Pritisnuti svakodnevnim obavezama i visoko postavljenim ciljevima, ljudi se sve teže opuštaju iako znaju da im je to neophodno. Povišena napetost može biti posledica realno povećanog obima posla, ali i preuzimanja previše obaveza na sebe. Ljudi se za pomoć najčešće javljaju zbog poremećaja spavanja i teškoća u seksualnom funkcionisanju, kao i smanjenja produktivnosti.
autor: Jasna Bulajić-Stepanović psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs
Ranije je najčešći izvor opasnosti dolazio iz spoljašnje sredine (predatori, elementarne nepogode i sl.), dok u savremenom svetu dolazi iznutra, a prouzokovan je načinom razmišljanja.
Smisao mnogobrojnih tehničkih dostignuća je da olakša život, uštedi vreme jer čovek više ne mora da ceo dan održava vatru, pere stvari na potoku i melje bobice da bi preživeo.
Međutim, mnogi ne znaju šta da rade sa „viškom vremena“ i, umesto da uživaju i upotpune ga na konstruktivan način, osećaju pojačanu napetost i krivicu kada treba da uživaju u plodovima svog truda.
Osobe često racionalizuju teškoću da se opuste pravdajući je objektivnim okolnostima, pre svega vrstom posla, dok se drugi zatrpavaju obavezama bežeći od nezadovoljavajućeg intimnog života.
Sklonost perfekcionizmu i previsoko postavljanje ciljeva dovodi do konstantne napetosti, koju telo pamti i reprodukuje u trenucima odmora. Najčešći su poremećaji spavanja (naročito teškoće prilikom uspavljivanja) i teškoće u seksualnom funkcionisanju (nedostatak želje i izostanak orgazma).
U osnovi ovih simptoma je strah od gubitka kontrole.
Ovakav način funkcionisanja može biti privremen i rezultat realno povećanog obima posla ili prelaska iz društvene u privatnu firmu sa drugačijim načinom funkcionisanja. Ipak, ako traje duže neophodna je psihoterapija tokom koje se klijent uči spontanosti, dok se istovremno traga za mehanizmima nastanka pojačane napetosti.
DA LI PLANIRANJE MOŽE POMOĆI?
Planiranje je konstruktivno ako je umereno, ali ako je preterano može oduzimati previše vremena i dovesti do smanjene produktivnosti.
Planiranje i preveliko detaljisanje postaje navika, karakterna crta koja osobi daje osećaj sigurnosti i kontrole, makar plan ne bio ispoštovan, važno je da plan postoji, da se izostavi spontanost koja se poistovećuje sa nedostatkom cilja iako to nije.
Takve osobe do tančina isplaniraju i godišnji odmor i imaju potrebu da za što manje vremena urade što više, pa se prevelika očekivanja od odmora često izjalove i dovedu do razočarenja zbog mnogih činilaca koji ne zavise od njih i ne mogu se unapred predvideti.
PREUZIMANJE PREVIŠE OBAVEZA
Povišena napetost može biti posledica preuzimanja previše obaveza na sebe (zbog težnje da se bude prihvaćen i voljen), teškoća da se nekome kaže „ne“ (iz straha od odbačenosti), odugovlačenja početka rada, prejake motivacije, prevelike razlike između realnog i idealnog ja, opsesivnih crta ličnosti (preterana sklonost ka detaljisanju) i sl.
Strah od gubitka kontrole može biti prikriven oblik straha od podsmeha drugih i ludila, koji obično uključuju druge ljude jer oni postaju svedoci i oštri kritičari nesavršenosti. Zbog svega toga osoba nastoji da kontrolom svog okruženja i vremena kontroliše i sopstvene neprihvatljive impulse.
KAKO POMOĆI?
Korisno je bavljenje hobijima u kojima se vežba tzv. „regresija u službi ega“ i podstiče „dete u sebi“, a to mogu biti slikarstvo, ples, zimi grudvanje, razni neobični sportovi koji uključuju druženje, putovanja i sl.
Svaka fizička aktivnost je dobro došla jer dovodi do prirodnog opuštanja. Jedan od razloga dečije spontanosti je upravo drugačiji doživljaj vremena, te usled toga nedostatak pritiska. Deca se povode za principom želje, spontanosti, kreativnosti, iznalaženja različitih rešenja, pa bi bilo dobro i da odrasli to sprovode makar u slobodno vreme ili tokom pauze na poslu (prošetati bez gledanja na sat, naviti sat na pola pauze pa se vratiti istim putem).
FOKUS NA SADAŠNJOSTI
Bitno je fokusirati se na sadašnjost, uživati u njoj, jer upravo preterano opterećivanje budućnošću stvara napetost. Naravno, to ne znači odsustvo planiranja i nerazmišljanje, već pre svega preispitivanje sebe šta zaista želimo i čije ciljeve nastojimo da ispunimo? Da li su to želje roditelja koji su slali poruke tipa „Samo ti završi … pa onda uživaj…“ pa se to pretvorilo u unutrašnje imperative tipa „ne mogu da se opustim dok posao nije gotov“.
Da bi posao bio završen neophodne su najpre manje, a zatim veće pauze i upravo one mogu biti nagrada za uložen trud, bitno je samo dati sebi dozvolu za uživanje, a upravo je to često najteže.
