napisala: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut,psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs
Život je pun iznenađenja, što je za nekog pozitivno, a za drugog negativno. Neizvesnost je suprotna od rutine i navike, pa je najteže doživljavaju osobe koje imaju potrebu za kontrolom, kao i izrazito nesigurne osobe koje sve vide katastrofično. Mnogima je bolja bilo kakva izvesnost, makar bila i loša, nego neizvesnost. Zato su u vezama koje su odavno samo navika, ne usuđuju se da promene posao ili zanimanje jer nikada „nije pravi trenutak“ za to. Treba praviti razliku između onoga na šta čovek može i ne može da utiče, pa na osnovu takve analize napraviti prioritete.
Neizvesnost kao stil života se može doživljavati pozitivno ili negativno. U prvom slučaju predstavlja dobrovoljni izbor osoba koje imaju stalnu potrebu za neizvesnošću, novim sadržajima i ekstremnim uzbuđenjima (adrenalin junkie). Ona se doživljava pozitivno, iako je takav način života stres sam po sebi. U drugom slučaju je posledica raznih životnih okolnosti i nesigurne životne pozicije, pa se doživljava negativno. Okidači su gubitak bliske osobe, posla, saznanje da se boluje od teške bolesti, emigracija i sl.
Neizvesnost je suprotna od rutine i navike, pa je najteže doživljavaju osobe koje imaju potrebu za kontrolom, što povećava anksioznost i smanjuje efikasnost. Izrazito nesigurne osobe teže tolerišu neizvesnost jer sve vide katastrofično, pa zamišljaju najgori mogući scenario.
Potreba za kontrolom im daje osećaj sigurnosti, a postojanje oslonca u vidu bilo kakvog plana se podrazumeva, makar ga stalno menjali. Posledice su višestruke: mnogi su u vezama koje su odavno postale samo navika, posao ih prožima nezadovoljstvom ali nemaju snage bar za pokušaj da od hobija naprave dodatnu profesiju, ne pokušavaju da bilo šta promene jer misle da napredak nije moguć. Za njih je od neizvesnosti bolja bilo kakva izvesnost, makar ona bila loša.
Ambivalenciju u pogledu neizvesnosti imaju ljudi koji hronično kasne, imaju potrebu za odlaganjem pa sve rade u poslednji čas. Prividnom mirnoćom pokušavaju da kupe vreme i negiraju realnost, a kada shvate kako vreme leti uprkos njihovim željama, upadnu u krajnji stepen anksioznosti što rezultuje vrtenjem u krug i padom efikasnosti. Ne tolerišu neizvesnost pa tenziju smanjuju procenom da ima dovoljno vremena i da od njih zavisi početak aktivnosti, negiraju realnost očekujući da će uspeti u nameri. Oni koji vole neizvesnost obično zamišljaju pozitivan ishod i precenjuju svoje sposobnosti. Odlaganje obaveza povećava adrenalin uoči same aktivnosti, a obavljanje svega u poslednji čas do lažne doze samopouzdanja jer neuspeh opravdavaju manjkom vremena („uspeo bih da sam stigao na vreme“), a uspeh iznadprosečnim sposobnostima.
Postoji nekoliko načina na osnovu kojih čovek može lakše podnositi neizvesnost i konstruktivno je usmeriti. Jedan od njih je sledeći: preko celog lista papira nacrtajte veliki krug (elipsu) u koji zatim taksativno navedite sve što vas tišti, sekira, što predstavlja problem i kvari raspoloženje (na primer: kašnjenje na posao, mala plata, nesigurnost zaposlenja, bezvoljnost, politička situacija, oslabljeno zdravstveno stanje, porast kriminala, teško detinjstvo..). Na drugom papiru nacrtajte isti takav krug (elipsu), s’tim što unutar većeg treba nacrtati manji krug.
Zatim taksativno navedene probleme sa prvog prepisati na drugi krug, ali tako da se u spoljašnji prepišu problemi koji ne zavise od osobe (na primer politička situacija, nesigurnost zaposlenja, teško detinjstvo, hronična bolest člana uže porodice i slično). U centralni deo kruga se zatim prepišu navedeni problemi koji zavise isključivo od osobe (kašnjenje na posao, bezvoljnost..), a na granici između dva kruga su problemi koji delimično zavise od osobe (problemi u braku, oslabljeno zdravstveno stanje, loša materijalna situacija). Na osnovu analize ovakvog crteža treba napraviti listu prioriteta i usmeriti se na ono što je pod direktnim uticajem osobe, a to je centralni deo kruga i delimično granica sa spoljnjim (problemi u braku zavise od osobe i bračnog partnera, pa treba da istovremeno porade na poboljšanju komunikacije).
U svemu treba naći meru, pa i u ovome, jer preterana težnja ka neizvesnosti često podrazumeva izvesnu dozu manipulativnosti drugima da bi ciljevi bili realizovani i pojačanu usmerenost na sopstvene potrebe. Ovakav način života se obično bazira na doživljaju neutemeljenom na činjenicama a gde osoba veruje da će se želje ili potrebe obistiniti jer to jako želi (wishful thinking).
Mnogi priručnici samopomoći se zasnivaju na moći podsvesti i filozofiji pozitivnog mišljenja, preokreta preko noći pomoću raznih „mantri“, a u osnovi je placebo efekat. Sve su to kratkoročna poboljšanja jer prava promena nije moguća uz pomoć čarobnog štapića već psihoterapijskog rada na sebi, koji podrazumeva pokretanje i manje prijatnih sadržaja.
Slaba tolerancija neizvesnosti vodi pojačanoj brizi, što je u osnovi anksioznih poremećaja (generalizovani anksiozni poremećaj, panični napadi, opsesivno-kompulzivni poremećaj, hipohondrija, socijalna fobija, posttraumatski stresni poremećaj i sl.).
Mogućnost promene je konstruktivna jer motiviše osobu na akciju. Međutim, ako je briga preterana, a naročito ako je u vezi sa nečim što je van kontrole osobe, postaje kontraproduktivna jer uznemirava osobu i dovodi do pada efikasnosti. Važno je imati snage da se promeni sve što se može promeniti, strpljenje da se izdrži ono što se ne može promeniti i mudrost da se te dve stvari razlikuju. Neizvesnost je sastavni deo života i ako se shvati na pravi način, kao izazov a ne teret, sve je zanimljivije.
