Sindrom Pepeljuge se ispoljava i kao preadaptiranost i preefikasnost, kad osoba radi više nego što je potrebno, preterano i više nego što je zdravo.
autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, supervisor Mense Bosne i Hercegovine
Previše poslova preuzimate na sebe, temeljni ste i pedantni, nadate se da će vam zbog toga drugi biti zahvalni i da će vas prihvatiti, a u stvari vas koriste. Što ste bolji, to su drugi gori prema vama. Sve što je preterano nije dobro po vas. Kako prekinuti začarani krug? Da li prepoznajete sindrom Pepeljuge?
Nakon bezbrižnog detinjstva sa kompletnom porodicom i gubitka majke (u nekim verzijama i oca) Pepeljugu zlostavljaju maćeha i polusestre. Ona se povlači umesto da se pobuni. Bira skript “ja sam ok, drugi nisu ok” i u skladu sa tim se perfekcionistički ponaša, očekujući prihvatanje zbog poslušnosti. Međutim, do toga ne dolazi, već suprotnog. Dakle, naše fer i nekonfliktno ponašanje ne mora da proizvede isti efekat kod drugih.
Zlostavljanje se može desiti u bilo kojoj porodici od strane bilo koga (tzv.”efekat Pepeljuge”). Istraživanja pokazuju da su naročito deca mlađa od tri godine koja žive sa biološkim i nebiološkim roditeljem, polubraćom i polusestrama, sedam puta češće žrtve nasilja u porodici. Statistiku treba uzeti sa rezervom: moguće je da se nasilje u takvim porodicama češće prijavljuje zbog slabijih interakcija između članova nove porodice koja se doživljava kao nestabilnija nego ona koja se zasniva na krvnom srodstvu.
U osnovi ove bajke je narcizam ugnjetača, lažna slika o sebi koju preuzimaju od narcističnog roditelja, što dovodi do ispoljavanja lažne superiornosti. Zbog narcističkog besa i zavisti zato što je Pepeljuga bolja, lepša, zgodnija i vrednija, njih tri joj se svete.
Postavlja se pitanje zašto Pepeljuga, ako je dovoljno zrela da se ubzo potom uda za princa, nije pobegla od maćehe i polusestara, zašto se bar nije suprotstavila?
Prvi impulsni odgovor je da nije imala gde (uobičajni odgovor žrtve), a u stvari je reč o naučenoj bespomoćnosti i lošoj slici o sebi usled zlostavljanja.
U bajci Pepeljuga odlazi na bal pomoću čarolije, a u realnom životu bi smatrala da to ne zaslužuje, dok ne dobije podršku psihoterapeuta i prijatelja.
Ugnjetavanje od strane narcisa dešava se u svim sferama života, poslovnom i privatnom: što je neko veći narcis, to više teži da bude bolji od drugih, biva ispunjen strahom da se ne otkrije šta je ispod maske a pun je zavisti prema boljima. To je često između braće i sestara, pri čemu je žrtva talentovanije dete, a nije retko ni od strane roditelja koji se rivalizira sa sopstvenim detetom. Umesto da talenti budu prepoznati i podsticani, javlja se ugnjetavanje, te osećanje krivice, a neiskorišćeni kapaciteti vode u depresiju i anksioznost.
Iz Pepeljuginog ponašanja zaključujemo da je u detinjstvu imala ulogu dobre devojčice, što je nailazilo na odobravanje roditelja i učvrstilo se kao crta ličnosti. Promenom porodičnih (ne)prilika takvo ponašanje nije svrsishodno, čak je i štetno. Traume pokušava da ublaži maštom, očekujući princa na belom konju. Nerealna očekivanja mogu biti zadovoljena u bajci, što je u životu retko. Zlostavljanja utiču na pad samopouzdanja i formiranja naučene bespomoćnosti.
Slično je kod svih oblika zlostavljanja i mobinga, gde agresor izoluje žrtvu, kontroliše je, javlja se osećanje krivice da nije dovoljno dobra što ruši samopouzdanje.
Pepeljuga pomoću čarolije odlazi na bal, želi da pobegne od lošeg života, da se nasloni na nekoga ko će je paziti, čezne da bude spašena.
Psihološki se ovaj sindrom vezuje za osobu nerealnih očekivanja koja beži od samostalnosti i odgovornosti, ali se može posmatrati i intrapsihološki, kao konflikt sa samim sobom, konflikt između želja i mogućnosti. Izraz je straha od samostalnosti i neizvesnosti.
Devojka koja u primarnoj porodici obavlja sve kućne poslove i obično zapostavlja učenje (sprečava sebe da ima izbor), obično se zaljubi u prvog koji naiđe (“princ”), odlazi od kuće i brzo zasniva porodicu, a pošto je mlada i bez iskustva da proceni, ubrzo postaje žrtva.
Njegovu ljubomoru pogrešno doživljava kao izraz ljubavi, problem je što to ne vidi dok ne bude kasno i dok ne postane žrtva porodičnog nasilja.