UTICAJ DETINJSTVA
Da bi se došlo do spontanosti potrebna je vežba, a pre svega sebi dopustiti greške. Razmislite koje poruke šaljete sebi, ako one počinju sa „moram“ verovatno su preuzete od osoba iz bliskog okruženja.
Mnogi imaju doživljaj da su vredni ljubavi samo ako su uspešni jer su u detinjstvu za to dobijali potkrepljenje (kupovina poklona zbog ocena u školi). Jedno vreme to može funkcionisati ali teže na duže staze, zbog čega mnogi imaju problem sa završetkom školovanja.
Zato je važno razviti kod deteta sklonost da na učenje gleda kao na savladavanje prepreka, kao zadovoljstvo samo po sebi, a ne kao cilj za dobijanje nagrade. Najvažnija poruka koju roditelj treba da šalje detetu je upravo da ga voli zbog njega samog, a ne zbog uspeha u školi.
Kad neko tokom celog detinjstva dobija poruke tipa „život je velika borba, moraš ili pojesti ili biti pojeden“, „nema vremena za opuštanje“, svom telu i umu šalje poruku da bude stalno u pripravnosti, spreman za borbu, što dovodi do povišene napetosti i hroničnog stresa.
Te poruke ne moraju biti saopštavane direktno, verbalno, već i neverbalno. Kod takvih osoba je prisutno uverenje da će se nešto strašno desiti ako se opuste i prepuste uživanju. Ovakav doživljaj proistekao rano u porodičnom okruženju vremenom se učvršćuje još više i pretvara u karakterno oprezan i napet stav, u cilju izbegavanja negativnih posledica.
Iako oni društveno mogu biti veoma uspešni, karakteriše ih odsustvo zadovoljstva nakon postignutog cilja.
KAKO PROVODITI VREME ZA RELAKSACIJU?
Vreme za relaksaciju treba provoditi potpuno drugačije od vremena na poslu. Kod fizički zahtevnijih zanimanja preporučuje se što veća telesna opuštenost, a kod izuzetno stresogenih zanimanja kod kojih je glavna odlika utrkivanje sa vremenom i precizna satnica bitno je negledanje na sat.
Kod takvih i upravljačkih zanimanja uočena je pojava tzv. „menadžerske bolesti“ koju odlikuje pojačana napetost i nemogućnost opuštanja i u trenucima van posla.
To je tzv. „A tip“ ličnosti koje odlikuje izrazito takmičarski duh, ambicioznost, nestrpljivost, stalna trka sa vremenom, povišena napetost. Kod njih se samopoštovanje crpi iz posla i poslovnih uspeha, a pravi odmor je praktično nepoznat.
Česte su i tzv. vikend-glavobolje kao zakasnela reakcija na dugotrajni stres, mada su ih decenijama povezivali sa srčanim oboljenjima. Nizom istraživanja je statistički utvrđeno da A tip i bolesti srca nisu u direktnoj korelaciji, već da je pojačana hostilnost jedan od glavnih faktora rizika za dobijanje srčanog oboljenja.
Preporučuje se jasno sagledavanje realne situacije koje se uči, promena stila života koji karakteriše davanje većih vremenskih rokova, nalaženje saradnika sa kojima se posao deli, davanje dozvole sebi i da se pogreši, jer grešiti je ljudski.
Od stalne borbe za prevlast u novcu, položaju, jednom rečju takmičenja sa drugima, neuporedivo je bolje takmičenje sa samim sobom jer potpunije dovodi do razvoja ličnosti i većeg stepena zadovoljstva. To se najčešće dešava kada osoba dobija poruke tipa „važno je truditi se, raditi na sebi“ i „uživati u sitnicama koje život znače“. Međutim, nekada se ove poruke mogu prevesti na sopstveni psihološki jezik kao „svaki trud se kad-tad isplati“ pa osoba može biti razočarana ako uspeh izostane posle ogromnog uloženog truda i prebacivati sebi, što može dovesti do pojačane depresije i pored realno zadovoljavajućeg postignuća.
Upravo opterećenost rezultatom unosi povišenu anksioznost, prejaka motivacija dovodi do subjektivnog doživljaja preopterećenosti i posledično smanjene produktivnosti. Zato je npr. bavljenje sportom važno ne samo za telo, nego i za psihu jer tu osoba nauči ne samo da pobeđuje, već i da gubi.
OPUŠTANJE JE KORISNO I NEOPHODNO
Iako su navedeni mnogobrojni razlozi za povišenu napetost, savladavanje raznih zadataka samo po sebi često deluje kao najveći stimulans i podstiče ljude na prevazilaženje sopstvenih granica, pa takvu osobu okolina može doživljavati na potpuno novi način. Ako nekome npr. partner deluje kao neko ko se teško opušta možda je u pitanju razlika u temperamentu ili ideji o provođenju slobodnog vremena, a možda je to samo ljubav prema novom poslu koja okupira izvesno vreme. Svi se slažu da je opuštanje korisno iz više razloga koji se mogu podvesti u dve velike grupe: telesna dobrobit (poboljšanje imuniteta, višak energije, bolja prokrvljenost tela kiseonikom, smanjenje pritiska i sl.) i psihološka (veća produktivnost, bolja koncentracija, poboljšanje kvaliteta emocionalnog života i sl.).
Uz pravilnu organizaciju i rad na sebi moguće je biti i cvrčak i mrav.
