Vršnjačko nasilje je sve češće u žiži interesovanja a najčešći oblik je vršnjačko nasilje putem internenta. Ukoliko se ne prepozna i ne spreči posledice mogu biti fatalne.
Da li je slanje neumesnih poruka samo odraz nevaspitanja ili nasilničko ponašanje? Kako objasniti detetu da ono nije problem već drugi? Saznajte u našem tekstu.
Prednosti komunikacije putem interneta (anonimnost, brzina razmena informacija) su istovremeno i njegove mane, pa od korisnika interneta zavisi da li će ovakav vid komunikacije biti zloupotrebljen ili ne. Sve češći oblik vršnjačkog nasilja je internet nasilje (cyberbullying). Pojam vršnjačkog nasilja na internetu obuhvata slanje poruka putem interneta ili mobilnog telefona sa ciljem da se povredi ili uznemiri druga osoba sličnog uzrasta. Iako obično počinje naizgled bezazleno, ako se ne saseče u korenu, posledice mogu biti krajnje uznemiravajuće, čak i fatalne.
U detinjstvu porodica utiče na formiranje slike o sebi, postavlja temelje ličnosti i samopouzdanja. Kasnije, tokom školovanja, tu ulogu preuzimaju vršnjaci koji postaju neka vrsta „socijalnog ogledala”, zato je njihovo mišljenje toliko važno. Adolescenti su oduvek težili da naprave okruženje koje će biti samo njihovo i u kojem će da dele tajne, najpre su to bili kasni izlasci, zatim mobilni telefoni i internet. Imaju potrebu da budu prihvaćeni, pa odbacivanje doživljavaju krajnje dramatično, naročito kada je u pitanju fizički izgled.
U virtuelnom svetu je najvažniji mehanizam projekcije. Sumnja u sebe i stalno preispitivanje su odlike mladalaštva, mišljenje drugih se doživljava kao istinito jer se poklapa sa najskrivenijim strahovima.
Kod internet-nasilja svedok nečijeg pada više nije samo najbliže okruženje već se maltretiranje žrtve produžava u nedogled, jer ko god želi može da okači kompromitujući snimak na internet, da ga doradi u photoshopu i slično. Na društvenim mrežama se prave grupe „za one koji mrze…” pa se navode imena i prezimena žrtava.
Vršnjačko nasilje kao i svako drugo se mora prijaviti
Svako nasilje pa i vršnjačko nasilje treba nazvati pravim imenom i prijaviti ga. Trebalo bi da posebna internet policija brzo utvrdi identitet zlostavljača, što bi se procesuiralo kao „uvreda časti” i oštrije sankcionisalo zakonom.
Deca samo kopiraju ono što već postoji u svetu odraslih: ranije su se igrala indijanaca i kauboja, zatim partizana i nemaca, a sada nekih drugih igara.
Njima je važan internet onoliko koliko je odraslima važna televizija. Mnogo se toga promenilo u društvu u poslednjih par godina: ranije je bilo više pozitivnog takmičenja (kvizovi i sl.) sa porukom „nek pobedi najbolji”, a sada je glavna poruka „nek ispadne najslabiji, najgori”, pri čemu se on prethodno izlaže stubu srama.
Ranije se pružala ruka i zahvaljivalo takmičarima na učešću i trudu, svi su dobijali makar simboličnu nagradu, a sada nagradu dobija samo jedan a ostali propadaju kroz pod ili bivaju izbačeni. Pritom je najvažnije šta grupa odluči iza zavese, bila to publika ili drugi takmičar, što dodatno sputava adekvatno reagovanje jer se ne zna ko je izvor frustracije. Uloga medijskog senzacionalizma je velika, više nije važno šta je istina već koji se efekat proizvodi.
Vršnjačko nasilje putem interneta se ne sme zanemariti
Za razliku od realnog života, na internetu nije moguće fizičko nasilje, pa ga zato mnogi neopravdano potcenjuju i propuštaju da se nasilje saseče u korenu. Na internetu ono može biti još masovnije jer ga mogu vršiti i deca koja su inače povučenija i socijalno inhibirana. Slično je u svetu odraslih, koliko puta se ljudi iznenade kada neko iz njihovog okruženja učini neko nedelo, pa se otrgne komentar „ali on je delovao tako fino, uvek se javljao komšijama”.
Grupa protiv pojedinca – Žrtveno jagnje
Nezadovoljno dete svoje frustracije iskaljuje na onima koji ne mogu uzvratiti. Mnogi psihološki pojmovi ilustruju ovaj fenomen. Poznat je fenomen „žrtvenog jagnjeta” gde se cela grupa obruši na jednog člana, projektujući u njega sve osobine neprihvatljive za tu vršnjačku grupu.
Srodan pojam je „narcizam malih razlika”: što su dve osobe sličnije, to imaju veću potrebu da istaknu razlike, kao da se boje da može doći do stapanja ako to ne učine (zato je na primer, veća netrpeljivost među komšijskim narodima koji govore sličnim jezikom). U osnovi svih ovih procesa je „projekcija“, kada osoba sadržaje koji su joj neprihvatljivi projektuje, pripiše drugome, pa ima potebu da se od njih distancira. Zato stalno treba isticati da svaki komentar više govori o osobi koja komentariše, nego za koju se komentariše.