Bez oslonca u samoj sebi, bez zaposlenja i podrške roditelja, ona ostaje u nečemu što je za nju loše. Kao beg od surove realnosti koristi maštanje, nerealna očekivanja. Ovaj sindrom uglavnom karakteriše ženski pol, mada ne nužno.
Kod muškaraca sindrom Pepeljuge se izražava kao sklonost ka fascinaciji spoljašnjim izgledom izabranice koja će promeniti njegov život iz korena, ali i isto tako brzo razočarenje.
Sindrom Pepeljuge se ispoljava i kao preadaptiranost i preefikasnost, kad osoba radi više nego što je potrebno, preterano i više nego što je zdravo.
Takvo ponašanje se obično javlja kod osoba koje su u detinjstvu voljene ne zbog toga što jesu, već onoga šta rade. Tu nije reč o bezuslovnom prihvatanju i ljubavi već emotivnoj uceni od strane roditelja, koja je često uvijena u “dobre namere”.
Kada odrastu, postaju majke koje prezaštićuju (ili supruge sa bezuslovnom podrškom bez obzira na ponašanje partnera), nastavljaju sa spremanjem i postavljanjem obroka deci koja su odavno sposobna to sama da urade, peglaju im stvari, rade sve umesto njih, što nije dobro ni za decu ni za majku.
Sindrom Pepeljuge se može ispoljavati i na poslu, tim pre što je vrlo “in” biti zauzet, čime se indirektno povećava sebi cena a u stvari je reč o perfekcionizmu usled osećanja nesigurnosti.
Večito su u žurbi, a kada govore o tome nije jasno da li se hvale ili žale, jednostavno uvek imaju šta da rade, ne znaju za odmor. Imaju osećaj iskorišćenosti i nezadovoljstva sopstvenim položajem. Osobe koje imaju sindrom Pepeljuge često su žrtve narcisoidnih šefova ili saradnika bez trunke zahvalnosti koji misle da je neko dužan radi sve (i ono što nije u opisu posla), što se može pretvoriti u mobing na poslu ili iskorišćavanje u porodici.
Potrebno je da osoba koja ima sindrom Pepeljuge redefiniše odnos sa drugima, svoje potrebe i da tamo gde nema uzajamnosti direktno saopšti svoje potrebe. Ako nema pozitivnog odgovora sa druge strane u vidu promene ponašanja neophodna je psihoterapija. Oni koji su uživali u tome šta je činila za njih biće ljuti kada im to bude uskraćeno ili će podilaženjem pokušati da se odnos vrati u pređašnje stanje.
Treba nastaviti uprkos manipulaciji iza koje stoje sebični interesi, a ne ljubav i briga za drugog.
Pepeljugin život nije život u pravom smislu te reči, nije bajka već košmar.
Bez redefinisanja odnosa prema sebi i drugima nema napretka, čekanje spontane promene neće uroditi plodom.
Kulturološki je neosnovana podela na “biti lep” i “biti pametan”, kao da se to isključuje. Kompletna osoba obično kod istog pola stvara zavist i ljubomoru, a kod suprotnog strah da neće ispuniti očekivanja. Jedini način da bude srećna je traženje ravnopravnog partnera, sve ostalo je lečenje tuđih kompleksa. Problem je ako kompletna osoba nema podršku u porodici, ako npr. ima rivalizirajućeg roditelja, što dovodi do jakog osećanja krivice i potrebe da se ne ističe, da se povlači. Misli da ne zaslužuje kompletnog partnera, da je suviše dobar za nju i da neće umeti da ga zadrži.
Zato bira partnere „sa greškom“, veruje da će on biti samo njen, a u stvari dobija partnera sa kompleksima koji se sveti zavođenjem drugih iza leđa, čim ona pokaže kvalitete, čim prvi put nije tu za njega, pa i pre toga.
Poruka koju šalje ova bajka ide u prilog savremenom fokusu na vizuelno, što je suprotno od psihološke zrelosti i rada na sebi. Stereotipno se ističe bogatstvo mladoženje i lepota mlade.
Šta savremena Pepeljuga treba da promeni kod sebe?
Pasivnost, prihvatanje uloge žrtve, potrebu za odobravanjem, da kaže “ne”, shvati da vredi i kada nije u vezi, shvati da život nije bajka i da na prave stvari ne treba čekati, već raditi na njihovoj realizaciji, isto kao što davanje u bilo kom odnosu ne treba da bude jednostrano već uzajamno.
Psihoterapija je dobar način da kapacitete vidite realno, da ih realizujete bez osećanja krivice, da se ne bojite da izrazite potrebe i i da shvatite da briga o sebi ne vodi nužno konfliktima.
Ako preuzmete sve obaveze nećete dobiti zahvalnost drugih, naprotiv, podrazumevaće se da je to vaš posao, a ljutiće se ako se pobunite. Napravite razliku između brige o deci dok su mala i nemoćna, njihovog postepenog osamostaljenja, takođe budite svesni da komunikacije sa odraslima treba da bude ravnopravna, naročito među partnerima.
