Negativna slika o sebi

Slika o sebi se stvara tokom celog života, a čine je subjektivna doživljavanja, mišljenja drugih i objektivni događaji koji se prelamaju kroz ličnu prizmu. Negativna slika o sebi uzrok je pojave osećanja nekompetentnosti i stida, usled čega se aktiviraju mehanizmi odbrane. Zašto je važno šta drugi misle o vama? Koliko energije trošite na mehanizme odbrane u cilju očuvanja pozitivne slika o sebi, pred sobom i drugima?

 autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut

Osobe koje imaju negativnu sliku o sebi obično ostaju u destruktivnim vezama, imaju manjak samopouzdanja i samopoštovanja, nezadovoljni su poslom ali ga uporno ne menjaju jer ne veruju da im može biti bolje, nezadovoljni su svojim fizičkim izgledom, skloniji su bolestima zavisnosti i imaju izražen strah od odbacivanja.

Međutim, oni sa boljom socijalnom maskom se mogu ponašati potpuno suprotno: delovati krajnje  samouvereno i skloni perfekcionizmu, čineći  sve da drugi ne otkriju koliko im je krhko samopouzdanje. Osobe niskog samopoštovanja smatraju da ne zaslužuju ljubav i poštovanje  drugih, nemaju dobar osećaj sebe i imaju doživljaj da im je loša sudbina izvesna. Sabotiraju  dobre emotivne veze, a ako npr. na poslu dobiju unapređenje ne osećaju se doraslo visini  zadatka i skloni su povlačenju da ne bi bili izloženi kritici. Kod nekih je prisutno kontrafobično ponašanje pa se ponašaju prilično opsesivno i u vezama i u poslu, pokušavajući da kvantitetom nadomeste kvalitet.

Narcisi su tipični predstavnici ljudi sa negativnom slikom o sebi koje društvo u prvi mah ne prepoznaje, već poveruje u njihovo glumljenje samopouzdanja. Narcis beži iz veze kada biva razotkriven u svojoj nesavršenosti koju ne može da podnese. Izbor zanimanja mu je obično takav da je teže objektivno sagledati uspeh.

TEMELJ LIČNOSTI KREIRA SE U DETINJSTVU

U detinjstvu se kreira temelj ličnosti koji traje ceo život, mada su promene moguće i u zrelom dobu, zato je psihoterapija efikasna tokom celog života. Stav da se čovek formira u prvih pet godina života i da nakon toga promene nisu moguće nije tačan. Takav stav je izgovor za pasivnost i prebacivanje odgovornosti na druge.

VAŽNOST PRVOG UTISKA

Koliko ste samo puta čuli da neko kaže „ne mogu drugačije, takav sam“ ili „šta ću, takav mi  je karakter (sudbina, horoskop i slično)“. Ljudi ne vole nejasnoću i neizvesnost, pre će pogrešno zaključiti nego da stvari ostave nedovršenima i nejasnim. Često na osnovu malog broja informacija prave neosnovane generalizacije. U poslednje vreme se ističe važnost prvog utiska i načina na koji osoba prikazuje sebe. Način na koji neko govori i ponaša se, verbalna i neverbalna komunikacija, sve je postalo predmet proučavanja ne samo u svakodnevnom životu već i na akademskom nivou. Mnogo je kurseva i knjiga na temu „kako da prikažete  sebe u što boljem svetlu, steknete naklonost ljudi, kako da budete dobar govornik i slično“. Tu je reč o uvežbavanju nastupa, igranju uloga,  glumi, ali šta se dešava kada se svetla životne  pozornice pogase i kada osoba ostane sama sa  sobom? Od sebe se ne može pobeći, koliko god koristili mehanizme odbrane i uvežbavali nastup na kursevima.

PROMENA DOLAZI IZNUTRA

Nekome su krivi drugi ljudi, drugima teško detinjstvo, trećima država, a svima njima je zajedničko da vreme i energiju troše na pronalaženje krivca za hronično nezadovoljstvo, ne shvatajući da promena dolazi iznutra. Da bi se stvari promenile, mora se pokušati, samo tako je moguće ostvariti cilj. Zna se da „ko želi nađe način, ko ne želi nađe izgovor“. Naravno da nije lako ako je neko imao traumatično detinjstvo, pa je od samog početka morao da se bori za nešto što su drugi dobijali bez muke. Neke rane nikada ne zacele, ali to ne znači da je sve izgubljeno. Mnogi procvat dožive tek u odraslom dobu, a negativno iskustvo iskoriste kao primer kako ne treba. Za to je potrebna ogromna snaga, ali je uspeh veći kad se ostvari.

