Ličnost čine pretežno tri oblasti: kognicija (inteligencija, saznanje), konacija (volja, motivacija) i emocije (afekti). Zamislite ih kao tri kruga koja se međusobno preklapaju, nalik olimpijskim, dva u gornjem a jedan u donjem redu. To preklapanje nije isto kod svih ljudi niti u svim životnim fazama, može biti veće ili manje. Ako gornji levi krug predstavlja intelektualne kapacitete, stepen njegovog ispoljavanja zavisi od uravnoteženosti sa emocijama i motivacijom. Kad su emocije previše burne, parališuće (kao kod npr.prevelike treme), rasuđivanje je otežano. Isto tako i kada je motivacija prejaka ili preslaba, osoba neće krenuti ka cilju ili će sagoreti u prevelikoj želji, u oba slučaja učinak nije zadovoljavajući.
Najopštija definicija inteligencije je da je to „sposobnost snalaženja u novim situacijama”, a testiranje kod psihologa ili u Mensije upravo jedna od tih situacija. Mensino testiranje traje 40 minutada bi bilo dovoljno vremena za eliminisanje faktora treme i ostalih nekognitivnih faktora koji deluju na neadekvatno ispoljavanje kapaciteta. Zadaci su rastuće težine, neverbalni, nema negativnih poena, norme obzirom na uzrast su precizno utvrđene testiranjem, nezavisni od prethodnog znanja i stepena školovanja. Prosečan koeficijent inteligencije u populaciji je od 90-110, njega ostvaruje 50%populacije. Uslov za članstvo u Mensi je skor koji odgovara postignuću od 2% ili manje od 2% populacije, najviši skor je „IQ je veći ili jednak 156”po Katelovojskali, iznad pomenutog skora nijedan test nije dovoljno precizan. Pojava parališuće treme ne znači nedovoljne kapacitete, već da faktori ličnosti ometaju njihovo ispoljavanje. Zato treba raditi na tome da se ometajući faktori drže pod kontrolom i pretvore u saveznika (pozitivnu tremu). Tome mogu da pomognu vežbe relaksacije i psihoterapija.
Osnovna ideja testovnog merenja inteligencije je stvaranje tzv. „culture free”, tj. testova slobodnih od kulture, potpuno nezavisnih od uticaja okruženja. Međutim, za većinu testova se može reći da su u najboljem slučaju „culture fair”. Bilo je i naučno neutemeljenih pokušaja poređenja naroda u pogledu inteligencije. Linje krajnje neutemeljeno poređenje vršio prema vrsti ishrane i broju vođenih ratova na određenom području. Zato se u tumačenju bilo koje korelacije mora pristupiti krajnje oprezno zbog mogućnosti ishitrenih, neutemeljenih zaključaka. Opšti zaključak bi bio da sve ono što povećava kvalitet života pozitivno utiče na razvoj inteligencije, o tome je najviše pisao Džensen.
Na razvoj inteligencije utiču i nasleđe i sredina. Nasleđe određuje minimalni i maksimalni domet intelektualnog razvoja, dok sredina i socijalni uslovi utiču na dostizanje krajnjih mogućnosti. Ranije se smatralo da se inteligencija ne razvija tokom života, da čak i znatno opada u kasnijim godinama. Međutim, novija saznanja ukazuju da broj neurona (nervnih ćelija) ne opada rapidno protekom godina i da se čak stvaraju nove veze između neurona. Na to velikim delom utiče način života, sklonost mentalnoj aktivnosti, rešavanje problema putem uviđanja i sl. Prema Katelu, postoje dve vrste inteligencije: fluidna(biološki data) i kristalizovana(stečena). Dok je razvoj prve brži, ranije dostiže plafon i brže počinje da opada, kristalizovana inteligencija pretežno zavisi od obrazovanja i iskustva (npr.verbalne sposobnosti), pokazuje dužu tendenciju rasta i ne opada skoro do kraja života.
