Psihološka trauma ostavlja kompleksne posledice ne samo na psihu pojedinca, već i po njegovo telo, ali i okruženje u kom pojedinac živi. Za tretman psihološke traume je od presudnog značaja je pravovremena reakcija.
autor: Marko Tomašević psihoog, Psihološko savetovalište Mozaik www.savetovalistemozaik.com
U čemu je razlika izmađu traume i stresa
Trauma i stres su termini koji se često koriste kao sinonimi. Ipak, između ova dva pojma postoji značajna razlika. Stres predstavlja proces koji obuhvata dešavanja u spoljašnjoj sredini ili u nama, podstiče psihološke i fiziološke odgovore koji imaju za cilj da se situacija prevlada. Trauma predstavlja psihološku ranu nastalu delovanjem jednog ili više jakih stresnih događaja, ali i hronični prisutnih stresnih događaja manjeg intenziteta.
Ipak, većina stresnih događaja koje proživljavamo nisu takve prirode da ostavljaju dugoročne psihološke posledice na nas, već dugoročne posledice ostavljaju samo izuzetni događaji. Dakle, u osnovi svake traume je stres, dok nije svaki stres psihološka trauma.
Psihološka trauma
Po najširem shvatanju, traumatski događaji, za razliku od uobičajenih stresnih događaja, uglavnom ugrožavaju život, telesni ili psihički integritet ili pak predstavljaju blizak susret sa nasiljem ili smrću. Ovi događaji su najčešće izolovani, dešavaju se jednom ili nekoliko puta u relativno kratkom periodu. Dovoljan je jedan ovakav događaj da ostavi dugotrajne posledice na osobu i stvori psihološku traumu (ranu). Primeri ovakvih traumatskih događaja su saobraćajne nesreće, fizičko, psihičko i seksualno nasilje, svedočenje nečijoj nasilnoj smrti, iskustvo rata, iskustvo zatočeništva i slično.
Kompleksna trauma
Većina tretmana, koji su usmereni na posledice traumatskih iskustava, osmišljeni su da tretiraju ovu vrstu traume. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, stručnjaci prepoznaju još jedan vid psihološke traume koji se naziva kompleksna trauma. Kompleksna trauma predstavlja psihološku ranu nastalu delovanjem stalno prisutnih štetnih događaja koji najčešće nastaju u odnosima sa važnim drugim osobama. Tu spadaju iskustva poput zanemarivanja deteta, učestalog seksualnog ili fizičkog nasilja u porodici, stalno prisutnih haotičnih nestabilnih odnosa između roditelja i roditelja i dece, alkoholizma ili narkomanije članova porodice, zlostavljanje od strane bliskih osoba i slično. Posledice traumatskih događaja su komplikovanije, dublje integrisane u ličnost pojedinca, a osobe koje su preživele ovakva iskustva neretko dobijaju dijagnozu poremećaja ličnosti.
Telesne i psihološke reakcije na traumu
Tokom proživljavanja traumatskog iskustva, ljudsko telo i psiha prolaze kroz velike promene kako bi posledice ovih događaja bile što manje. Žrtva traume može se osetiti „zaleđeno“, što predstavlja stanje šoka a naše telo i naš um tada kao da čekaju da traumatski događaj prođe. Telo se parališe i ne oseća fizičku bol. Psihički, osoba je odsutna, po nekada do te mere da ima utisak da ceo događaj posmatra sa strane.
Psihološka trauma i PTSP
Neposredno nakon što se traumatizujući događaj završi, mogu se javiti i snažne emocionalne reakcije. Najčešće, posle nekoliko dana ili nedelja, ove emocionalne reakcije se stišaju. Ipak, kod pojedinih osoba ovakve emocijonalne reakcije ostaju i nakon dužeg perioda vremena, a u pojedinim slučajevima njihov intenzitet se može povećati. Kada se to dogodi, govorimo o Post traumatskom stresnom poremećaju (skraćeno PTSP-u).
Psihološka trauma simptomi
Osobe koje pate od posledica psihološke traume i PTSP-a doživljavaju niz telesnih, psiholoških, ponašajnih i emocionalnih simptoma poput intruzivnih misli, flešbekova (iznenadna kratka nenamerna sećanja koja deluju kao da osoba ponovo proživljava traumatski događaj), noćnih mora, promena raspoloženja, konfuznosti, socijalne izolacije, izbegavanja mesta koja podsećaju na traumu, uznemirenosti i povišene reaktivnosti na različite stimulacije, nesanice, problema u seksualnom funkcionisanju, povišenog osećanja straha i anksioznosti, depresivnosti, iritabilnosti i besa…
Gotovo uvek, bez obzira na prirodu traumatskog iskustva, žrtve traume osećaju krivicu i sramotu zato što se smatraju odgovornim za proživljeno. Kako bi izašli na kraj sa svim ovim simptomima, traumatizovane osobe neretko pribegavaju preteranoj konzumaciji alkohola i narkotika, povlače se iz društvenih odnosa, izbegavaju bliske veze, ne razgovaraju o tome kako se osećaju niti pominju traumatska iskustva, ponašaju se neprijateljski i agresivno čak i prema bliskim osobama.
