Dijagnostika alergija. Alergološki testovi pomažu da se utvrdi na koje alergene je osoba senzibilisana, ali pozitivan nalaz sam po sebi nije dovoljan za dijagnozu alergije.
Kijanje koje se ponavlja svake godine u isto vreme, svrab očiju, osip nakon određene hrane ili tegobe u prisustvu životinje mogu pobuditi sumnju na alergiju. Međutim, ni simptomi ni pozitivan alergološki test sami za sebe nisu dovoljni za postavljanje dijagnoze.
Cilj alergološkog ispitivanja nije da se pronađe što veći broj pozitivnih rezultata, već da se utvrdi koji alergen zaista izaziva tegobe i da li njegovo otkrivanje može promeniti način lečenja. Zato dijagnostika alergija počinje razgovorom sa pacijentom, a tek zatim se biraju odgovarajući testovi.
Dijagnostika alergija počinje razgovorom, a ne testiranjem
Pre nego što predloži testiranje, lekar će pokušati da utvrdi kada se simptomi pojavljuju, koliko traju i sa čim mogu biti povezani.
Kod respiratornih alergija važno je da li se kijanje, zapušenost nosa, kašalj, otežano disanje ili svrab očiju javljaju samo tokom određenog dela godine ili traju tokom cele godine. Sezonske tegobe mogu ukazivati na alergiju na polen, dok simptomi koji se javljaju tokom cele godine češće pobuđuju sumnju na grinje, životinjsku perut ili buđ.
Lekaru su važne i okolnosti u kojima se tegobe pogoršavaju: boravak napolju, rad u bašti, spavanje u određenoj prostoriji, čišćenje kuće, kontakt sa životinjom ili konzumiranje određene hrane. Razmatraju se i druga alergijska oboljenja, poput astme, atopijskog dermatitisa i alergijskog konjunktivitisa, kao i alergije u porodici.
Na osnovu ovih podataka lekar bira mali broj verovatnih alergena koje treba ispitati. Nasumično testiranje na veliki broj supstanci može dati pozitivne rezultate koji nemaju nikakve veze sa tegobama pacijenta.
Pozitivan test ne mora da znači alergiju
Jedna od najvažnijih razlika u alergologiji jeste razlika između senzibilizacije i kliničke alergije.
Senzibilizacija znači da je imunski sistem stvorio specifična IgE antitela na određeni alergen. Ona se može pokazati pozitivnim kožnim testom ili analizom krvi. Međutim, osoba može imati pozitivan nalaz, a da prilikom kontakta sa tim alergenom nikada nema simptome.
Klinička alergija postoji kada se izloženost alergenu može povezati sa odgovarajućim tegobama. Zbog toga rezultat testa uvek mora da se tumači zajedno sa simptomima i okolnostima u kojima se oni javljaju.
Drugim rečima, test ne postavlja dijagnozu samostalno, niti rezultat treba tumačiti bez pregleda i razgovora sa lekarom.
Prick test: najčešći kožni test za alergije
Kožni prick test često je prvi izbor kada se sumnja na alergiju posredovanu IgE antitelima. Najčešće se koristi za ispitivanje alergije na polene, grinje, buđ, alergene životinja i određene namirnice.
Na kožu podlaktice, a kod male dece ponekad na leđa, nanose se kapljice odabranih alergena. Kroz svaku kap koža se površno dodirne posebnom lancetom. Test nije isto što i primanje injekcije, a neprijatnost je najčešće blaga i kratkotrajna.
Rezultat se očitava nakon približno 15 do 20 minuta. Pojava izdignutog otoka i crvenila može ukazivati na senzibilizaciju. Da bi rezultat mogao pravilno da se protumači, koriste se pozitivna i negativna kontrola.
Prednosti prick testa su brzina, relativno dobra osetljivost i mogućnost da se istovremeno ispita nekoliko relevantnih alergena. Međutim, rezultat mogu ometati lekovi, stanje kože i nepravilna tehnika izvođenja.
Testiranje treba obavljati u zdravstvenoj ustanovi koja može da prepozna i zbrine neželjenu reakciju, iako su ozbiljne sistemske reakcije na standardni prick test retke.
Da li treba prekinuti antihistaminik pre kožnog testa?
Antihistaminici mogu smanjiti reakciju kože i dovesti do lažno negativnog rezultata prick testa. Zbog toga ih je obično potrebno privremeno obustaviti pre testiranja.
Koliko dugo se lek ne uzima zavisi od aktivne supstance, doze i trajanja njenog dejstva. Pacijent zato ne treba sam da prekida terapiju, već da se unapred raspita kod lekara ili ustanove u kojoj će se testiranje obaviti.
