Možete li pobeći od genskog nasleđa? Kada su u pitanju srce i krvni sudovi odgovor je i da i ne. Na predispoziciju možete uticati zdravim stilom života i tako zaobići genetiku. Međutim, geni mogu diktirati odgovor na primenejenu terapiju pa se uviđa da su i u kardiologiji kao i u drugim granama medicine genska terapija i farmakogenetika, budućnost.
Epidemiološka istraživanja pokazuju da je rizik od razvoja bolesti srca povećan kod onih osoba čiji je otac oboleo pre 60. Ili majka pre 65. godine života. Međutim, utvrđeno je i da genetska predispozicija nije obavezujući faktor. Bolest srca je multifaktorijalna i stilom života se može sprečiti.
Genetska predispozicija odnosno povećana verovatnoća da se određena bolest razvije na osnovu nekih naslednih faktora i osobina dobro je poznata već vekovima. Međutim, tek u dvadesetom veku je jasno ustanovljeno da je većina bolesti multifaktorijalna odnosno uzrokovana kombinacijom više faktora. Koda su u pitanju srce i krvni sudovi faktori koji doprinose razvoju bolesti dele se na promenjive (krvni pritisak, holesterol, nivo šećera u krvi, pušenje) i nepromenjive (životna dob, pol, naleđe). Dakle,
„genetika” može doprineti razvoju bolesti ali je ne mora direktno uzrokovati.
Studije na blizancima pokazale su da se kod srčanog infarkta oko 50% rizika može pripisati nasleđu što znači da će se bolest manifestovati tek ako postoje i drugi faktori razika. Na primer, ukoliko je vaš otac imao srčani infarkt pre 50. godine života zbog nasleđenog visokog nivoa holesterola u krvi, vi to možete izbeći pravilnom ishranom, uzimanjem lekova za sniženje nivoa holesterola i rigoroznom kontrolom ostalih faktora rizika.
Moderna tehnologija omogućila je naučnicima da definišu genetsku predispoziciju kao promenu odnosno mutaciju određenog gena. Tako je pokazano da promena gena M 235T u sistemu renin-angiotenzin koji je inače važan za upravljanje protokom krvi, uzrokuje povišen krvni pritisak. Takođe, definisano je i da osobe koje imaju porodičnu hiperholesetremiju imaju mutacije više gena (ApoB ili PCKS) zbog kojih dolazi do promena u receptoru LDL (lošeg) holesterola. Ovi receptori su svojevrsni hvatači lošeg holesetrola i promenom njihove građe ova funkcija se smanjuje što posledično dovodi do porasta nivoa holesterola u krvi i razvoja ateroskleroze. Kod mnogih srčanih aritmija utvrđena je jasna genestka podloga. Na primer, kod produženog QT interval (elektrokardiografska promena koja je u osnovi opasnih ventrikularnih aritmija), otkriveno je više mutacija jonskih kanala tj. belančevina koje učestvuju u stvaranju i prenošenju električnih impulsa u srcu.
Nastanak većine bolesti srca je genetski vrlo kompleksan što znači da ne postoji izolovana genetska mutacija već postoji aditivni učinak malih promena na više gena koji dovode do promena u građi i funkciji organa.
Za razvoj primarne arterijske hipertenzije koja čini 95% svih hipertenzija pronađen je uticaj mnoštva gena ali ni jedan od njih nema presudan učinak već njihovim kompleksnim međusobnim delovanjem dolazi do razvoja bolesti. Neki istraživači smatraju da su ti geni u ranoj evoluciji čoveka imali zaštitnu ulogu, koja je postala štetna tek promenom načina života i ishrane kao i produženjem životnog veka. Genetska struktura koja pogoduje zadržavanju vode i soli u organizmu u uslovima njihove oskudice i pojačanog znojenja, u toplom klimatskom okruženju naših davnih predaka značila je bolje preživljavanje. Ovi geni su u savremenom društvu u kojem je unos soli višestruko veći od potreba organizma a prosečni životni vek prelazi 80 godina, znače suvišno zadržavanje soli i vode u organizmu a time i povišen krvni pritisak.
Kako je većina kardiovaskularnih bolesti poligenska rutinsko genetsko testiranje nema puno smisla. U budućnosti međutim, ukoliko se istraživanja u ovom pravcu nastave biće moguće da se sa više sigurnosti utvrdi povezanost nasledne genske strukture sa odrđenom bolešću što bi doprinelo boljim dijagnostičko terapijskim odlukama.
Šta je to farmakogenetika?
Geni, imanju uticaj ne samo na razvoj bolesti već i odgovor na primenjenu terapiju. Na terapijski odgovor pojedinca na primenjeni lek utiče veliki broj faktora kao što su: farmakokinetika leka, starost bolesnika, pol, etička pripadnost, istovremena primena sa drugim lekovima. Sagledavanje svih ovih faktora često je nedovoljno za predviđanje efikasnosti leka kod određenog bolesnika kao i mogućnost pojave neželjenih dejstava. Identična antihipertenzivna terapija kod dva bolesnika istih demografskih karakteristika, istog stepena težine i slične istorije bolesti, kod jednog bolesnika može dovesti do željenog sniženja pritiska a kod drugog da bude bez značajnog uticaja.
Farmakogenetika, pojednostavljeno rečeno je područje koje proučava kako nasledni faktori modifikuju odgovor organizma na unošenje leka odnosno njegovu apsorpciju, raspodelu, i izlučivanje iz organizma. Podaci govore da između 5% i 20% pacijenata ima genetsku strukturu koja dovodi do smanjenja metabolizma leka i da je jedan od 15 prijema u bolnicu uzrokovano nepredvidljivim odgovorom na lek.
Najviše je istražen enzim citohrom P450 koji je izrazito polimorfan što znači da nije iste strukture kod svih ljudi. Ova belančevina se dominantno nalazi u jetri i učestvuje u metabolizmu više od 100 leka od kojih se mnogi koriste i u kardilologiji. Postoje različiti stepeni oštećenja funkcije ovog enzima, od njegovog gubitka koji je prisutan kod 5-10% belačke populacije, do blažih oštećenja koje je prisutno kod 32% belačke populacije. Razlike u strukturi ovog enzima uslovljavaju i različitu aktivnost u metabolizmu unetog leka što može doveti do smanjenja efekta ali i produženje i pojačanja efekta leka primenjenog leka.
Zato, poznavanje genetike i farmakogenetike nesumnjivo bi doprinelo unapređenju terapije ali je još uvek mnogo tehničkih ali i etičkih problema koji se moraju razrešiti kako bi genetsko lečenje postalo realnost. Ipak, konačan odgovor na rastući problem kardiovaskularnih bolesti nije genetika iako ona ima potencijal da poboljša lečenje već preventiva.
