Iako je farmakoterapija u lečenju stanja koja ispunjavaju esnafske kriterijume za depresiju za većinu lekara lakše rešenje, psihoterapija može pomoći pacijentima da bez ”hemije” prebrode krizne periode u životu. I to bez neželjenih dejstava antidepresiva i lekova za smirenje.
Koliko psihoterapija može da nam pomogne i da li su lajfkoučevi samo prevaranti, razgovaramo sa dr Milutinom Kostićem, specijalistom psihijatrije u Institutu za mentalno zdravlje i kliničkim asistentom na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu na katedri psihijatrije.
PhM: Poznato je da se u Srbiji tablete za smirenje uzimaju kao bombonice, a antidepresivi olako prepisuju. Ipak, jedan od izbora u lečenju depresije jeste i psihoterapija. Šta je, zapravo, psihoterapija i kako može pomoći kod stanja koje možemo nazvati prekomernom tugom ili depresijom?
dr Milutin Kostić: Psihoterapija se nadovezuje na važan segment koji je u prirodi čoveka – socijalnim vezama. Iako postoji puno tehnika psihoterapije, neka istraživanja kažu da je, ono što je odlučujući faktor, zapravo odnos koji se ostvari između psihoterapeuta i pacijenta. Tu kroz razgovor čovek dolazi do nekih rešenja kroz promene načina i modela razmišljanja kao što je kognitivna ili bihejvioralna terapija, bilo kroz kopanje po prošlosti kroz psihoanalitičke pristupe jer neke hipoteze kažu da su nekad uzroci problema u nekim događajima ili odnosima iz detinjstva.
Psihoterapija je odlična terapija, ali nije svemoguća, jer i ona može imati neželjenih efekata. Ljudi često povezuju neželjene efekte za farmakoterapiju, ali i psihoterapija može imati neželjene efekte ako se na pogrešan način savetuje. Nekada dozivanje nekih sećanja nije dobro i bolje je da ostanu zakopana. Važno je znati da psihoterapija ”radi” najbolje kada je problem dominantno u pacijentu.
PhM: U kakvim okolnostima psihoterapija ne može da dovede do boljitka?
dr Milutin Kostić: Tuga je normalno ljudsko osećanje u skladu sa okolnostima u kojima se nalazimo. To je jedna vrsta reakcije koja je često normalna u odnosu na nenormalne okolnosti u kojima živimo.
Na primer, ako sam u rovu i oko mene padaju bombe, prirodno je da sam preplašen i mogu da uzmem 500 lekova i da pričam sa 30 psihoterapeuta, ali ja ću i dalje biti uplašen. To je normalna reakcija na okolnosti.
Takođe, jedan od najvažnijih faktora za ono što mi kažemo da ispunjava kriterijum depresije je siromaštvo. Psihoterapeut može da priča sa vama koliko god hoćete, ali ako vaš šef urla osam sati na vas, a vi ne možete da date otkaz zato što morate da prehranite porodicu i jedva sastavljate kraj s krajem, vrtećete se u začaranom krugu.
S druge strane, psihoterapija je skupa. Ljudima kojima najviše treba pomoć, psihoterapija često nije pristupačna. Za stvaranje prakse socijalnog pristupa i davanja podrške ljudima je potreban i društveni konsenzus i politička volja, ali to se, na žalost, u skorije vreme neće dogoditi.
PhM: Svedoci smo trenda da se ljudi obraćaju za pomoć različitim lajfkoučevima. Da li ti moderni gurui, koji uglavnom nisu ni psihijatri, ni psiholozi, niti lekari iz drugih grana medicine, mogu pacijentu da donesu više štete ili koristi?
dr Milutin Kostić: Siguran sam da će većina mojih kolega reći da su lajfkoučevi nešto najužasnije na svetu. Ali moj odnos je prilično ambivalentan.
Mislim da postoji određen procenat ljudi koji može dobiti dovoljan nivo podrške na taj način. Ali isto tako sam siguran da lajfoučevi mogu i da pokvare stanje pacijenta. Kao i kod psihoterapije, i kod koučinga je važan naš odnos koji uspostavljamo sa osobom kojoj se obraćamo za pomoć.
Postoje ljudi koji su jednostavno talentovani da rade sa ljudima, da pročitaju tuđa osećanja i potrebe i pružaju toplinu koja je pacijentu u tom trenutku neophodna.
Često imam minimum jednako poverenje u stavove i viđenje mojih sestara na klinici u odnosu čak i na mnoge psihijatre, jer umeju da pristupe na jedan ljudski način i umeju da pročitaju dušu. Neke od njih zaista imaju taj talenat.
Problem sa lajfkoučevima je nedostatak nadzornog tela koje može da nadzire proces u određenoj meri. Ako ja, kao lekar, napravim neku lekarsku grešku, uvek postoji mogućnost da snosim odgovornost, a to kod lajfkoučeva nema.
PhM: Lajfkoučevi često, da bi se što bolje pozicionirali na tržištu, pribegavaju kreiranju i širenju nekih univerzalnih poruka za koje tvrde da su ”lekovite” za većinu ljudi kojima se obraćaju. To plasiraju putem društvenih mreža i bore se za što veći broj pregleda. Postoje li takve univerzalne poruke koje su ”lekovite” za sve?
dr Milutin Kostić: Znam ljude koji onako ritualno idu od jedne do druge psihološke škole koje se bave načinima kako da čovek sam sebi pomogne. I posle svake se osećaju malo bolje, pa onda to prođe, pa krenu u sledeću.
