U našoj sredini je socijalno prihvaćenije govoriti o strahu od neuspeha, dok je strah od uspeha manje prihvaćen (u krizi se smatra čak nepristojnim poželeti nešto, kada većina ima samo najosnovnije). Mnogima je prejak termin „strah od uspeha“ jer ne doživljavaju sebe kao nekog ko se boji, pa biraju neutralniji termin „izbegavajuće ponašanje“.
autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs
Kada se uspeh izjednačava sa materijalnim, strah od uspeha se vezuje za zapadnu civilizaciju. Međutim, uspeh je ostvarenje onoga što osoba želi, što za svakog ima drugačije značenje (raditi posao koji se voli, uskladiti porodicu i posao, biti poznat, biti materijalno situiran, imati puno dece i sl.).
STRAH OD NEUSPEHA U OSNOVI PERFEKCIONIZMA
Osoba sklona perfekcionizmu ima strah od neuspeha, opsesivno detaljiše zbog straha od greške. Sklona je odlaganju i izbegavanju, teže donosi odluke, lakše gubi motivaciju ili želju za postignućem, ne pokušava smatrajući da je to bolje nego grešiti. Usmeravanjem pažnje na ideju savršenstva usmerena je na sebe a ne problem koji treba rešavati, a treba obrnuto. Bitno je težiti i zadovoljstvu a ne samo postignuću, naročito ako je bazirano na prevazilaženju sebe a ne takmičenju sa drugima.
STRAH OD NEUSPEHA I FOBIJE
U savremenom svetu neuspeh predstavlja gubitak vremena i novca, pa su česte kazne od strane autoriteta (roditelja i poslodavaca). Ovo negativno potkrepljenje jača strah od neuspeha do nivoa fobije. Strah od izlaganja, procene je u osnovi socijalne fobije, on može onemogućiti težnju ka uspehu jer svaki pokušaj promene (partnera, posla i sl.) seče u korenu i sprečava ispoljavanje sopstvenih potencijala. Isto je i sa strahom od usamljenosti kao posledice uspeha („i bogati plaču“).
Više o socijalnim fobijama možete pročitati: https://www.pharmamedica.rs/iz-ugla-psihologa/socijalna-anksioznost/
ZAJEDNIČKE KARAKTERISTIKE STRAHA OD NEUSPEHA I USPEHA
Strah od uspeha i neuspeha imaju brojne zajedničke karakteristike:
- anksioznost naročito u situacijama procene (polaganje ispita, razgovori za posao),
- oba vode smanjenoj efikasnosti i izbegavanju rizika;
- mogu biti direktna posledica straha od rušenja lažne slike o sebi.
- Neke osobe istovremeno doživljavaju oba straha. Mnogi poistovećuju uspeh sa stanjem hroničnog stresa, pa imaju otpor da u takvo stanje uđu.
LOKUS KONTROLE
Lokus kontrole može biti spoljašnji (uspeh zavisi od spoljnjih faktora kao što su sudbina, drugi ljudi i sl.) i unutrašnji (svako je kovač svoje sreće, uspeh zavisi od ličnog zalaganja).
Osobe sa spoljašnjim lokusom kontrole imaju veći strah od uspeha, misle da je on kratkoročan i nezaslužen. Vera u uspeh nije u direktnoj vezi sa strahom od neuspeha, oni sa jakom željom za uspehom nemaju nužno i veliki strah od neuspeha; naprotiv, mnogi koji se plaše neuspeha biraju srednji, nerizični put.
PESIMIZAM I STRAH OD USPEHA
Strah se vezuje za negativnu percepciju budućnosti. Na razvoj pesimizma utiču porodica i društvo u celini. Kad se tome doda stav da „ljudi ne vole kad je neko uspešan”, „ko visoko leti nisko pada”, ne čudi što mnogi i ne postavljaju ciljeve, a kamoli teže ostvarenju. Za uspeh vezuju doživljaj da nije zaslužen, „ničija nije gorela do zore” pa zašto se truditi i podsticati zavist i ljubomoru. Ovo je naročito izraženo kod onih koji sumnjaju u svoje sposobnosti. Kada se postigne uspeh minimizira se trud ili se pripisuje okolnostima (npr.faktoru sreće), ne prihvataju se komplimenti ili se to čini sa neprijatnošću i osećanjem krivice.
