najvećem broju slučajeva, poremećaj u funkcionisanju jetre otkriva se rutinskim pregledima, jer-jetra ne boli, što otežava blagovremeno postavljanje dijagnoze i početak lečenja. Samo mali broj obolelih ima opšte simptome, kao što su slabost, malaksalost, nelagodnost, tištanje pod desnim rebarnim lukom.
Bolesti jetre su rasprostranjene na svim kontinentima. Neke su češće u razvijenim, a druge u zemljama sa nižim socijalnim standardom. U Srbiji su, najzastupljenija, virusna oboljenja jetre, izazvana hepatitisom B i C, a prate ih oštećenja, izazvana alkoholom.
Serumski nivoi transaminaza, ALT i AST, su dva najkorisnija parametra za procenu oštećenja ćelija jetre.
Anemija i povećanje broja retikulocita mogu biti prisutni u ovakvim slučajevima. Nivoi bilirubina u serumu nemaju prognostički značaj, niti govore o težini bolesti, osim kod alkoholne bolesti jetre.
Jetra ima kapacitet da metaboliše i ekskretuje čak 10 puta više bilirubina od prosečne dnevno sintetisane količine.