NAČINI ZAŠTITE OD OSEĆANJA STIDA

Tri su načina zaštite od intenzivnog osećanja  stida usled negativne slike o sebi: poricanje problema, arogantnost (koja uključuje veličanje sebe ili ponižavanje drugih) i povlačenje  (tendencija da se bude „nevidljiv“). Osobe koje koriste mehanizam poricanja negativne slike o sebi burno reaguju na kritiku i sugestije drugih, čime lišavaju sebe mogućnosti uvida i korekcije  ponašanja, a time koče napredak. Arogantna odbrana od osećanja stida i doživljaja neadekvatnosti se često odvija odigravanjem superiornosti u odnosu na druge (osoba uverava sebe da vredi više od drugih da bi sačuvala sliku o sebi) ili njihovim ponižavanjem (na takav način pokušava da se oseća bolje, ali tako se samo otuđuje od drugih). Za razliku od ova dva pristupa, kod trećeg se osoba potpuno povlači da drugi ne bi videli njene slabosti.

MIŠLJENJE DRUGIH KREIRA SLIKU

Mišljenje drugih ulazi u sliku o sebi, baza je vrednovanja sebe, zato je česta preopterećenost utiskom na druge. To je naročito izraženo u novije vreme, zbog preplavljenosti vizuelnim sadržajima putem društvenih mreža. Šminka, photoshop, razni specijalni vizuelni efekti, prečesto slikanje, sve to pomera suštinu sa sadržaja na formu i utiče na sliku o sebi. Umesto da doživljaj sebe ide iznutra ka spolja, da je važna subjektivno doživljena realnost, postalo je važnije šta neko kaže i misli o vama.

ŠIZOFRENA REALNOST

Ako su velike razlike između idealnog i realnog ja, kao i socijalnog i privatnog ja, osoba živi u nekoj vrsti nametnute popularnim rečnikom rečeno šizofrene realnosti. Ta vrsta podvojenosti može čak i da prija jedno vreme, ali vremenom „đavo dođe po svoje“ jer raste nezadovoljstvo sobom. Da bi se od toga pobeglo, osoba se može služiti raznim vrstama (samo)obmane. Može poricati realnost i težiti da vidi sebe samo kroz „ružičaste naočare“. Tako npr. ako dugogodišnji student ima problem sa završavanjem studija, umesto da se javi stručnom licu i suoči sa intelektualnom inhibicijom i sindromom poslednjeg ispita, može nastaviti sa (samo)zavaravanjem tako što upisuje drugi, lakši fakultet ili planira putovanja usred ispitnog roka. Na takav način pokušava da očuva sliku o sebi kao radoznaloj i inteligentnoj osobi koja studira na više fakulteta pa zato „ne stiže“ da završi započeto. Članovi porodice često, u najboljoj nameri, podstiču tako dugo lutanje i traženje sebe, kao i nerealnu sliku o sebi. Oni iz više razloga ne žele da stvare vide na pravi način a to je da student ima problem da zaokruži stvari, da odraste.

Ovo se ne odnosi na situaciju kada student shvati da ne voli svoj fakultet već neki drugi. U tom slučaju je bolje baviti se drugom strukom koja je sada stvar zrelijeg izbora, nego ceo život raditi ono što se ne voli. Takve situacije su česte kada student upiše fakultet po inerciji (zato što mu npr. dobro idu prirodne nauke) ili po želji roditelja. Prebacivanje sa jednog fakulteta na drugi nije dijagnostički značajno ako se uradi samo jednom, ali ako neko „skuplja indekse“ i studira simultano ili sukcesivno nekoliko fakulteta ili viših škola, neophodna je psihoterapija.

Ljudi koji o sebi misle loše imaju intenzivno osećanje stida koje ih sputava u svakodnevnom funkcionisanju. Ta ideja da sa njima nešto nije u redu im toliko smanjuje kvalitet života da se od nje brane na više načina. Ako imate tremu i doživljaj da vas drugi procenjuju, najopštiji savet  za opuštanje je da budete svesni činjenice da, dok vi brinete šta drugi misle o vama, oni verovatno brinu šta vi mislite o njima.

Važno je da roditelji usađuju osećaj za prave vrednosti kod dece, podstiču kreativnost i važnost subjektivnog doživljaja, kao i radne navike. Uvek će biti ljudi koji omalovažavaju tuđe postignuće, bitno je da u sliku o sebi ugradite mišljenje dobronamernih značajnih drugih. Idealnog nema, prihvatite svoje i mane i vrline, budite manje strogi prema sebi, život je ipak samo jedan i treba uživati, a ne osuđivati. Da bi neko manje zavisio od tuđeg mišljenja važno je da radi na sebi, da se bavi hobijima koji ga ispunjavaju i u kojima razvija razne veštine, što je baza samopouzdanja.