Bitno je da osoba nauči da sebi oda priznanje, da oseti zadovoljstvo zbog postignutog i da se okruži ljudima koji to cene.
POŽELJNI EFEKTI USPEHA
Težnja ka ostvarenju uspeha je jedan od osnovnih motivacionih pokretača u više oblasti: porodici, karijeri, socijalnom životu, duhovnom razvoju itd. Ljudi dostižu nivo uspeha u skladu sa predstavom o sebi. Najveći problem ne predstavlja sam uspeh, već sporedni, manje ili više poželjni efekti.
Uspeh podrazumeva promene, više izazova i odgovornosti. Strah od uspeha je snažan jer je najvećim delom nesvestan. Nerazmišljanje o strahovima ih ne umanjuje, već jača.
IZBEGAVAJUĆA PONAŠANJA
Sve to može dovesti do odlaganja (prokrastinacije). Mada osoba svesno želi ostvarenje cilja, izbegavajućim ponašanjem čuva pozitivnu sliku o sebi. Time pravi odstupnicu, nalazi opravdanje, smatra da bi uspela da je pokušala, ali to ne čini jer može krahirati, što vodi preispitivanju sopstvenih sposobnosti.
Sličnu samosabotažu čine studenti odlaganjem učenja („da sam učio koji dan više, sigurno bih položio”), izlaženjem ili učenjem cele noći uoči ispita („da sam se naspavao, sigurno bih položio”). Čest je „sindroma poslednjeg ispita”: osoba se zablokira uoči dostizanja dugo željenog cilja. Tad teže uči, lošije pamti, ima otpor da polaže poslednji ispit koji simbolički predstavlja ulaz u zrelost punu neizvesnosti, opseda je razmišljanje o tome šta posle (teškoća nalaženja posla, zasnivanje porodice).
Nije svako odlaganje izraz straha od (ne)uspeha: posle dubokog preispitivanja, osoba može otkriti da više ne želi ostvarenje prvobitnog cilja, zato što nije njen već preuzet od porodice (npr. završavanje fakulteta po želji roditelja), jer je došlo do zasićenja ili je postavljen novi, privlačniji cilj (odustajanje od posla u okviru struke, jer hobi postaje profesija) ili je fokus na drugim oblastima života (npr.roditeljstvu).
Bitno je suočiti se sa strahovima jer su oni najjači ako se ignorišu.
ŠTA NAKON POSTIGNUTOG CILJA?
Jedan od osnovnih strahova je da, čim se domogne cilja, osoba postaje usamljena. On je najprisutniji kod žena koje neprekidno od društva dobijaju poruku o izboru: karijera ili porodica. Mnogi smatraju da time podstiču zavist i ljubomoru, kao i konkretna spletkarenja od strane neprijateljske konkurencije.
To još više slabi njihovo ionako krhko samopouzdanje, smatraju da nisu zaslužili uspeh i da na tim pozicijama neće dugo ostati, pa će im biti još teže kada budu sišli sa trona.
Mnoge žene, npr., iako svesno žele da smršaju, nesvesno sabotiraju takav plan. Teško istrajavaju jer bi se time stvorio čitav niz (ne)poželjnih situacija, smatraju da ne bi imale šta da obuku što zahteva nove izdatke, time bi izazvale ogovaranja, zavist i ljubomoru. Slično je kod terapije impotencije, čim se poboljšaju simptomi jednom partneru, drugom je lošije pa produkuje nove simptome (tzv. terapijska klackalica).
Dok jedni imaju strah od uspeha misleći da će biti nevoljeni, da će izgubiti prihvatanje i izazvati zavist i ljubomoru, drugi smatraju suprotno i učiniće sve da budu primećeni, jer su u detinjstvu, dok su bili neprimetni, odlučili da će pokazati svima koliko vrede. Oni sa strahom od uspeha su u detinjstvu verovatno doživeli sledeće: roditelji su ih kritikovali čim pogreše, nisu ih naučili da je neuspeh sastavni deo iskustva. Sličan efekat je i kod roditelja koji se takmiče sa sopstvenom decom, odbacuju ih, ljute se kada ih deca prevaziđu umesto da budu ponosni. Takva deca ne vole takmičenja, jer tako simbolički pobeđuju roditelje i gube njihovu ljubav.