Upravo zbog ovih neadaptivnih ponašanja trauma ne pogađa samo pojedinca, već i njegovu porodicu, užu i širu okolinu.
Kako se leči psihološka trauma
Zahvaljujući modernim tehnologijama snimanja mozga i funkcionisanja nervnog i endokrinog sistema, otkriveni su kompleksni mehanizmi koji stoje u osnovi psihološke traume. Ovi nalazi poslužili su za unapređenje postojećih i osmišljavanje brojnih novih pristupa namenjenih lečenju psihološke traume.
Na primer, za tretman posledica izolovanih traumatskih događaja, istraživanja su ukazala na efikasnost Kognitivno bihevioralne terapije za PTSP, Terapije kognitivnog procesuiranja, Produženog izlaganja, EMDR (Desenzibilizacija i Reelaboracija uz pomoć pokreta očiju), Terapija narativnog izlaganja, pojedini pristupi u okviru Telesne terapije.
Takođe, za tretman posledica kompleksne traume istraživanja su ukazala na efikasnost Shema terapije, Terapije usmerene na transfer, Dijalektičke bihevior terapije i Terapije zasnovane na mentalizaciji.
Poređenjem navedenih terapijskih pristupa može se ustanoviti da većina njih poseduje nekoliko zajedničkih odlika:
Psihoedukacija obezbeđuje informaciju klijentu o prirodi nastanka poremećaja i mehanizmima njegovog održavanja.
Imaginativno izlaganje – živo prisećanje na traumatska iskustva i ponovno proživljavanje istih u sigurnom terapijskom kontekstu sa ciljem smanjenja simptoma i otklanjanja posledica traume.
Bavljenje procesima pamćenja traumatskog iskustva. Traumatska iskustva su najčešće zapamćena u nepovezanim fragmentima pa je potrebno stvoriti neku vrstu hronološkog sleda kako bi se smestila u odgovarajuću vremenski okvir u životu osobe koja je preživela traumu.
Kogintivno restrukturiranje podrazumeva bavljenje iracionalnim uverenjima koja su nastala kao posledica traume, poput uverenja o krivici osobe koja je doživela traumu. Važno je da ova netačna i štetna uverenja budu zamenjena nekim racionalnijim, korisnim i adaptivnijim uverenjima.
Doživljavanje snažnih emocionalnih iskustava i bavljenje njima je neophodno jer ona predstavljaju sastavni deo nastanka psihološke traume.
Razvijanje strategija emocionalne regulacije i prevladavanja omogućava klijentu da nauči da izađe na kraj sa snažnim emocijama koje su prisutne kao posledica traume. Veštine poput „uzemljavanja“ ili vežbe pune svesnosti se često koriste u ove svrhe.
Poslednjih godina deo tretmana traume postaje i rad na telesnim senzacijama i upravljanje istim kako bi se redukovali simptomi.
Psihološka trauma i posledice koje ostavlja na psihu i telo
Psihološka trauma ostavlja kompleksne posledice ne samo na psihu pojedinca, već i po njegovo telo, ali i okruženje u kom pojedinac živi. Za tretman psihološke traume je od presudnog značaja je pravovremena reakcija. Što ne znači nužno rana reakcija, već reakcija koja je u skladu sa psihološkim kapacitetima i potrebama traumatizovane osobe.
Lečenje posledica psihološke traume je delikatan zadatak a cilj lečenja nije samo prestanak simptoma, već može biti i post traumatski rast i nalaženje novog smisla i svrhe u životu preživele osobe.
Posledice traumatskih događaja su komplikovanije, dublje integrisane u ličnost pojedinca, a osobe koje su preživele ovakva iskustva neretko dobijaju dijagnozu poremećaja ličnosti. Pojedina novija istraživanja čak upućuju na to da se u osnovi graničnog poremećaja ličnosti (psihološki problem karakterisan dugoročnim maladaptivnim obrascima ponašanja i poteškoćama u kontroli snažnih emocija) nalazi kompleksna trauma.
