autor: Dr Vesna Tepšić-Ostojić, psihijatar
Čovek provede trećinu života u spavanju i sanjanju. Stare su civilizacije verovale da se kroz snove primaju Božje poruke i mudrost. Frojd je snove nazvao „kraljevskim putem u nesvesno“. Jung je smatrao da san uvek nastupa kao dopuna svesnog, kao neka opomena, odbrana ili putokaz prema budućim događajima.
Ne postoji opšteprihvaćena definicija sna i sanjanja. San predstavljaju slike, razmišljanja i osećanja koje doživljavamo za vreme spavanja. Mogu biti živi ili usporeni, ispunjeni prijatnim osećanjima ili zastašujućim prizorima, jasno razumljivi ili nejasni i zbunjujući. S obzirom na vreme koje tokom života provedemo u snu i sanjanju, začuđujuće je velik broj i različitost teorija o snovima. Od onih koje tvrde da snovi nemaju nikakvu svrhu i važnost do onih koje smatraju da je sanjanje neophodno za naše dobro emocionalno, fizičko i psihičko zdravlje.
Psihoanalitička teorija
Prema Frojdovoj (Sigmund Freud, 1856.-1939.) psihoanalitičkoj teoriji snovi predstavljaju nesvesne želje, misli i potrebe. Frojd je smatrao da čoveka vode seksualni i agresivni instinkti koji su potisnuti u nesvesno. Snovi su način da prodru u svesno. Frojd je opisao dve različite komponente snova: manifestni sadržaj (ono što doživljavamo tokom sna) i latentni sadržaj (skriveno psihološko značenje sna). Za latentnim sadržajem traga se u tumačenju snova.
Jungova teorija
Za Junga (Carl Gustav Jung, 1875.-1960.) snovi su način komunikacije i upoznavanja sa sopstvenim nesvesnim. Oni ne pokušavaju da sakriju prava osećanja od budne svesti već pre predstavljaju prozor u nesvesno. Pomažu osobi da postgne celinu i nude rešenja problema „budnog” života. Za Junga je manifestni sadržaj sna jednako značajan kao i latentni. Jungova metoda tumačenja snova se oslanja više na snevača. Smatrao je da svako od nas poseduje sve neophodne „alate” za interpretaciju sopstvenih snova. Ne postoji samo jedan ispravan način tumačenja snova, značenje snova je lično.
Model aktivacija-sinteza
Prema ovoj teoriji (Hobson i McClarley, 1977) za vreme REM faze spavanja aktiviraju se neuronske veze u limbičkom sistemu, amigdalama i hipokampusu. Ovi delovi mozga imaju značajnu ulogu u emocijama, doživljajima i uspomenama. Mozak stvara i tumači vlastitu unutrašnju aktivnost i pokušava da nađe značenje signalima i rezultat je sanjanje. Model aktivacija-sinteza snove vidi kao subjektivno tumačenje signala stvorenih u mozgu tokom spavanja.
Teorija obrade informacija
U podlozi ove teorije nalazi se objašnjenje da nam san omogućava da razvrstamo i obradimo informacije koje smo skupili prethodnog dana. Za vreme obrade informacija, emocija i sećanja iz budnog stanja naš „uspavani” mozak stvara slike, zvukove, priče…
Svi sanjamo
Svi sanjamo. Sanjaju i bebe. Sanjaju čak i oni koji misle da ne sanjaju, samo se ne sećaju svojih snova. Istraživanja su pokazala da ljudi obično imaju nekoliko snova tokom jedne noći koji traju 5 do 20 minuta. Otprilike 9 od 10 snova se ne upamti. Smatra se da je to zato što su delovi mozga odgovorni za pohranjivanje informacija tokom REM faze spavanja (u kojoj se sanja) neaktivni. Za vreme REM faze spavanja dolazi do paralize voljnih mišića.
Ovaj fenomen naziva se REM atonija i sprečava nas da delujemo u toku sna. Nisu svi snovi u boji, oko petine snova su crno-beli. Osobe koje su izgubile vid pre pete godine nemaju slike u snovima kao odrasli. Snovi slepih uključuju informacije drugih čula: sluh, dodir, ukus, miris. Smatra se da i životinje sanjaju. Njihovo spavanje, kao i kod ljudi, uključuje cikluse REM i ne-REM spavanja.
Snovi su univerzalno ljudsko iskustvo. Postoje snovi koji su zajednički svim generacijama i u svim kulturama (nа primer san o letenju). Važan su deo našeg života, bilo kao komunikacija s višim silama, prozor u nesvesno ili neuronska obrada novih informacija.
