Da bi društvo moglo da funkcioniše i da sloboda i sebičnost pojedinca ne bi ugrožavale slobodu drugih potreban je red. Problem savremenog društva je kriza autoriteta koja je u tesnoj vezi sa krizom vrednosti i morala.
autor: Jasna Bulajić-Stepanović, psiholog-psihoterapeut, jasnab@mensa.rs, psiholog Mense Srbije, psiholog Mense Crne Gore, supervizor Mense Bosne i Hercegovine
kriza autoriteta je u tesnoj vezi sa krizom vrednosti i morala
Nerazlikovanje stvarnih i lažnih autoriteta je dovelo do obezvređivanja autoriteta. Jasna pravila ponašanja su prestala da važe, a nova nisu uspostavljena. U tehnološki primitivnijim sredinama autoritetet je jasniji: na čelu društva je osoba koja se izdvaja kvalitetima i pre svega iskustvom, koja zahvaljući sposobnostima da organizuje društvo čini dobro za celokupnu zajednicu.
Autoritativan i autoritaran
Potrebno je skinuti oreol negativnosti sa samog pojma, koji je doveo do mešanja pojmova autoritativan i autoritaran.
Prvi se odnosi na onog ko ima autoritet, jasnu viziju u kom smeru treba ići za opšte dobro (iako to nekad označava delovanje suprotno od načela prijatnosti).
Drugi pojam se odnosi na nezdrav odnos prema autoritetima, odlikuju ga slepa poslušnost i apsolutno, nekritičko podređivanje. Osoba sklona tome je tzv. autoritarna ličnost. Za nju je karakteristična tzv. „pozicija bicikliste“: savija se pod autoritetom, tj.nadređenima a gazi podređene, tj. one koji su ispod. Česta je u firmama zasnovanim na strahopoštovanju i rigidnosti. Prema nadređenom ima ambivalentni stav: otvoreno mu se divi a nesvesno mrzi. Ima sledeće osobine: submisivnost prema autoritetu, rigidno mišljenje (crno-bela slika), destruktivnost i cinizam, sklonost primitivnom načinu razmišljanja (praznoverice i stereotipije), konzervativnost, pojačaniju sklonost ka redu i „čvrstoj ruci“, konvencionalnost (nekritičko pridržavanje normama), sklonost potiskivanju i projekciji neprihvatljivih sadržaja (pre svega agresivnih i seksualnih).
Autoritarne ličnosti se formiraju u nedemokratskim porodicama sa strogom hijerarhijom, koje nepoštuju ličnost deteta. Odlikuje ih slepa poslušnost bez pojašnjavanja i razgovora, takva deca višak tenzije i agresiju pomeraju ka slabijima od sebe.
Uticaj primarne porodive na odnos prema autoritetu
Odnos prema autoritetu se izgrađuje u primarnoj porodici, koji se kasnije prenosi na školu (učitelja, nastavnike i profesore), posao i sekundarnu porodicu. „Moderan“ način vaspitanja čini „medveđu uslugu“ deci: zbog previše plišanog pristupa (ugađanja bez zahteva koji su dobri za podsticanje psihološkog razvoja) deca ne razvijaju u dovoljnoj meri super-ego, što ima za posledicu nerazvijanje savesti, moralnosti i teškoću uklapanja u kolektiv. Za razliku od ranijeg sistema kada su se deca, u strahu da ne izgube ljubav roditelja, povinovala pravilima društva, sad su uloge zamenjene: roditelj je taj koji se boji da će izgubiti ljubav deteta ako bude makar malo oštriji u zahtevima. Za proces odrastanja je bitno da se razvije tzv. test realiteta koji inače razlikuje decu od odraslih, nepacijente od pacijenata. Decu odlikuje mašta, uverenje da je sve moguće, vera u moć misli. Procesom odrastanja osoba uviđa da nije dovoljno samo želeti, već treba i raditi na ostvarenju potencijala, da je odlaganjem potreba i ulaganjem truda moguće postići cilj.