Lično mislim da ima izuzetno malo poruka koje mogu univerzalno da pomognu. Mi smo socijalna bića i potreba da budemo zajedno sa drugima u dobu ogromne usamljenosti je jako važna. Pogotovo u društvu gde se vrlo često promoviše individualnost. Taj kapitalistički momentat odrazio se i na to da se farmakoterapija previše koristi, a psihoterapija je skupa.
Sve se svodi na to da imamo onoliku vrednost koliki kapital napravimo. I to dovodi upravo do ove trke za pregledima koje pominjete, jer pregledi dovode do stvaranja kapitala. I tu više nije pacijent i njegova dobrobit centralna, već osoba koja se reklamira.
I u redu je davati savete, ali kada upravo gore pomenute medicinske sestre sa kojima radim podele savet sa pacijentima, one to čine isključivo iz empatije i želje da pomognu, jer za to ne dobijaju ni jedan dinar. One to rade zato što su dobre osobe.
Čim počnemo da razmišljamo da li i osoba koja deli savet ima neke koristi od tog saveta, taj savet postaje određenim delom upitan.
PhM: Da li ste primetili povećan broj ljudi koji traže pomoć i psihološku podršku kao posledicu kovida?
dr Milutin Kostić: Ono što sam primetio je da je u samom početku čak bilo smanjenje broja pacijenata, jer smo svi bili fokusirani na borbu protiv istog nevidljivog neprijatelja. Sa produžetkom pandemije došlo je do trošenja kapaciteta kod ljudi i onda je došlo do povećanja broja pacijenata.
Ono što je važnije reći je da se određenom broju ljudi zbog epidemije pogoršalo stanje. Od toga da slušate svakog dana koliko je ljudi umrlo, a možda vi možete da budete sledeći, do izolacije i nedostatka socijalizacije.
Sve to je uticalo jako loše na ljude. Predugo smo živeli, i još uvek živimo u histeriji statističkih podataka, ali ne treba zaboraviti da imamo pravo da budemo informisani, bez obzira što su takve informacije kod jednog broja ljudi izazivale paniku.
PhM: Na koji način možemo da sačuvamo naše mentalno blagostanje u ovako izazovnim vremenima? Postoje li neke poruke koje biste voleli da čuje što veći broj ljudi?
dr Milutin Kostić: Svi treba da znamo da je veoma zdravo ako smo ponekad nesrećni ili usamljeni. Zdravo je da budemo tužni ako smo izgubili blisku osobu, da smo uplašeni ako živimo u neizvesnosti, da smo ljuti kada se suočavamo sa nepravdom.
Neprijatna osećanja nisu obavezno plod mentalne bolesti. Takva osećanja su, zapravo, veoma adekvatna u odnosu na našu socijalnu poziciju. Ne mogu da se osećam dobro ako nemam posao i nemam nikoga oko sebe.
S druge strane, veliko je pitanje kako možemo raditi na svom mentalnom dobrostanju. To je svakako socijalizacija i nalaženje nekakvog cilja u životu. Pogotovo kada nam se život vrti oko nekih besmislenih stvari.
Važno je da spoznamo čemu težimo, da znamo zbog čega ustajemo. Na žalost, veliki broj mojih pacijenata nema odgovor na ova pitanja. Ili odgovore da ujutru ustanu i ništa – samo kolotečina koja ubija. U takvim situacijama adekvatno je da se ne osećate dobro jer vaša duša govori da vam život nije dobar. I onda ja savetujem ljude da se učlane u neku političku partiju ili neku organizaciju, da se, ako vole planinarenje, priključe planinarskom klubu… Potpuno je nebitno gde će se pronaći.
Univerzalni odgovor ne postoji. Svako mora da ima nešto što ga ispunjava i udaljava od svakodnevne rutine koja je i štetna i opasna. Nije u ljudskoj psihi da budemo srećni ako samo živimo, radimo i preživljavamo. Stvoreni smo da nečemu većem i višem težimo.
PhM: Radite sa ljudima koji vam svakodnevno iznose najrazličitije probleme. Kako uspevate da sačuvate vaše mentalno dobrostanje i zaštitite sebe od prevelikog tereta?
dr Milutin Kostić: Ovaj posao ume da bude iscrpljujuć, ali sa druge strane nudi ogromnu dozu satisfakcije. Ako radite negde za nekoga, da li ćete prodati nešto ili ne, vama nije prebitno jer vi radite za nekoga.
Ako ja pomognem pacijentu osećam satisfakciju, jer sam direktno nekom poboljšao život. Ne mogu da se žalim na posao jer ga volim. Ipak, na početku karijere mi se dešavalo da moram da se okrenem u stolici da pogledam kroz prozor da pacijent ne vidi da su mi zasuzile oči od njihove teške priče.
S druge strane, možda će surovo zvučati, vremenom duša ipak malo otupi, i više nemam tako intenzivne reakcije. Ono što i dalje imam je ista ona ljudska potreba zbog koje sam i upisao medicinu, da pacijentima pomognem.
Kako razlikovati tugu od depresije: TUGA vs DEPRESIJA: Kada je tuga prekomerna?