Talentovana deca često doživljavaju vršnjačku agresiju jer ih autoriteti hvale, a manje sposobni smatraju da su im tako „ukradene“ pohvale i uspeh. Lakše im je da kritikuju nego da sami napreduju. Zato se mnoga sposobna deca povlače, sabotiraju sebe, skrivaju potencijale (tzv. Aveljev kompleks), smatrajući da time pridobijaju većinu, da će ih vršnjaci voleti, bitno je ne štrčati, ne izazivati zavist. Osećaju krivicu kada postignu cilj, gledaju da time ne ugroze drugog. Mnogi potiču iz porodica sa manje-više otvorenom zabranom takmičenja, makar ono bilo u formi igre.
NEPRIHVATANJE OD STRANE DRUGIH
U osnovi pomenutih strahova je onaj od neprihvatanja od strane drugih, pa se pravi prećutni dogovor sa sobom da bi potreba bila ispunjena. Zavisno od ranijih iskustava, osoba uvodi razne zabrane („želim da me vole, a to ću postići ako ne štrčim, ako ne uspem“ ili „samo ako sam neko i nešto, ljudi če me ceniti i uvažavati“ ili povlačenje od konflikata, stavljanje potreba drugih ispred sopstvenih itd.). Problem je što je takav „dogovor“ zasnovan na pogrešnim predstavama i uverenjima koja nisu prošla test realnosti.
Praksa je pokazala da najveće razočarenje, prazninu doživljavaju večito nezadovoljne, neurotično ambiciozne osobe koje ne uživaju u plodovima truda niti u odnosima od kojih nemaju korist. Odsustvo zadovoljstva nakon postignutog cilja je jedan od glavnih pokazatelja da ciljevi nisu pravi. Jedna oblast života se ne može zameniti drugom, što postaje jasnije nakon dostizanja cilja.
NIKAD NIJE KASNO ZA PROMENE
Kad osoba postigne uspeh, postaje svesna činjenice da je uzrok promene sve vreme bio u njoj i da su promene mogle nastati pre više godina, pa može žaliti za propuštenim vremenom. Međutim, dobro je da je do promene uopšte došlo, kada god, bolje ikad nego nikad, jer pravi preokret zahteva lično sazrevanje i vreme.
Najvažnije je biti iskren prema sebi, prihvatiti različite težnje i osećanja, truditi se i nastojati da se radi ono što voli, pa uspeh dolazi sam po sebi. Isto je i sa privatnim, porodičnim životom: uspeh je zajedno graditi život sa voljenom osobom, na tome raditi svakodnevno, korak po korak. Na kraju, sve je prolazno, mnogi odnosi u životu su ograničenog trajanja, ali postoje oni koji se ne mogu kupiti novcem a u koje vredi ulagati i emocije i vreme, pa u njima uživati u kasnijim životnim fazama.
TEHNIKA VIZUELIZACIJE BUDUĆNOSTI
Postavite sebi pitanje: „Šta će se desiti ako uspem?“ Na ovo pitanje nemojte brzo odgovoriti. Pravi razlozi mogu biti skriveni, potrebno je dati im dovoljno vremena da isplivaju na površinu. Bitno je zamisliti i uspeh i sve to što uz njega ide, što često nije prijatno. Važno je zamisliti konkretne promene koje mogu iz toga proistaći. Moguća je i dalja razrada tehike: vizualizacija budućnosti sa zamišljanjem katastrofičnog ishoda, tj.realizacijom najskrivenijih strahova, a zatim njihovo kreativno uništavanje u istoj toj imaginaciji. Druga verzija je zapisivanje strahova a zatim njihovo simbolično otklanjanje uništavanjem, gužvanjem i bacanjem papira. Nakon toga se vizualizuje uspešan cilj i njegovo dostizanje u budućnosti.
