napisala: Dr Vesna Tepšić – Ostojić, psihijatar
Mesečarenje ili somnabulizam predstavlja ustajanje, šetnju ili vršenje raznih radnji tokom spavanja. Najčešće je kod dece između 4 i 8 godina i ne predstavlja znak ili simptom nekog oboljenja koje bi zahtevalo lečenje.
Iako je mesečarenje najčešče kod dece može se javiti u bilo kojoj životnoj dobi i uključivati neuobičajena ili (samo)ugrožavajuća ponašanja kao na primer, penjanje na prozor ili vršenje nužde u plakaru. Dešava se u toku dubokog spavanja, u non REM fazi, uglavnom sat ili dva nakon zaspivanja. Veoma retko se javlja u toku dremanja. Ujutru se osoba ne seća „noćnih dešavanja”. Učestalost javljanja epizoda somnabulizma može biti različita, od svega nekoliko u životu do nekoliko u toku noći više noći za redom. Deca ih do adolescencije uobičajeno sama prerastu.
Osobe se različito ponašaju
U toku epizode somnabulizma osoba može sedeti u krevetu sa otvorenim očima, pogled može biti zamućen. Može se kretati po sobi ili celoj kući, otvarati vrata, paliti svetlo, otvarati vodu… Može obavljati svakodnevne aktivnosti kao pranje zuba, oblačenje ili izaći napolje u šetnju, sesti na bicikl, u kola… Govor ili hod mogu biti trapavi ili „savršeno dnevni”. Ukoliko osoba ima i noćne more može biti uznemirena, braniti se, vikati…
Učestalije u nekim porodicama
Tačan razlog nastanka mesečarenja nije poznat. Učestalije je u nekim porodicama, odnosno veće su šanse javljanja ukoliko su jedan ili oba roditelja „šetala u snu”. Primećeno je da se češće javlja u slučajevima stresa, anksioznosti, visoke telesne temperature, iscrpljenosti, nakon dužeg nespavanja… Može se javiti nakon povreda glave, kod osoba koje imaju migrenu, sindrom nemirnih nogu ili apneju u toku spavanja. Faktor rizika mogu biti zlouptreba alkohola i droga kao i neki lekovi (sedativi, antihistaminici i hipnotici).
Dijagnoza nije teška
Do dijagnoze se dolazi posmatranjem ponašanja osobe, najčešće su posmatrači članovi porodice, u toku noći. Mogu se uraditi dopunska ispitivanja da bi se isključila stanja koja liče na somnabulizam kao na primer epilepsija ili panični napadi. Ukoliko je neophodno dijagnostika se može dopuniti i neurofiziološkim ispitivanjem, polisomnografijom.
Lečenje uglavnom nije potrebno
Najčešće je dovoljno osobu obazrivo povesti nazad u krevet. Nikakva šteta ne može biti nanesena samoj osobi ukoliko se probudi. Može se desiti da tada bude zbunjena i dezorjentisana ili čak da pokuša da „se odbrani od napadača” odnosno osobe koja je budi. Ukoliko je somnabulizam posledica uzmanja nekog leka neophodno ga je zameniti. Takođe, ukoliko je u osnovi neko drugo oboljenje potrebno ga je lečiti. Lečenje lekovima treba razmotriti ukoliko somnabulizam dovodi do prekomerne dnevne pospanosti ili je prisutan značajan rizik od povrede. U lečenju se koriste benzodiazepini i antidepresivi.
Neophodno je okolinu spavača učiniti sigurnom
Da bi se predupredile povrede okolina spavača treba biti sigurna. Nephodno je zatvoriti vrata, prozore, zaključati spoljašnja vrata, obezbediti stepeništa, skloniti sve preko čega osoba može da padne, lomljive i oštre objekte… Dovoljno sna i odlazak u krevet ranije mogu biti od pomoći kao i relaksirajuće aktivnosti pred spavanje na primer čitanje priča deci. Mehanizmi za prevazilaženje dnevnog stresa ili razgovori sa decom o njihovim brigama smanjiće uticaj stresa kao rizičnog faktora
Dnevnik spavanja
Vođenje dnevnika spavanja može pomoći da se uoči postoji li neki obrazac somnabulizma.
Ukoliko se epizoda javlja u približno isto vreme nakon uspavljivanja osoba se može probuditi 15tak minuta pre očekivanog vremena. Neophodno je da bude budna nekoliko minuta pre nego ponovo zaspi. Na ovaj način mogu se i identifikovati „dnevni” okidači.
Somnabulizam sam po sebi uglavnom nije za brigu. Međutim, ovi se „šetači” mogu povrediti naročito ako izađu iz sobe na terasu, šetaju napolju ili čak voze automobil… Zbog učestalih noćnih, mogu biti pospaniji tokom dnevnih aktivnosti. Buđenje i briga može poremetiti san bliskih osoba.
