Socijalna anksioznost odnosno, preterana stidljivost i izbegavanje kontakata sa drugim ljudima opisana je kao duševna patnja već u antičko doba. Tako je otac medicine Hipokrat, pre skoro 2500 godina opisao jednog pacijenta sledećim rečima: „on se ne usuđuje da ide u društvo usled straha da će biti zloupotrebljen, osramoćen, da će otići predaleko sa gestovima ili govorom, da će mu biti loše; on misli da svako posmatra baš njega“. U današnje vreme, za ljude sa ovom vrstom straha, reklo bi se da pate od socijalne anksioznosti ili socijalne fobije.
autor: dr Tijana Mirović, Psihološko savetovalište Mozaik
Socijalnu fobiju karakteriše preteran i iracionalan strah od socijalnih situacija kao što su: iznošenje mišljenja pred drugima, druženje ili rad u manjim grupama, obedovanje pred drugima, razgovor sa ljudima koje ne poznaju dobro, odlasci na proslave, javni nastupi ili odgovaranje na pitanja, izlasci, razgovori telefonom, ili bilo koja druga situacija u kojima su izloženi pogledima ili eventualnoj proceni od strane drugih.
Osobe koje pate od socijalne anksioznosti osećaju strah da će u tim situacijama biti u centru pažnje i da će se osramotiti ili ponašati na način zbog koga će ih drugi kritikovati i poniziti.
SOCIJALNA ANKSIOZNOST-MANIFESTACIJE
Ovaj strah manifestuje se i fiziološkim promenama (srce ubrzano lupa, osećamo „kuvanje“ u stomaku i „knedlu“ u grlu, preznojavamo se i crvenimo, glas i ruke podrhtavaju i sl.), kao i promenama na nivou ponašanja koje se manifestuju ili povlačenjem i izbegavanjem socijalnih situacija, ili zbunjenijim i nesigurnijim govorom, zamuckivanjem, ubrzanim ili usporenim govorom, izbegavanjem gledanja u oči i slično.
Pored nabrojanih simptoma, prisutan je i niz iracionalnih uverenja i pogrešnih interpretacija kako same situacije tako i sopstvenog ponašanja i ponašanja drugih ljudi.
MISLI, UVERENJA I UNUTRAŠNJA REALNOST NEKOGA KO PATI OD SOCIJALNE ANKSIOZNOSTI
Ljudi koji pate od socijalne anksioznosti često sebe terorišu raznim perfekcionističkim zahtevima tipa: „Moram da budem interesantan i uspešan“; „Moram da im se svidim“; „Ne smem da pogrešim i kažem ništa što je glupo ili neinteresantno“ i slično.
Sve manje od toga doživljava se kao nepodnošljivo ili užasno, a neretko i kao neuspeh i znak sopstvene nesposobnosti ili manje vrednosti. Kod ljudi koji izbegavaju socijalne situacije često postoji užasavanje oko potencijalne psihičke ili fizičke nelagodnosti (i mogućnosti da drugi to primete), kao i doživljaj da je to toliko užasno i nepodnošljivo da se mora izbeći, pa čak i po cenu usamljenosti i izolovanosti.
Osoba koja pati od socijalne anksioznosti može da se oseća usamljeno i zato što veruje da je suštinski različita od drugih. Precenjući razlike, a potcenjujući sličnosti između sebe i drugih, često ima doživljaj da ne pripada ni jednoj grupi. Sebe često poredi sa drugima i ima doživljaj da svi drugi imaju baš ono što njoj nedostaje, kao i da svi znaju kako da se ponašaju u društvu, a samo ona ne.
Svoje nedostatke precenjuje verujući da su upravo oni ključni za socijalne kontakte, te da zbog njih nikada ne može da bude prihvaćena. Zbog toga, socijalno anksiozna osoba ne može da se opusti pred drugima i da bude ono što jeste. Preterano brine da ne pogreši, ili kaže nešto „glupo“, tako da u društvu uglavnom ćuti, iako brine i oko toga kako će to ćutanje da bude protumačeno.
Pored opisanih karakteristika, kod socijalno aksioznih osoba često je pisutna i sklonost da se nejasni, neodređeni ili neutralni događaji tumače kao negativni (najčešće kao kritika, odbacivanje, neprihvatanje).
Tako na primer, ako je neko, dok smo mi govorili, u jednom trenutku pogledao u stranu, zaključujemo da mu je bilo dosadno; ako se neko u sobi nečemu nasmejao, odmah mislimo da se nasmejao nama i slično.
Ukoliko se desilo nešto negativno (npr. pogrešno smo se izrazili ili se neko nije složio sa onim što smo rekli) to se procenjuje kao daleko negativnije, opasnije ili štetnije, pa na primer zaključujemo da taj neko sada misli da smo mi glupi i da nas više nikada neće pozvati u društvo.
ŠTA DOPRINOSI POJAVI SOCIJALNE ANKSIOZNOSTI?
Iako ne možemo da tvrdimo da postoji definitivan uzrok socijalne anksioznosti, istraživanja i kliničko iskustvo pokazuju da neki faktori rizika ipak postoje.
Ti faktori rizika najčešće se svrstavaju u sledeće tri kategorije:
-
Genetski faktori: osetljivi ili „plašljivi“ temperament; pojačana osetljivost limbičkog sistema, crte ličnosti.
-
Porodična sredina: neadekvatan stepen kontrole (preterana kontrola ili prezaštićivanje); slabija emocionalna posvećenost detetu; preterano kritikovanje detetovog izgleda, ponašanja ili društva; učenje po modelu roditelja koji je socijalno anksiozan; alkoholizam, zlostavljanje i drugi ozbiljniji problemi unutar porodice
-
Šira socijalna sredina: socijalne traume (odbacivanje, maltretiranje ili zadirkivanje od strane vršnjaka zbog neke fizičke (npr. debljina, akne) ili neke druge osobine (zbog slabijih sposobnosti, mucanja, „bubanja“ i sl.); različitost od sredine (dete ima talenat koji ga čini različitim i udaljava od vršnjaka; dete je usvojeno, iz druge je sredine, bolesno je i slično).