napisala: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut,psiholog Mense Srbije, jasnab@mensa.rs
Stari Grci su govorili o šest različitih vrsta ljubavi: ludus (ljubavne igre, flert), eros (seksualna čežnja koja se brzo gasi ako nema drugih vrsta ljubavi), philautia (ljubav prema sebi), philia (duboke emocije bez seksualne želje, vezuje se uglavnom za porodicu i prijatelje), pragma (zrela, dugogodišnja ljubav koja uključuje brigu, razumevanje i poštovanje) i agape (univerzalna, bezuslovna ljubav). Jedna vrsta ne isključuje drugu, već se dopunjuju, često se njihove kombinacije i stepen prisutnosti razlikuju u određenim fazama veze.
Ovo shvatanje može da pomogne svakom ljubavnom paru da realno proceni šta njihovoj vezi nedostaje i na čemu treba da porade. Savršenog nema, važno je da na vezi oboje rade jer će samo tako ljubav rasti i jačati, a sa njom i oni zajedno.
Erik Bern je knjizi „Koju igru igraš“ naveo neke od osnovnih igara, između ostalih bračne („hvatanje za reč“, „tužakanje“, „frigidna žena“, „večito zadihana“, „da nije bilo tebe“, „vidiš da sam se trudio“, „draga moja“) i seksualne („hajde, pobijte se vas dvojica“, „perverzija“, „femkanje“, „ženska čarapa“, „frka“). Nazivi tih igara su dovoljno slikoviti pa se može naslutiti njihov sadržaj.
Ljubavne igr(ic)e se odnose na dva različita pojma: prvi se odnosi na razne maštovite seksualne igre koje osvežavaju većinu veza jer razbijaju monotoniju. Tu spadaju i romantične igre (udvaranje i prisećanje početka veze uz odigravanje). U njih se ulazi svesno, bez skrivenih motiva i uz obostrani pristanak (kod onih neobičnijih je važno pre početka igre uspostaviti poverenje i znak koji će se poštovati ako neko u bilo kom momentu želi da se povuče).
Obično jačaju vezu i stepen bliskosti jer se otvoreno priča o fantazijama koje se zatim mogu, ali ne moraju nužno realizovati (nekome je dovoljan samo razgovor uz razumevanje). Ako se fantazije partnera previše razlikuju to može biti povod za distanciranje jer će jedna strana osetiti da ne može da prati čudne želje partnera.
Sa druge strane, postoje sasvim drugačije, nažalost vrlo rasprostranjene igr(ic)e u kojima su motivi skriveni a mogu se svesti na rečenicu „Ljubav je igra u kojoj gubi onaj ko prvi kaže „volim te“. Ljubavne igre podrazumevaju jezik taktike i razuma, a ne emocija, iako nastaju zbog straha od gubitka emocija partnera. Najčešće su na početku i u mirnim fazama veze koje nesigurna osoba tumači kao slabljenje emocija. Pomoću ljubavnih igara osoba misli da se štiti od emotivnog povređivanja, a u stvari ga upravo tako izaziva.
Pravi partner razume i želi iskrenu komunikaciju, igre ga opterećuju i ne prijaju mu, za razliku od manipulativnog partnera koji uživa dok igr(ic)e traju, ali se najčešće povlači kad osvoji partnera (jer se tada igra završava).
Borba za moć, vlast u neurotičnoj vezi ne bira sredstva, pokreće je bazično nesamopouzdanje i usled toga potreba za stalnim dramatizacijama. Iako garancija nigde nema, pa ni u ljubavi, osoba nesigurna u sebe ne može da prihvati rizik zbog fragilne strukture, ima jaku potrebu da se osigura da ne bi bila ostavljena. Iako deluje krajnje samopouzdano jer se trudi da tako deluje, ovakva osoba suštinski ne prihvata sebe, boji se da je ni drugi neće prihvatiti takvu kakva je, pa počinje da igra uloge, da bude neko drugi.
Umesto da na psihoterapiji i kroz razne hobije i profesiju prihvati i potvrdi sebe, pa tako osnažena uđe u iskren odnos sa nekim ko ume da voli, ona počinje da glumi svoje idealno ja, teži savršenstvu koje je nemoguće dostići jer je nerealno, a time se sve više udaljava od sebe. Takvoj osobi je veza sa nekim integrisanim dosadna, pa pokušava da „osveži“ vezu stalnim dramatizacijama. Izjednačava ljubav i strast, pa na mirnu fazu u vezi gleda kao na opasnost.