Vršnjačko nasilje se sprečava ali i rađa u porodici
Zadovoljno dete koje ima bazično poverenje nema potrebu da vređa druge, ako je prihvaćeno i ima svoje mesto u porodici, tolerantno je i prema novim ljudima. Roditelji ne treba da porede decu, već da ih povezuju, jer kako se dete danas odnosi prema bratu i sestri, sutra će prema drugim ljudima. Ako za ljubav roditelja mora da se bori, dete na sve gleda kao na konkurenciju.
Porodice koje slobodno vreme provode u prirodi baveći se sportom, muzikom, koje pričaju otvoreno o svemu i kreativno provode vreme (akcenat je na sadržaju a ne formi) nude deci drugačiji model od onih kojima je TV stalno uključen. Roditelji koji razumeju i prihvataju, sa kojima se može komunicirati o tome šta (ni)je dobro (a koji to istovremeno primenjuju u sopstvenom životu) predstavljaju model kako se ponašati i prevladati krizne situacije. Ako se roditelji povlače usled mobinga na poslu ne treba da čudi povlačenje dece. Bitan je lični primer.
Kakva deca su žrtve vršnjačkog nasilja?
Nasilje češće trpe deca koja se od drugih razlikuju po fizičkom izgledu, socijalno-materijalnom statusu ili osobinama ličnosti.
Ko su nasilnici?
Nasilnici se dele na agresivne, anksiozne ili pasivne.
Agresivni su najčešći i takvi su prema svima, a karakteriše ih nadmenost, neempatičnost i niska samokontrola. Anksiozne odlikuje emocionalna nestabilnost, nesigurnost, uznemirenost, nisko samopoštovanje. Imaju slične psihološke osobine kao žrtve, stoga često to i sami postanu.
Pasivni ne napadaju otvoreno, već naizgled više odbrambeno, mada ta reakcija po intenzitetu prevazilazi ponašanje koje ga izaziva i usmerena je na podizanje sopstvenog statusa. Oni su pre latentno nego manifestno agresivni.
Prema istraživanjima, devojčice su češće žrtve vršnjačkog nasilja putem interneta ali ga i češće sprovode. Prema obliku ispoljavanja, nasilje se deli na direktno i indirektno (širenje glasina i neistina, lažno predstavljanje, nagovaranje drugih da isključe određenog pojedinca iz grupe).
Vršnjačko nasilje ostavlja posledice
Posledice vršnjačkog nasilja su psihološke, socijalne i telesne. Psihološke su nisko samopoštovanje i samopouzdanje, anksioznost, teškoće sa učenjem i koncentracijom, sklonost adikcijama (bolestima zavisnosti), a česti su i pokušaji suicida. Socijalne su bežanja iz škole, otuđenosti, asocijalno i antisocijalno ponašanje. Telesne su glavobolje, teškoće sa spavanjem, hroničan umor, slab ili prejak apetit, bolovi u leđima i stomaku, stezanje u grudima, noćne enureze (mokrenje), pad imuniteta i slično.
Kako roditeljstvo utiče na nasilničko ponašanje deteta?
Tri dimenzije roditeljstva dovode do pojave nasilničkog ponašanja:
- emocionalno i fizičko zlostavljanje deteta (uključuje i prisustvovanje scenama porodičnog nasilja),
- niska roditeljska toplina (emocionalna neosetljivost, manjak emocionalne pažnje i podrške) i
- nedosledan roditeljski nadzor (tolerisanje ispoljavanja agresije od strane deteta kao i previše rigidan stil roditeljstva).
Zašto je zlostavljanje na internetu često surovije nego u realnom svetu?
Internet briše društvene razlike i kočnice, pa je pogodno sredstvo za projekciju. Zbog anonimnosti snižava opreznost, pa se saopštavaju mnoge stvari na način koji nije primeren kontaktu uživo, smanjena je odgovornost za saopšteno zbog lažnog osećaja sigurnosti i moći. Zlostavljanje na internetu je zato često surovije i intenzivnije, teško je izbeći ga čak i u naizgled zaštićenim kućnim uslovima. Veliki problem predstavlja stav škole da to nije u njenoj nadležnosti kao i strah deteta da će mu biti zabranjen pristup kompjuteru ako prijavi nasilje, pa se više poveravaju prijateljima nego roditeljima ili stručnoj osobi.
Prema nasilju putem interneta treba postupiti kao prema bilo kom drugom nasilju, odnosno na pravi način ga saseći u korenu. Najbitnija je prevencija, pa je generalni savet roditeljima da se zainteresuju za nove tehnologije što pre, dok nije kasno. Deci od najranijeg uzrasta treba ponuditi alternativu, a to su pre svega boravak u prirodi, sport i umetnost.
