Moždani udar je bolest sa vrlo visokom smrtnošću. U razvijenim zemljama je treći uzrok smrti posle srčanog udara i raka. Kod nas na svakih dvadeset minuta neko doživi a na svakih šezdeset umre od moždanog udara. Pored toga što je smrtnost velika, ni oporavak često nije potpun pa se smatra bolešću sa najvećim stepenom invaliditeta. Polovina preživelih nakon rehabilitacije je sposobna da obavlja neki posao dok 20-30% nije sposobno za obavljanje čak ni uobičajenih aktivnosti bez pomoći drugog lica.
Komplikacije mogu da se razviju prvih dana ili prvih nedelja nakon preživljenog moždanog udara kada govorimo o ranim komplikacijama ali i nakon više nedelja, meseci ili godina (kasne komplikacije).
Tokom prvih nedelja bolesti kod 50-70% bolesnika javlja se poremećaj mokrenja. Bolesnik ili ne može spontano da mokri (urinarna retencija) ili ne može da voljno zadržava mokraću (urinarna inkontinencija). Ovaj problem prevazilazi se postavljanjem urinarnog katetera koji dalje sa sobom nosi rizik za nastanak infekcije mokraćnih puteva. Infekcija se mora lečiti što podrazumeva i skidanje katetera.
Kod starijih osoba, bolesnika kod kojih postoji poremećaj gutanja kao i kod onih koji nisu u svesnom stanju češće dolazi do razvoja pneumonije. Kako zapaljenje pluća ne bi imalo smrtni ishod (uzrok smrti kod 20-40% bolesnika sa moždanim udarom) neophodno je beskompromisno antibiotsko lečenje. Razvoj zapaljenje pluća se može sprečiti ranim uključivanjem pacijenta u proces rehabilitacije, vežbama disanja, primenom kašaste hrane.
Usled dugotrajnog ležanja u istom položaju razvijaju se dekubiti. Mogu biti površni koji se manifestuju crvenilom kože ili duboki kada dolazi do nekroze kože i javljaju se rane različitih dubina. Pored nepokretnosti faktori rizika za razvoj dekubita su i gojaznost, dehidriranost, dijabetes, nizak nivo proteina u krvi kao i loša nega. Jedina mera prevencije kod nastanka dekubita je često okretanje bolesnika, rano uključivanje u postupak rehabilitacije i dobra higijena. Ukoliko do razvoja ipak dođe, dekubitne rane se moraju čistiti a po potrebi lekar uključuje i antibiotsku terapiju. Od velike pomoći su i primena antidekubitnih dušeka i jastuka. Kod bolesnika koji jako dugo leže odnosno čiji su ekstremiteti duži vremenski period oduzeti može doći i do razređenja kostiju odnosno osteoporoze. Kao posledica ovog procesa čak i traume koje bi se u normalnim okolnostima smatrale beznačajnim, mogu dovesti do preloma. Takođe, dešavaju se i spontane frakture, kojima ne prethodi povreda. Razvoj osteoporoze je češći kod žena.
Nekoliko dana do čak nekoliko nedelja nakon moždanog udara dolazi do ukočenosti mišića pogođenih ekstremiteta što dalje pogoduje nastanku deformiteta, kontraktura i bola. Takođe, ometa proces rehabilitacije. Položaj ekstremiteta osoba koje su preživele moždani udar je tipičan. Ruka je priljubljena uz telo, savijena je u laktu, pesnica je stegnuta. Noga je ispružena sa stopalom okrenutim ka unutra. Lečenje ove komplikacije u osnovi se svodi na opuštanje mišića. U tu svrhu se mogu koristiti lekovi poput diazepama, tizanidina itd koji se primenjuju sistemski ili botulinski toksin koji se aplicira lokalno odnosno u ukočene mišiće. Primena botulinskog toksina ima prednost jer se na taj način izbegavaju eventualni neželjeni efekti sistemske terapije (pospanost, obamrlost..) ali je nedostatak relativno kratak efekat i potreba da se ponovi davanje leka i visoka cena leka.
Kod četvrtine bolesnika posle moždanog udara javlja se i sindrom rame-šaka. Bolesnik oseća jak bol u ramenu, ruka je otečena, pojačano se znoji a postoje i promene na koži. Rešenje ove komplikacije leži u različitim metodama fizikalne terapije.