Vremena su se promenila: roditelji više nemaju autoritet zato što su ga se sami (ne)svesno odrekli. Iz straha da ne izgube ljubav dece, poveli su se za dečijim načelom prijatnosti i potpuno zamenili uloge, što predstavlja izuzetak među živim bićima. Nešto što je prirodno su previše zakoplikovali. To ne znači da decu treba podizati na strog, krut način (vika nepoštovanje dečije ličnosti i obično znači nemoć roditelja), već treba biti umeren.
Kako se onda uspostavlja autoritet?
Nije suština u treniranju strogoće, već u doslednosti u vaspitanju, koju treba sprovoditi strpljivo, u skladu sa razvojnom fazom deteta. Detetu je potreban oslonac, stabilnost, pojašnjenje postupaka u skladu sa uzrastom. Zadatak roditelja je da socijalizuje dete, ne da ga prezaštićuje, već priprema za samostalan život. On treba da postavlja granice, time što će odbiti da se povinuje ponašanju i željama koje nisu dobre za dete, ali uz pokazivanje ljubavi (da bi dete osetilo sigurnost da je prihvaćeno i voljeno). Sa ovakvim procesom socijalizacije treba pažljivo početi već tokom druge godine (zato ne treba popuštati pod tzv. napadima besa već ih ignorisati, da bi dete dobilo poruku da na takav način (vikom i bacakanjem) neće dobiti ono što želi). Sledeći bitan period za postavljanje granica je period školovanja (pojasniti zašto školske obaveze idu pre igranja), a nakon toga tek u adolescenciji koja na neki način predstavlja ponavljanje svih ranijih faza. Dete vremenom treba da shvati da nije moguće ispunjenje svih želja, ali da ga roditelj ne osujećuje zato što ga ne voli, već baš zato što ga voli. Roditelj uči dete da određeno ponašanje nije dobro „na duže staze“, iako bi predstavljalo trenutno rasterećenje. To bi bilo kao kada roditelj ne bi upisao dete u školu zato što voli da se igra a u školi mora mirno da sedi i uči nešto što baš ne voli. Zadatak roditelja je da pomogne detetu da prevaziđe konflikt između biološkog i društvenog: dete iz primarnih procesa impulsivnih želja treba prevesti u sekundarni proces reči i intelektualnih funkcija na osnovu kojih shvata da odlaganjem potreba dobija veću korist u budućnosti.
Mnogi savremeni roditelji, zato što su podizani previše strogo, čine sličnu grešku ali u suprotnom smeru pa previše popuštaju deci. Deca postaju razmažena, sa punim „pravom“ da rade šta žele ali bez obaveza, sve im je teško. Rastu po principu „naučene bespomoćnosti“, jedino što ih pokreće je nagrada, što je loše za intrizičnu (unutrašnju) motivaciju. Pogrešno je kada se unutar iste porodice roditelji prema deci ponašaju suprotno: npr. kad uvide da su pogrešili sa starijim detetom čiji su svaki pokret kontrolisali, vikali iz neznanja i nemoći, kao da su ga „dresirali“ umesto vaspitali, sa mlađim postupaju suprotno: puštaju ga da se samo podiže, ispunjavaju sve želje, što ne samo da pravi konfuziju kod dece već i rivalitet koji oni obično nikada ne prevaziđu. Prema detetu se treba odnositi kao prema budućem čoveku: strpljivo, pažljivo, sa puno ljubavi i pojašnjavanja. Pritom treba poći od sebe, davanjem sopstvenog primera deca najbolje uče. Ako podizanje dece postavite kao prioritet, važnije od bilo kakvog provoda i posla, ako ih svakog dana podižete sa puno ljubavi, dajete im temelje koje niko neće moći da sruši, a oni će tu ljubav dati dalje svojoj deci. Od toga nema ničeg lepšeg.
„ Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati“.
„ Lakše bismo vaspitavali decu kada bi ona imala samo uši, ali ne i oči “.
