Toksična pozitivnost, da li je to mehanizam odbrane ili stil života? Šta se krije u pozadini? O toksičnoj pozitivnosti piše dr Vesna Tepšić Ostojić, psihijatar.
Mnogooo je lepo šetati po blagom suncu, ali sad pada kiša. Nema veze, samo pozitivnooo, samo dobre vibracije i idemoooo napolje. Iiiii, pokisnuli… Zvuči kao loša šala. I bila bi samo to, da nije i primer toksične pozitivnosti.
Toksična pozitivnost „negativne emocije“ smatra lošim, neprihvatljivim i odbacije ih. Na žalost, to je i srž problema koje donosi. Kao što nekad pada kiša, tako se i u našim životima dešavaju situacije koje su za nas bolne, neprihvatljive, neželjene, teške… Situacije su to u kojima se osećamo tužno, ljuto, frustrirano, besno, nemoćno…
Da li je rešenje reći sebi da to nikako ne može tako, da se moramo osećati pozitivno, jako? Da li je rešenje ove emocije negirati i „ućutkati“ ih pozitivnim stavom? I najvažnije, da li je to zaista moguće?
Toksična pozitivnost – Mehanizam odbrane, ali nekostruktivan
Toksična pozitivnost je mehanizam mentalne odbrane, ali nije konstruktivna. Ona nije suočavanje, nego izbegavanje i poricanje. Kad nešto gurnemo pod tepih, ne vidi se, ali je ipak tu. Nemogućnost apsolutnog izbegavanja i poricanja rađa i osećanje nemoći, ljutnje, manje vrednosti koja se onda ne prihvataju i sve tako u krug…
Negira empatiju
Toksična pozitivnost negira empatiju. Osoba koja prolazi kroz neku tešku životnu situaciju neće pristupom toksične pozitivnosti dobiti podršku već poruku da su njena osećanja pogrešna. Takođe se osobi koja u takvoj situaciji ne razmišlja pozitivno sugeriše da je nesposobna i nameće osećanje krivice. Umesto da dobije mogućnost da podeli osećanja i dobije razumevanje i podršku ostaje joj osećanje odbačenosti, manje vrednosti, nevažnosti…
Kako prepozati da smo upali u zamku toksične pozitivnosti?
Nije uvek jednostavno jer smo navikli i naizgled je tako lakše. Treba oslušnuti sebe i primetiti da li se trudimo da prikrijemo svoja prava osećanja (iza maske osmeha, pozitive), da li imamo potrebu da budemo „stena kamena“ i tako prebolimo sve što nam se dešava, da li izbegavamo da se suočimo s problemima i da li izbegavamo da slušamo druge osobe kada nisu pozitivne da ne naruše našu pozitivnost. Takođe, obratiti pažnju da li se osećamo loše ili krivim kad sami osetimo tugu, ljutnju, bes, razočarenje… Da li možda zbog prihvatanja u društvu skrivamo „neprihvatljiva“ osećanja ili kritikujemo one koji nemaju „uvek pozitivan stav“?
Rešenje je u prihvatanju
Čime zamentiti toksičnu pozitivnost. Za početak prihvatanjem baš svake emocije koju osetimo u nekoj situaciji. Odupreti se potrebi da je karakterišemo, ona nije ni dobra ni loša, ona nismo mi sami. Ja nisam moja emocija. Emocija je odgovor na situaciju. Poruka je našem umu kako smo situaciju doživeli.
Kada smo u teškim situacijama sasvim je u redu osećati strah, brigu, tugu, ljutnju… Umesto da se borimo da potisnemo emocije fokusirajmo se na situaciju i šta je najbolje učiniti u datim okolnostima.
Sasvim je u redu osetiti i više emocija u istoj situaciji (npr strah od negativnog ishoda i nadu za uspešan). Prihvatiti treba i pravo drugih da imaju „negativne“ emocije, to je njihov doživljaj situacije. Možda je mi ne doživljavamo tako ili se plašimo našeg suočavanja sa emocijama druge osobe, ali toksična pozitivnost nije rešenje. Dovoljno je dati do znanja da su emocije, koje god da su, u redu i da smo tu da saslušamo i razumemo. Bez osećanja krivice ako situaciju ne možemo da rešimo ili da pomognemo.
Toksična pozitivnost u virtuelnom svetu
Deo našeg života dešava se i virtuelno. Prateći razne sadržaje na društvenim mrežama okruženi smo fenomenalnim, uspešnim, nadahnutim, inspirativnim, pozitivnim, savršenim, prelepim, grandioznim… Ako se nakon čitanja nekog takvog teksta, posta, tvita ili čega već… osećamo manje vrednim, krivim, neuspešnim – rešenje je miš u našoj ruci.
Prihvatanje emocija
Naše emocije nismo mi. To su naše reakcije na situaciju. Prihvatanjem da su naše emocije rekacije na situaciju i da su u u toj situaciji u redu baš takve kakve jesu prestajemo da ih delimo na dobre i loše. Prestajemo da forsiramo dobre i silom potiskujemo loše. Preuzimamo kontrolu nad njima, one više ne kontrolišu nas. Bolje razumemo i sebe i druge i kvalitetnije se nosimo sa svime što nam život donosi.
Veoma često se poslednjih godina naglašava stav da bez obzira na situaciju uvek treba imati pozitivan način razmišljanja. Pristupom „uvek i jedino pozitivno“ doveden je do apsurda sam optimizam i pozitivno razmišljanje. Sveprisutan je, ponavlja se kroz savete, tekstove u časopisima, knjige samopomoći… Pritisak „pozitivnog razmišljanja“ postaje toliki da može da izazove osećanje krivice, manje vrednosti, frustracije…
