autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs
Hrana je sve manje potreba, a sve više navika. Obično je u vezi sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem, ali može biti simptom i mnogo težih patoloških stanja, naročito kada su u pitanju takozvana vučja glad i konjska žeđ. Ispitivanja potvrđuju da je nalik heroinskoj zavisnosti, potrebno je uzimati sve veću količinu da bi se proizveo isti endorfinski efekat. Određena vrsta hrane (fast food) podiže raspoloženje i lakše stvara zavisnost.
Ekstremni oblici poremećaja nagona za ishranom su anoreksija i bulimija. U tekstu je takođe pojašnjeno zašto se kaže da „put do ljubavi vodi preko stomaka“, zašto se prispava posle obilnog obroka i kakve posledice u odraslom dobu može imati neko ko potiče iz porodice u kojoj je „samo sito dete zadovoljno dete“.
Zavisnici od hrane su preokupirani određenim namirnicama, osećaju neodoljivu potrebu za njima i gube kontrolu čim se nađu u njihovoj blizini ili na njih pomisle. Hedonističko uživanje se pretvara u opsesiju, toliko su obuzeti hranom da jedu krišom dok ih izjeda krivica.
Emocionalni prejedači pokušavaju da hranom popune unutrašnju prazninu, naročito u fazi patološkog prejedenja (vučja glad i konjska žeđ), kada u potpunosti gube kontrolu nad sobom i sopstvenim impulsima. Diferencijalno dijagnostički je važno utvrditi da li je u osnovi epileptični napad, pad šećera, mentalna zaostalost, određeni tumori, opsesivno-kompulsivni poremećaj ili samo način rasterećenja naučen još u detinjstvu, ali kome treba ozbiljno pristupiti, jer ugrožava zdravlje „na duže staze“.
U osnovi zavisnosti od hrane su psihološki, sociološki i fiziološki faktori. Sociološki faktori se odnose na običajno prejedenje u određenim društvenim situacijama. Hrana je u savremenom društvu sve manje samo potreba, a sve više navika. Sastavni je deo svih važnih događaja, kako srećnih (proslava venčanja, rođenja, krštenja i zaposlenja, Slava i dočeka), tako i tužnih (sahrana, parastosa).
Emocije koje preovlađuju u pomenutim situacijama vremenom se uslovljavanjem vezuju za hranu, pa prejedanjem u samoći i stresnim situacijama pokušavaju da pronađu utehu. Najčešće se jede u društvu, a kada je neko sam opet jede jer tako popunjava socijalnu i psihološku prazninu.
U zapadnoj kulturi psihološki faktori prejedenja obično imaju korene u detinjstvu. Roditelji emocije prema deci (pre svih brigu) često ispoljavaju nutkanjem jer „sito dete je zadovoljno dete“. Od najranijeg uzrasta plač deteta tumače kao glad, pa ne čudi što se u odraslom dobu pri najmanjoj frustraciji poseže za hranom.
To je izraženo u porodicama u kojima majke imaju domaćičku neurozu, u stalnom su strahu da nije dovoljno čisto i uredno, umesto da je fokus na provođenju vremena sa decom. Zavisnost od hrane je obično u vezi sa opsesivno-kompulsivnim poremećajem, sklonije su mu žene jer je socijalno prihvatljivije od drugih oblika zavisnosti (alkoholizma npr.). Naizgled manje šteti, ali zbog visokog socijalnog vrednovanja hrane teže je odupreti se.
Glad nije isto što i apetit: glad je fiziološka potreba da se popune istrošeni depoi energije i organizmu povrati snaga, a apetit se može javiti istovremeno kad i glad, ali i potpuno odvojeno.
Žudnja za osećanjem zadovoljstva se javlja kada se omiljena hrana miriše, vidi ili se na nju pomisli, ali i kod određenih psiholoških stanja (tuge, usamljenosti i). Važno je prekinuti „unutrašnji dijalog“ na temu omiljene hrane i tako sprečiti aktiviranje moždanih impulsa koje telo prepozna kao glad. Bitno je prepoznati emocionalne okidače koji podstiču pojačani unos hrane i truditi se da se emocije ne izražavaju somatizacijom, već verbalno ili na primer kroz umetnost (pisanje i sl.).
Brojna istraživanja uticaja fizioloških faktora pokazuju da je zavisnost od hrane nalik heroinskoj. Eksperimentalno je potvrđen porast tolerancije na zadovoljstvo koje hrana proizvodi (potrebno je povećati količinu hrane radi postizanja istog efekta, pa se hrana opsesivno uzima). Reč je o visokokaloričnoj hrani koja bi trebalo da zasiti (slatko i masno), ali se dešava upravo suprotno. Poražavajuće je da eksperimentalne životinje nisu prestajale da jedu čak ni kada su bile izložene elektrošokovima. Iako se zaključci tih istraživanja ne mogu direktno primeniti na ljude, zna se da određena vrsta hrane podiže raspoloženje i lakše stvara zavisnost.
Mnogi nastavljaju da jedu hranu koja ih uništava čak i kad teško obole. Fiziološke studije pokazuju da konzumiranje takve hrana podstiče lučenje endorfina (hormona sreće), kao što su dopamin i serotonin. U hipotalamusu su smešteni mnogobrojni centri: za apetit, žeđ, termoregulaciju, san, seksualni nagon, kontrolu dnevnog ritma, menstrualnog ciklusa, stresa, fizičkog naprezanja i raspoloženja itd. Najčešće se pogrešno tumače signali koje telo šalje, naročito onih čiji su centri blizu u hipotalamusu.