Na rezultat mogu uticati i pojedini drugi lekovi. S druge strane, terapija koja je važna za kontrolu astme ili drugog hroničnog oboljenja ne prekida se bez dogovora sa lekarom.
Kada se alergija ispituje analizom krvi?
Laboratorijska dijagnostika najčešće podrazumeva određivanje specifičnih IgE antitela na odabrane alergene iz uzorka krvi.
Ova metoda može biti korisna kada kožni test nije moguće uraditi, na primer kod izraženih promena na koži, dermografizma ili kada pacijent ne može bezbedno da obustavi lek koji utiče na rezultat kožnog testa. Može se koristiti i kao dopuna kožnom testiranju kada se rezultati ne podudaraju sa simptomima ili je potrebno dodatno razjašnjenje.
Prednost analize krvi je to što nema direktnog izlaganja pacijenta alergenu. Za razliku od kožnog testa, antihistaminici ne utiču na određivanje specifičnih IgE antitela, pa ih zbog ove analize najčešće nije potrebno prekidati.
Ipak, pozitivan specifični IgE, kao ni pozitivan prick test, dokazuje senzibilizaciju, ali ne nužno i kliničku alergiju.
Da li viši specifični IgE znači težu alergiju?
Viša vrednost specifičnog IgE može povećati verovatnoću da osoba ima klinički značajnu alergiju, ali na osnovu nje se ne može pouzdano predvideti koliko će naredna reakcija biti ozbiljna.
Osoba sa nižom vrednošću može imati jasne i značajne simptome, dok druga osoba sa višom vrednošću može biti senzibilisana bez tegoba. Na težinu reakcije utiču i količina alergena, način izlaganja, prisustvo astme, fizički napor, infekcija, alkohol, pojedini lekovi i drugi faktori.
Zato broj na laboratorijskom nalazu nije „mera jačine alergije” i ne treba ga posmatrati odvojeno od kliničke slike.
Koliko je koristan ukupni IgE?
Ukupni IgE pokazuje zbirnu količinu IgE antitela u krvi, ali ne otkriva na šta je osoba alergična. Povišena vrednost može se javiti kod alergijskih bolesti, ali i kod parazitskih infekcija i nekih drugih stanja. Istovremeno, normalan ukupni IgE ne isključuje alergiju.
Zbog toga se ova analiza ne koristi kao samostalan test kojim se potvrđuje ili isključuje određena alergija. Mnogo je važnije odrediti specifični IgE na alergen na koji postoji opravdana sumnja.
Ni broj eozinofila u krvi nije dovoljan za postavljanje dijagnoze. Eozinofili mogu biti povišeni kod alergijskih bolesti, ali i u brojnim drugim stanjima, dok kod nekih osoba sa potvrđenom alergijom mogu ostati u granicama referentnih vrednosti.
Šta je molekularna dijagnostika alergija?
Standardni testovi najčešće ispituju reakciju na ekstrakt alergena, koji sadrži veći broj različitih proteina. Molekularna, odnosno komponentna dijagnostika, omogućava da se utvrdi na koji pojedinačni proteinski sastojak alergena je pacijent senzibilisan.
To može pomoći da se razlikuje prava senzibilizacija na određeni izvor alergena od ukrštene reakcije sa sličnim proteinom iz drugog izvora. Posebno može biti korisno kod određenih alergija na hranu, ukrštenih reakcija polena i hrane, višestruko pozitivnih testova ili prilikom procene podobnosti za alergensku imunoterapiju.
Na primer, osoba koja reaguje na brezu može imati pozitivan rezultat i na određeno voće zato što njihovi proteini imaju sličnu strukturu. Komponentna dijagnostika može pomoći da se utvrdi da li nalaz prvenstveno predstavlja ukrštenu reakciju povezanu sa polenom ili senzibilizaciju na stabilnije proteine hrane, koja u pojedinim situacijama može nositi veći rizik od sistemske reakcije.
Ipak, molekularna dijagnostika nije potrebna svakom pacijentu i nije „bolja verzija” osnovnog testa za sve alergije. Najviše koristi ima kada treba odgovoriti na konkretno kliničko pitanje.
Da li su široki paneli alergena korisni?
Testiranje velikog broja alergena bez prethodno postavljene sumnje povećava mogućnost da se pronađe senzibilizacija koja nema klinički značaj. Takav rezultat može nepotrebno uplašiti pacijenta i dovesti do izbacivanja namirnica, izbegavanja životinja ili skupih promena u domu bez stvarne koristi.