Često, u prvim nedeljama nakon moždanog udara, bolesnik je jako zabrinut, uplašen, bezvoljan, plačljiv, ima nesanicu. Lekar mora da proceni da li se radi o razvoju depresije ili prolaznim manifestacijama. Depresija se razvija kod 30-40% bolesnika i to češće kod starijih osoba i onih kojima je udar lokalizovan u levoj hemisferi velikog mozga. Do nedavno se smatralo da su žene podložnije depresiji nakon moždanog udara međutim nova studija objavljena u Archives od Physical medicine and Rehabilitation, ukazuje da su to muškarci. Depresija je češća kod onih muškarca koji su pre moždanog udara više brinuli o svom zdravlju. Moždani udar oni doživljavaju kao gubitak kontrole odnosno nemoć. Depresija usporava oporavak i mora se lečiti. Pristup lekara je od neprocenjivog značaja. Lekar mora razumljivim jezikom da razgovara o prirodi bolesti, lečenju, komplikacijama i to kako sa članovima porodice tako i sa samim bolesnikom. Samo otvorenim pristupom smanjiće se stres kod bolesnka i samim tim poboljšati ishod lečenja odnosno rehabilitacije.
Godinu dana nakon moždanog udara kod 25% bolesnika dolazi do razvoja demencije. Kliničko ispoljavanje može biti različito i zavisi od broja, veličine i lokalizacije moždanih udara. Demencija najčešće nastaje usled brojnih malih udara koji zahvataju obe moždane hemisfere ali može biti posledica i jednog velikog udara koji je pogodio određene regione mozga. Bolesnik je zaboravan, nema pažnju, psihički je usporen. Može se javiti i pojačana nervoza, nesanica, agresivnost, halucinacije, emocionalna nestabilnost (bezrazložni plač ili smeh). Podatke o promenama u ponašanju pacijenta lekar obično dobija od članova porodice odnosno ljudi koji su sa pacijentom u neposrednom kontaktu.
Moždani udar se ranije povezivao sa starijom životnom dobi ali sve više se starosna granica pomera pa je i broj mlađih ljudi koji doživljavaju moždani udar sve veći. Upravo je ovo jedan od razloga zašto se više pažnje obraća na poremećaje seksualnih funkcija uzrokovanih moždanim udarom. Ranije se smatralo da su problemi sa erektilnom funkcijom nakon moždanog udara zapravo psihičke prirode odnosno vezivali su se za strah, nesigurnost, neizvesnost. Danas se zna da erektilna disfunkcija nastaje usled oštećenja određenih delova mozga. Istraživanja su pokazala da moždani udar u desnoj hemisferi mozga uzrokuje povećanje stepena seksualnog interesovanja dok ista lezija u levoj polovini ima suprotan efekat. Erektilna disfunkcija se leči primenom lekova (moraju da budu ordinirani od strane lekara), vazodilatatornih krema i vakum aparata.
Moždani udar ili šlog, je veoma ozbiljna bolest, životno ugrožavajuća. Medicina je dosta napredovala i postignuto je mnogo kada su u pitanju dijagnostika i lečenje ali ipak najveća korist u borbi protiv ove bolesti proizilazi iz otkrivanja i suzbijanja faktora rizika. U tu svrhu sprovode se brojne studije koje proučavaju povezanost određenih parametara, laboratorijskih analiza i patoloških stanja s povećanom incidencom moždanog udara.
Brza dijagnostika i primena terapije ključ su za smanjenje smrtnosti i bolji ishod oporavka nakon moždanog udara. Najvažnije je prepoznati simptome i pozvati službu hitne pomoći. Radi brze orjentacije da li se radi o moždanom udaru napravljen je FAST test koji se sastoji od sledećih pitanja:
- Da li vam se lice iskrivilo?
- Da li imate slabost ruke?
- Da li imate smetnje sa govorom?
Ukoliko postoji pozitivan odgovor na bilo koje od ovih pitanja neophodno je da bez odlaganja pozovete službu hitne pomoći!
Primenom fibrinolitičke terapije tromb se razgrađuje i omogućava se ponovno uspostavljanje prolaznosti krvnog suda.
Nakon preživljenog moždanog udara ekstremiteti jedne strane tela ili svi su potpuno ili delimično oduzeti. Na ovim oduzetim ekstremitetima dolazi do razvoja tromboze dubokih vena, što se manifestuje otokom, bolom, crvenilom kože. Kao posledica tromboze može se razviti jedna od najtežih komplikacija moždanog udara- plućna embolija. Počinje naglo otežanim disanjem, sa ili bez bola u grudima. Lečenje se sprovodi primenom visokih doza antikoagulantnih lekova intravenskim putem. Tromboza dubokih vena se može sprečiti ukoliko se sa rehabilitacijom rano počne, podizanjem problematičnog ekstremiteta na uzdignutu podlogu i primenom malih doza antikoagulantnih lekova.