Prema mišljenju psihologa Gardnerainteligencija je višestruka, postoji sedam vrsta: lingvistička, logičko-matematička, prostorna (orjentaciona), muzička, kinetička(telesni pokreti) i personalna (emocionalna i socijalna). Ovakvo kompozitno shvatanje inteligencije ima poseban praktičan značaj u praćenju dece darovite za određenu oblast.
Najvažnije je da sredina stimulativno utiče na razvoj i da prati potrebe dece od ranih dana. Pravilan razvoj dece počinje još kod mame u stomaku, zadovoljna žena će biti i zadovoljna mama pa će lučiti hormone koji će slati najbolju moguću poruku kroz pupčanu vrpcu. Taj razvoj se nastavlja dojenjem koji svi stručnjaci sa razlogom preporučuju, ne samo zbog poboljšanja imuniteta već i emocionalne razmene, a po mnogim autorima i stvaranja osnove za dobro intelektualno postignuće. Naravno, majke koje ne mogu da doje ne treba da se zbog toga osećaju loše, jer hrana nije jedino dobro koje se bebi može pružiti. Važno je da se što pre prihvati ono što se ne može promeniti (nemogućnost laktacije) i da se to zameni dostupnim (tzv. mlečnim formulama) jer beba neverbalno oseća (ne)raspoloženje najbližih.
Deca uče kroz igru i pravilnim pristupom roditelja bez pritisaka, u opuštenoj atmosferi, dete razvija radoznalost i kreativnost.Važno je shvatiti da deca ne treba da uče za ocenu već da svaki novi zadatak shvate kao izazov, a da im odrasli za rešavanje zadaju situacije koje će ih podsticati, koje će biti malo složenija od faze u kojoj su deca trenutno (prema Vigotskomtzv. zona narednog razvitka). Od najranijih dana deca uče da savladaju prepreke u skladu sa razvojnom fazom u kojoj su, najpre su to igre skrivalice određenih predmeta dok dete još nije prohodalo, a zatim je to razvoj motoričkih i govornih veština. Bitno je zadovoljiti dečiju radoznalost, odgovarati na beskrajna pitanja u skladu sa uzrastom deteta, tako da dete može da razume određenu pojavu i uklopi to u postojeće šeme. Neka deca najpre u većoj meri razvijaju govor, neka motoriku, sve je to individualno, važno je da dete oseti da je prihvaćeno i da se sa detetom vreme provodi kvalitetno i u što zdravijem okruženju. Suvišno je ponavljati da je važno što više boraviti na svežem vazduhu (čak i na zimskim temperaturama), ne samo zbog povećanja hemoglobina, već i zbog razvoja motorike koji je osnova za pravilno držanje a i osnova za kasnije intelektualne funkcije. U prve dve godine se razvija tzv. senzomotorna inteligencija gde dete kroz pokret stiče osnovna saznanja o svetu. To saznanje je nepotpuno i vrlo skučeno ako se stiče samo u kućnim uslovima. Treba podsticati slobodu pokreta i kreativnost kod dece time što će se otkrivati višestruka moguća upotreba predmeta, uočavati neobična rešenja i sl.
Uticaj socijalne sredine je najveći kada je u pitanju sposobnost razumevanja i snalaženja u socijalnim situacijama. Zadatak vaspitanja treba da bude praćenje i podrška uravnoteženog razvoja tri komponente ličnosti: inteligencije, motivacije i emocija. Takvo dete će biti zadovoljno dete a kasnije i zadovoljna odrasla osoba. Porodica predstavlja najplodotvorniju sredinu za razvoj dečijeg samopouzdanja i samopoštovanja, kao i sticanja radnih navika, a to su svojstva ličnosti važna za dugoročni uspeh, koliki god bili intelektualni potencijali. Time se stiče osnova za ceo život jer, iako je koeficijent inteligencije bitan, još je bitniji stepen njegovog iskorišćenja. Bilo koji test (koliko god dobar on bio) je samo test, život je najbolje merilo.
napisala: Jasna Bulajić-Stepanović – psiholog-psihoterapeut, psiholog Mense Srbije