Posebno je problematično kada se rezultati laboratorijskih panela tumače bez podataka o simptomima. Test treba da potvrdi ili razjasni opravdanu sumnju, a ne da nasumično traži „skrivenu alergiju”.
Kod dece nepotrebno izbacivanje većeg broja namirnica može ugroziti raznovrsnost ishrane i unos važnih nutrijenata. Zato eliminacione dijete ne treba uvoditi samo na osnovu pozitivnog nalaza bez procene pedijatra ili alergologa.
Kada se radi patch test?
Patch ili epikutani test koristi se za dijagnostikovanje kontaktnog alergijskog dermatitisa, odnosno odložene alergijske reakcije kože. Njime se mogu ispitivati alergeni kao što su nikl, mirisi, konzervansi, boje za kosu, određene hemikalije i sastojci kozmetičkih ili profesionalnih proizvoda.
Alergeni se nanose u posebnim komorama koje se lepe na kožu leđa i ostaju određeno vreme. Reakcije se ne očitavaju nakon nekoliko minuta, kao kod prick testa, već najčešće nakon 48 sati i ponovo posle dodatnog vremenskog perioda, prema protokolu ustanove.
Prick i patch test zato nisu dve verzije istog ispitivanja. Prick test procenjuje neposrednu, IgE-posredovanu reakciju, dok se patch test koristi za dokazivanje odložene kontaktne preosetljivosti.
Šta su provokacijski testovi?
Kada razgovor sa pacijentom, kožni testovi i laboratorijske analize ne daju dovoljno jasan odgovor, lekar može predložiti provokacijski test. Tokom ovog ispitivanja pacijent se kontrolisano izlaže sumnjivom alergenu, uz pažljivo praćenje simptoma.
U zavisnosti od problema, postoje nazalni, konjunktivalni, bronhijalni i oralni provokacijski testovi. Kontrolisana oralna provokacija hranom smatra se najpouzdanijom metodom za potvrđivanje ili isključivanje alergije na određenu namirnicu kada dijagnoza ostane nejasna.
Provokacijski testovi se ne rade kod kuće. Zbog mogućnosti ozbiljne alergijske reakcije izvode se samo kada za njih postoji jasna indikacija, u specijalizovanoj ustanovi i pod nadzorom obučenog medicinskog tima.
Da li IgG testovi otkrivaju alergiju ili intoleranciju na hranu?
Testovi kojima se određuju IgG ili IgG4 antitela na veliki broj namirnica ne koriste se za potvrđivanje alergije na hranu. Prisustvo ovih antitela najčešće govori da je organizam bio u kontaktu sa određenom hranom i može predstavljati normalan imunski odgovor, a ne dokaz da namirnica izaziva bolest.
Zbog toga relevantna alergološka udruženja ne preporučuju IgG testove za dijagnostikovanje alergije ili takozvane intolerancije na hranu. Njihovi rezultati mogu dovesti do nepotrebnih i veoma restriktivnih dijeta, a pravi uzrok simptoma može ostati neotkriven.
Intolerancije na hranu nisu isto što i alergije i, u zavisnosti od sumnje, ispituju se drugim metodama.
Može li se testiranje raditi dok alergija traje?
Respiratorne alergije mogu se ispitivati i tokom sezone polena. Ipak, ako su simptomi veoma izraženi, koža nadražena ili pacijent koristi antihistaminike koje nije moguće prekinuti, lekar može odlučiti da testiranje odloži ili da umesto kožnog testa predloži određivanje specifičnog IgE iz krvi.
Nije neophodno da pacijent neposredno pre testiranja bude izložen alergenu da bi se alergija dokazala. Mnogo je važnije da lekar zna kada i pod kojim okolnostima se simptomi inače pojavljuju.
Koji test je najbolji?
Ne postoji jedan test koji je najbolji za sve pacijente i sve vrste alergija. Prick test je često praktičan prvi izbor kod respiratornih alergija, specifični IgE iz krvi koristan je kada kožno testiranje nije moguće ili je potrebno dodatno razjašnjenje, dok komponentna dijagnostika odgovara na uža i složenija pitanja. Patch test se koristi kod kontaktnih alergija, a provokacijski testovi kada je potrebno potvrditi kliničku reakciju.
Najvredniji rezultat nije najduži laboratorijski izveštaj, već nalaz koji se podudara sa simptomima pacijenta i pomaže da se izabere odgovarajuće lečenje, izbegnu nepotrebna ograničenja i proceni da li postoji mogućnost alergenske imunoterapije.
