Osećanja koja se javljaju nakon spontanog pobačaja ne smeju se ignosrisati ni zanemariti. Ženu treba razumeti pružiti joj podršku da se sa njima izbori.
Spontani pobačaj predstavlja spontani prekid trudnoće i gubitak ploda pre 24. nedelje trudnoće. Najčešće, u 80% slučajeva, dešava se u prvih 13. nedelja trudnoće, a 10-25% klinički potvrđenih trudnoća se završi na taj način.
Ukoliko se spontani pobačaj u prvom trimestru dešava tri ili više puta smatra se habitualnim pobačajem (pobačaj koji se ponavlja). Smatra se da su 50-64% svih pobačaja u prvom trimestru trudnoće i 20% svih pobačaja u drugom trimestru uzrokovani različitim aberacijama hromozoma ploda. Godine žene, takođe, utiču u kom procentu će spontani pobačaj biti očekivan. Što je žena starija, procenat se povećava.
Ostali faktori rizika mogu biti: neki anatomski i endokrini poremećaji, infekcije, sistemske bolesti kod žene, nezdrave životne navike.
Sve o spontanom pobačaju: mogući uzroci, fatori rizika, oporavak, posledice dr Margit Ekvoju
Kod žena koje su već imale pobačaj samo je blago povišen rizik da se ponovi u sledećoj trudnoći, ali ovaj podatak mnogim ženama ne predstavlja utehu i sam događaj utiče da pojačano brinu kada do trudnoće ponovo dođe.
Često uzrok spontanog pobačaja ostane nerazjašnjen i to može da utiče na to kako će se takav događaj doživeti i razumeti.
Simptomi pobačaja mogu biti: krvarenje, bolovi u donjem delu stomaka, isticanje plodove vode u drugom trimestru, iznenadan prestanak svih simptoma trudnoće, izlaženje delova posteljice i ploda iz vagine. Ovi simptomi se mogu javiti u raznim kombinacijama i biti različite jačine.
Kada se govori o prevenciji, najčešće se žene upućuju na to da brinu o sebi i neguju što zdraviji stil života, ali hromozomske aberacije ostaju faktor na koji se ne može uticati.
Kako se doživljava spontani pobačaj?
Žene često mogu da čuju da se pobačaji dešavaju, da to znači da nešto nije bilo u redu sa plodom i da je bolje što je to priroda rešila, da nije potrebno, pogotovu ako se to desilo prvi put, da se bilo šta dodatno istražuje i da samo treba da se opuste, krenu dalje i za koji mesec ponovo pokušaju da ostanu u drugom stanju. I zaista ima žena koje sve to tako i dožive, prihvate i urade.
Ipak, želimo da skrenemo pažnju da to nije i ne može biti tako za sve žene i za sve parove.
Spontani pobačaj mnoge žene dožive kao gubitak koji se doživljava intenzivno kao i mnogi drugi gubici. Ipak, ima mnogo pokazatelja da se u socijalnom kontekstu to često ne doživi kao gubitak i ne prepoznaje se potreba da se, kao takav, odtuguje.
Na to ukazuju reakcije medicinskog osoblja i porodice (uvek ima individualnih razlika), većina istraživača u liste stresnih životnih događaja ne uvrštava i spontani pobačaj, vrlo često se ne prepoznaje da je ženi (paru) potrebna podrška i pomoć posle ovakvog događaja, često se iz raznih uloga (lekari, partner, članovi šire i uže familije) vrši pritisak da se što pre uđe u sledeću trudnoću.
Žene često, i zbog ovakvih okolnosti, oklevaju da iskažu kako se sve osećaju i u kojim se sve stanjima nalaze.
Stanja i osećanja u kojima se žena može naći nakon spontanog pobačaja
- Žene mogu da budu u šoku i neverici i da im bude teško da prihvate da se to uopšte i dogodilo,
- mogu da osećaju tugu (čežnja za izgubljenim detetom, posebno ako je od samog početka trudnoće plod doživljavan kao dete a ne prvo kao biološko tkivo koje tek treba da postane dete; tuga zbog gubitka planirane budućnosti;
- doživljaj praznine, koji može biti praćen raznim fizičkim senzacijama),
- ljutnju (ljutnja na sebe, svoje telo, partnera, lekare, sudbinu, život, Boga…),
- strah (briga o uzroku pobačaja, briga o mogućim zdravstvenim problemima i/ili genetskim faktorima koji su doveli do takvog ishoda, briga da se spontani pobačaj može ponoviti, posebno ako je do trudnoće došlo u procesu vantelesne oplodnje i/ili ako je već bilo pobačaja),
- pojačanu želju da razgovaraju o gubitku i da tragaju za nekim smislenim objašnjenjem tog događaja i veoma im teško pada kada se na to reaguje burno, frustrirano, nervozno, ljutito ili iz pozicije negiranja da je to uopšte gubitak ili da može biti teško i strašno i kada im se objašnjava da je za njih štetno da se time bave, da o tome govore ili misle.