Zato se kaže da „put do ljubavi vodi preko stomaka“ (centar za seksualnu aktivnost je pored centra za apetit) ili se time objašnjava zašto se lakše tone u san posle obilnog obroka (pored centra za apetit je centar za san, mada je važno i to što se sva cirkulacija tada usmeri na želudac). Ljudi često jedu kada su žedni jer ne tumače pravilno signale, a poznato je i prejedanje kad je pms (predmenstrualni sindrom), kad jača želja za slatkišima i nezdravom hranom. Dok se neko prejeda u situacijama prolongiranog stresa, kod drugih se smanjuje potreba za hranom. Treba upoznati sebe, način na koji se reaguje u raznim situacijama, koje emocije preovlađuju u stanjima koja prethode „psihološkoj gladi“, pa na osnovu analize preduprediti takvo ponašanje i pronaći način prevazilaženja stresa koji je korisniji za osobu i njeno zdravstveno stanje (npr. umerena fizička aktivnost).
Skeniranje mozga je takođe pokazalo da na određenu vrstu hrane (sa visokim sadržajem šećera, masti i soli) mozak reaguje kao kod zavisnika od kokaina i heroina. Luči se dopamin koji stvara osećaj zadovoljstva, pa se takve namirnice biraju i kada je čovek realno sit, a potrebne su sve veće količine da bi se proizveo isti efekat. Slično je sa namirnicama na bazi kofeina. Da je u pitanju zavisnost vidi se ako osoba potpuno izbegne te namirnice određeno vreme, manja je potreba za njima koja se vraća čim se opet konzumira. Organizmu ne treba dodatni šećer, ima ga dovoljno u namirnicama (voću), a slično je sa unosom soli i masnoća (unositi ih u prirodnom obliku).
Pristalice fiziološke teorije pored već nabrojanih faktora pominju i broj receptora na jeziku: zavisnosti od hrane skloniji su oni sa manje receptora na jeziku, jer je potrebno više hrane da bi se proizveo isti efekat. Oni preferiraju slatko i slano, a izbegavaju začinjeno, ljuto i kiselo. Visok glikemijski indeks je takođe veoma bitan faktor za napade proždrljivosti, takva se hrana brzo vari i dovodi najpre do naglog skoka, a zatim pada šećera. Začarani krug se prekida izbalansiranom ishranom i namirnicama sa niskim glikemijskim indeksom, unosom tečnosti i umerenom fizičkom aktivnošću.
Najopasniji je fast food, jer je visokokaloričan a sadržinski siromašan. Tu je i problem navike, lako dostupno postaje poželjno jer štredi vreme. Neispavanost takođe pospešuje uzimanje hrane. Mozak ne razlikuje lažnu od prave gladi pa je „umorno“ prejedenje jedan od važnijih okidača gojaznosti. Sve je pitanje jake volje i izbora, ali i balansa. Nijedna dijeta nije uspešna ako je isključiva, pitanju ishrane treba pristupiti sistematično i uz promenu životnih navika i stavova.
Ekstremni oblici (anoreksija i bulimija) su poremećaji nagona za ishranom koji zahtevaju ozbiljan multidisciplinarni pristup i lečenje. Kao i kod ostalih bolesti zavisnosti, mehanizam poricanja je izuzetno jak. U oba slučaja je hrana poligon za isprobavanje mehanizma kontrole: dok je kod anoreksije prisutniji asketizam, perfekcionizam i pokušaj kontrole telesnih promena, kod bulimije se odnos prema ostalim aspektima života (međuljudski odnosi, profesija) prevodi na telesni plan, pa se stvari doživljavaju u kategorijama „sve ili ništa“.
Anoreksija se obično vezuje za period (pred)puberteta, počinje brojanjem kalorija i ekstremnim vežbanjem, a čak može dovesti do gubitka vitalnih funkcija i tragičnog ishoda. Anoreksični sebe ne vide realno: i kada svedu težinu na fiziološki minimum sebe i dalje vide kao debele. Sa druge strane, bulimični se teže otkrivaju jer mogu biti normalne težine zbog „manevara“ koje primenjuju (paze na ishranu van napada proždrljivosti, izazivaju povraćanje zbog osećanja krivice usled prekomernog unošenja hrane).
Zavisnost od hrane se najefikasnije leči uz pomoć kognitivno-bihejvioralne terapije. Dok je ranije fokus bio na skrivanju ili neunošenju u kuću „opasnih“ namirnica da se ne dođe u iskušenje, u novije vreme se zavisnici od hrane izlažu „opasnim“ namirnicama uz istovremeno sprečavanje uobičajne reakcije na njih. Nije im dozvoljeno da jedu te namirnice, ali ih mogu posmatrati i kratko intenzivno mirisati ili liznuti. Terapeut ih čak podstiče da probaju hranu, ali se potreba vremenom redukuje pa draž koja je ranije provocirala napade proždrljivosti gubi svoju prediktivnu vrednost.
Ta takozvana terapija preplavljivanjem se sprovodi uz pomoću stručnog lica (terapeuta). Bitna odlika bilo koje zavisnosti, pa i ove, je da zavisnici ne priznaju ili odbijaju da priznaju (čak i sebi) da su zavisni. Smišljajući niz racionalnih objašnjenja i razloga za takvo stanje umesto da pre priznaju postojeći problem, udaljavaju se od zdravih životnih navika što negativno utiče i na dužinu i kvalitet života. Ne treba čekati poseban povod za promene, već sa njima početi odmah.