Pribegava raznim taktikama od kojih je najpoznatije provociranje ljubomore (igrica „bivši dečko“ ili „prijatelj udvarač“ u kojoj koketira i priča o bivšem partneru koji navodno želi da se vrati). Ova igr(ic)a je zasnovana na pogrešnom uverenju da je ljubomora dokaz ljubavi.
Međutim, ljubomora je negacija ljubavi jer je zasnovana na strahu od gubitka ljubavi i ima veze sa ličnom nesigurnošću ljubomorne osobe. Međutim, ako je neko ljubomoran u samo jednoj vezi, moguće je da partner provocira ljubomoru svojim nestalnim ponašanjem i igranjem igara.
Postavlja se pitanje zašto neko uopšte igra igr(ic)e kad je pravi i iskren odnos ispunjen ljubavlju zasnovan na drugačijim principima? Odgovor je ili u strukturi ličnosti (bazična nesigurnost) ili u implicitnoj teoriji ljubavi koja predstavlja mešavinu roditeljskih poruka („ne pokazuj nikad emocije da ne budeš povređen(a)“) i pogrešno interpretiranog ličnog iskustva. Sve pomenute uzroke otklanja psihoterapija.
Time osoba uviđa razloge svog ponašanja i ne čeka da se pojavi princ(eza), jer nema idealnog, ali istovremeno nauči da postavi granicu onima koji je nemaju. Ličnom integracijom menja se izbor partnera, nezreli partneri skloni manipulaciji ih više ne privlače, pa se veza ostvaruje sa onima koji umeju da vole, koji su takođe integrisani.
Dešava se da osoba u prvoj značajnijoj vezi otvoreno i iskreno pokazuje emocije, ali se ona ipak završi, pa odluči da više ne daje sebe iz straha od povređivanja, zaključuje da je bolje da igra igre da bi veza opstala. Razočarana se zatvara za nova iskustva i time potvrđuje svoju implicitnu teoriju da ljubav ne može da traje. Obično tek na psihoterapiji uviđa da je prva veza završena ili zbog nezrelosti oba partnera (pa bi se ionako završila, bez obzira na iskrenost) ili je partner bio taj koji je igrao igre (pa je izgubio interesovanje jer nije mogao da uzvrati iskrenošću).
Problem je biti u vezi sa osobom koja negira zavisnost od drugih, insistirajući na svojoj „slobodi“, umesto da prizna da se plaši vezivanja. Stalno kontrira i ne želi iskren razgovor jer ga doživljava kao pritisak, isto kao što na brak gleda kao na „obično parče papira“ (pitanje je ako je to samo obično parče papira zašto od njega toliko beži). Na početku veze taktizira sa (ne)javljanjem, glumi zauzetost (jer želi da sebi poveća cenu), „udara čežnju“ pre ili na samom početku veze, insistirajući na svojoj nezavisnosti.
Najčešće potiče iz nepotpune porodice u kojoj je od malena nedostajao uzorak za identifikaciju istog pola (kod žena majka, a muškaraca otac, a još češća je situacija da istopolni roditelj zasnuje drugu porodicu).
U fazi zabavljanja teži da se prikaže potpuno drugačije, čak i veruje u to, ali se situacija menja kada i sam(a) postane roditelj, pa nesvesno sabotira vezu. Šta god se dešavalo u prošlosti, potrebno je razrešiti na psihoterapiji da bi se krenulo dalje i ostvarila prava veza. U suprotnom se neurotični izbori ponavljaju bez uvida (za neuspeh krivi druge ljude i lošu sudbinu), prividno traži „pravu ljubav“ a u stvari uporno od nje beži.
Sa integrisanom osobom treba biti iskren i otvoreno pričati o preprekama u vezi, tako se najbolje prevazilaze potencijalni nesporazumi. Tu nema mesta optužbama („ti“ govor), takav način može produbiti neslaganje, pa treba izgovarati „ja“ poruke. Umesto „nikad te nema kod kuće, misliš samo na sebe, bezosećajan si“, treba saopštiti kako ponašanje partnera deluje na lična osećanja („nedostaješ mi, volela bih da više vremena provodimo zajedno“). Treba najpre identifikovati problem („oboje mnogo radimo“), pa njegove objektivne posledice („zato se malo viđamo“), zatim govoriti o osećanjima („čeznem za tobom, nedostaješ mi“) i ponuditi jedno od mogućih rešenja („mogli bi da odredimo jedan dan u nedelji koji će biti samo naš“).