- Osim toga, tu su krivica i stid (žene mogu da se osete defektno i da dožive pobačaj kao dokaz toga i, samim tim, kao izvor stida, može da im bude narušeno samopouzdanje i samopoštovanje,
- mogu da počnu da se porede sa drugim ženama na svoju štetu, mogu da poveruju da su same krive za pobačaj: da su nešto pogrešno uradile ili nisu uradile, da su napravile pogrešan pokret, da su nešto pogrešno pojele, pomislile ili da su bile suviše uplašene ili generalno previše pod stresom) i
- nemoć (nekada je lakše biti kriv nego nemoćan jer onda postoji nada da se može ispraviti greška ili nešto što je učinjeno ili nije učinjeno i da će onda biti bolje). Kada se javi nemoć to obično ide uz doživljaj gubitka kontrole i sigurnosti i uz doživljaj da je nepredvidivo šta će se dalje dešavati, a često se očekuje i prognozira loš ishod.
Adaptacija na gubitak
Na skali stresnih životnih događaja najveći stres i životnu promenu izaziva smrt deteta. To što spontanog pobačaja najčešće nema na takvoj listi govori o tome da se, uglavnom, previđa i zanemaruje sve što je upravo opisano, kao i to da mnoge žene (parovi) i ovaj događaj doživljavaju kao gubitak deteta.
To može uzrokovati inhibirano ili odloženo tugovanje (kada se ponašamo i, naizgled, osećamo kao da se gubitak nije ni dogodio ali se mogu uočiti razni somatski simptomi (razni bolovi, napetost…) i simptomi na nivou ponašanja (veća plačljivost, razdražljivost i svadljivost, smanjena frustraciona tolerancija, preteran rad…), što predstavlja pretnju za fizičko i mentalno zdravlje jer se sprečava proces tugovanja u okviru koga je potrebno ostvariti neke zadatke (kognitivno i emotivno prihvatiti da se gubitak stvarno i neopozivo dogodio, proraditi bol zbog gubitka, prilagoditi se životu u tim okolnostima, preusmeriti emocionalno ulaganje u novu trudnoću i/ ili neki drugi aspekt života, uz doživljaj da je i dalje moguće biti zadovoljan životom i da ga ima smisla nastavljati) da bi se gubitak prevazišao, u smislu da može da se nastavi sa zdravim životom, a ne da se sve zaboravi. Kada izostane adaptacija na gubitak, žena, pa i cela porodica, mogu biti ranjiviji kod budućih gubitaka i stresova.
Psihološke posledice spontanog pobačaja
Rezultati istraživanja: pokazuje se značajno veća izraženost anksioznih simptoma kod trudnica koje su ranije imale spontani pobačaj nego kod onih koje nisu prošle kroz to iskustvo; pokazalo se da to koliko je vremena prošlo od spontanog pobačaja (što više, to bolje) i to da li su sam pobačaj, dok se odigravao, doživele kao manje ili više stresan utiče na to koliko se uznemireno osećaju i koliko su zadovoljne životom.
U jednom istraživanju se pokazalo da je 39% ispitanica razvilo simptome posttraumatskog stresnog poremećaja i da je to bilo u vezi sa tim koliko je, prilikom samog pobačaja bilo krvarenja, bolova, koliko je fetalno tkivo bilo vidljivo, da li je postojao subjektivni doživljaj smrti deteta i da li je bilo straha za sopstveno zdravlje i/ ili život i da li je bilo straha od povrede.
U još jednom istraživanju su se kod 41% ispitanica ispoljili klinički značajni simptomi anksioznosti, a kod 36% ispitanica klinički značajni simptomi depresije, mesec dana nakon pobačaja. U drugoj studiji su se kao faktori rizika za razvoj depresije izdvojili prethodno iskustvo pobačaja, manji broj dece, neostvareno majčinstvo i iskustvo lečenja steriliteta.
Neke studije su se bavile time kako muškarci reaguju na ovakvo iskustvo i pokazalo se da ima onih koji razvijaju anksiozne i depresivne simptome, u manjoj meri i u kraćem trajanju nego žene, a da se njima, u socijalnom kontekstu, ispoljavanje takvih osećanja ili tugovanje još više osujećuju i tretiraju kao neprimereno i štetno.
Kako prevazići?
Šta može da se uradi: da se pruži podrška, saosećanje, slušanje bez negiranja i umanjivanja doživljaja, da validiramo da je sve to normalno zbog takvog gubitka, da pomognemo da se žena oslobodi krivice i da se lakše nosi sa onim aspektima cele situacije na koje ne može da utiče, da ne forsiramo ideju da će nova trudnoća sve rešiti i da ženu koja govori da je izgubila dete ne ubeđujemo da je to bio samo biološki materijal.
Podrška sredine, razgovor partnera o tome šta se desilo i kako se osećaju, dostupnost stručne psihološke i/ ili psihijatrijske pomoći, u skladu sa potrebama, mogu direktno uticati na uspešno razrešenje procesa tugovanja, prevenciju razvoja ozbiljnijih kliničkih psihijatrijskih simptoma, povećanje kvaliteta života i zadovoljstva životom.
